Kupovina firmi umesto kvadrata - model koji u Srbiji tek čeka priliku

Kada neko u Srbiji ima višak kapitala, odgovor je gotovo uvek unapred poznat: stan, lokal, možda apartman na planini. Nekretnine se godinama posmatraju kao investicija kojoj domaći ulagači najviše veruju, pa je to tržište praktično preuzelo ulogu tržišta kapitala, uprkos značajnom rastu cene kvadratnog metra. U nedostatku razvijene domaće berze i takozvanih plavih čipova (akcije velikih i stabilnih kompanija sa dugom istorijom uspešnog poslovanja) u pravom smislu, mogu li mala, ali razvijena domaća poslovanja postati zasebna klasa imovine koja će doneti novu investicionu logiku?  

Ideja je jednostavna i na razvijenim tržištima već razrađena. Umesto da kupite, recimo, stan - koji ovih dana u centralnim delovima Beograda donosi do pet odsto godišnjeg bruto prinosa od rente - možete preuzeti ili investirati u mali biznis koji već generiše stabilan novčani tok i pruža viši povrat. Upravo na toj premisi nastao je investicioni pravac koji je u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) poznat kao ETA (engl. Entrepreneurship Through Acquisition - preduzetništvo kroz akviziciju), kao i "search funds" modeli (fondovi za pretragu preduzeća za kupovinu), kojih u SAD ima na stotine i generišu prosečne stope prinosa od preko 30 odsto, pokazala je Stanfordova studija.

Kako ocenjuje osnivač brokerske kuće Tradewin24.com Miroslav Radaković, reč je o apsolutno priznatoj i prilično razvijenoj investicionoj kategoriji u SAD, koja postoji decenijama i ima čvrstu akademsku podlogu koja se vezuje upravo za pomenuti Stanford.

"Ono što je bitno napomenuti jeste da postoji više tipova fondova u zavisnosti od toga kako se preuzimaju kompanije. ETA fondovi su možda najformalniji tip. Ideja se začela još davne 1984. godine kada je mladi profesor Grousbeck sa Stanford Univerziteta prikupio od svojih investitora novac i potom tražio da preuzme etabliranu mladu kompaniju koju je nakon preuzimanja vodio i unapređivao. Na osnovu ove ideje se potom razvio ceo pravac u investiranju", podseća sagovornik Bloomberg Adrije.

On skreće pažnju na to da berzanska holding kompanija Berkshire Hathaway legendarnog investitora Warrena Buffetta ima sličan modus operandi, samo na mnogo većoj skali.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu Dragan Stojković dodaje pak da je ovaj način investiranja nije prisutan samo na Zapadu, već širom razvijenih svetskih tržišta - kako na Njujorškoj, tako i na Šangajskoj berzi. "Na primer, s ciljem da smanje zavisnost od uvoza američkih čipova iz oblasti veštačke inteligencije, kineski regulatori aktivno podržavaju inicijalne javne ponude preduzeća iz ove oblasti. Danas zahvaljujući tim aktivnostima ostvaruju veoma dobre rezultate na tom polju."

U načelu, dodaje on, reč je o mladim, inovativnim, perspektivnim kompanijama kojima su u početnim etapama razvoja sredstva neophodna - ideja je tu, ali nedostaje novca. "Investitori koji prepoznaju i podrže 'prave' kompanije ostvaruju veliku zaradu, u skladu sa velikim rizikom koji su prihvatili na početku. Na kraju tog početnog razvojnog puta inovativnih kompanija dolazi do IPO (engl. initial public offering - inicijalna javna ponuda)."

Beogradska berza se ne nameće kao rešenje

Bloomberg

Međutim, dok je na Zapadu kupovina malih kompanija postala legitimna investiciona strategija, u Srbiji takvo tržište praktično ne postoji. Razlog nije samo nedostatak kapitala, već čitav niz strukturnih problema: od slabe berze i niske transparentnosti poslovanja, do kulture investiranja koja se i dalje dominantno oslanja na pomenute nekretnine.

"Poznato je da je u Srbiji od Drugog svetskog rata do danas realizovan samo jedan IPO", naglašava profesor Stojković. Bila je to operacija kompanije koja proizvodi električnu energiju iz vetra Fintel Energija 2018. godine.

Uz to, "mlada inovativna preduzeća uglavnom izbegavaju veliku transparentnost, kao i redovno i kvalitetno izveštavanje o poslovanju, usled čega sledi i nezainteresovanost malih investitori za ulaganja u takve kompanije", kaže on. "SMART listing Beogradske berze je namenjen upravo malim i inovativnim kompanijama. Iako je deo regulisanog tržišta, uslovi za ovaj segment tržišta su dosta fleksibilniji u odnosu na Listing. Međutim, na njemu do sada nije bilo kompanija, pri čemu nisam optimista da će ih i biti skorije."

Prema Radakovićevim rečima, razvijena domaća berza odnosno tržište kapitala osnovni je preduslov za pojavu fondovske industrije koja bi ulagala u male biznise. A "s obzirom da se naša berza nakon loma 2008. godine nikada više oporavila po pitanju prometa, ali i razvoja", teško je zamisliti da se opisani strani model investiranja može usvojiti kod nas.

A alternativni fondovi?

Mada Srbija trenutno nema nijedan fond kojim se trguje na Beogradskoj berzi, poslednjih godina primećuje se izvesno jačanje sektora investicionih fondova koji nisu listirani na berzi.

Domaći regulatorni okvir kao dve glavne vrste investicionih fondova prepoznaje otvoreni investicioni fond sa javnom ponudom (takozvani UCITS) i alternativni investicioni fond (AIF), pri čemu je UCITS podložan većem broju ograničenja i manje je rizičan. AIF-ovi su počeli da se osnivaju tek poslednjih nekoliko godina, a trenutno je registrovano 13 takvih fondova.

Kako je lane saopšteno, krajem avgusta su investicioni fondovi koji posluju u Srbiji upravljali imovinom vrednom više od dve milijarde evra. "Posebno raduje da otvoreni investicioni fondovi sa javnom ponudom, oni sa najmanjim rizikom, trenutno upravljaju sa 1,89 milijardi evra, dok u isto vreme industrija alternativnih investicionih fondova upravlja sa 142,7 miliona evra", kazao je predsednik Komisije za hartije od vrednosti Marko Janković u septembru.

"Istina, došlo je do osnivanja nekoliko alternativnih fondova u Srbiji, ali je većina njih bankocentrično i previše teorijski ustrojeno što znači da im nedostaje onaj 'preduzetnički rizik i njuh' kako bi ušli u ovu tržišnu nišu koja ipak zahteva daleko veći stepen iskustva", kaže Radaković i tu napominje isto što je i Stojković istakao - ovdašnja korporativna kultura odnosno transparentnost poslovanja je na jako niskom nivou, što otežava pronalaženje pravih "profitnih kandidata" za ovu vrstu fonda.

Podsećanja radi, Radaković kaže i da "u razvijenoj Americi, čak 40 odsto ovakvih specijalizovanih fondova ne uspe nikad da pronađe nijednu kompaniju za investiranje tako da novac ulagača propadne".

 

Depositphotos

Inače, AIF-ovi su osmišljeni tako da zauzimaju važno mesto u tržišno orijentisanim finansijskim sistemima, dodaje Stojković. "Ova vrsta investicionih fondova sredstva prikuplja od manjeg ili većeg broja poluprofesionalnih (malih) i profesionalnih investitora, putem javne i privatne ponude. U odnosu na redovne (tradicionalne) investicione fondove, alternativni investicioni fondovi imaju manja regulativna ograničenja pa mogu investitari u rizičniju imovinu, naravno u skladu sa unapred utvrđenom politikom ulaganja. U praksi postoji veliki broj vrsta ovih fondova, ali su najzastupljeniji i najpoznatiji hedž-fondovi, fondovi preduzetničkog (rizičnog) kapitala i fondovi privatnog kapitala." 

U krajnjoj liniji, prisustvo fondova kao takvih nije nužno da bi se delimično ili u potpunosti kupio neki domaći, mali, razrađeni biznis. Tako je nedavno ponikao i jedan, za ovo tržište novi model ulaganja, koji funkcioniše po principu SPV-ja (engl. special purpose vehicle - posebna namenska kompanija). Reč je o udruživanju većeg broja manjih investitora u novo pravno lice koje služi samo jednoj svrsi - ulaganju u drugu organizaciju. Međutim, ovaj model u Srbiji nema svoju posebnu zakonsku formu i prilagođene procedure, što u praksi znači podvrgavanje svojevrsnom testu izdržljivosti kroz složene procese i višenedeljno prikupljanje dokumentacije.

Na pitanje da li se među domaćim investitorima može videti ikakav apetit za preuzimanje nekih manjih poslovanja, Radaković potvrđuje da je čuo za nekoliko primera da se velike kompanije i pojedinci upuštaju u takve transakcije i to su, prema njegovim rečima, "oni pojedinci koji imaju 'tržišni njuh' i znaju šta rade". "Međutim, većina njih i dalje višak kapitala investira u nekretnine, doduše u velike lokale i poslovne zgrade, a ne u stambene jedinice kao što to radi prosečan pojedinac u Srbiji."

Kakve firme bi bile zanimljive ulagačima

Branše ove mogu biti vrlo raznovrsne, smatra investicioni stručnjak. "Ključno je da je biznis etabliran na tržištu, da ima stabilan novčani tok i 'čiste' bilanse. Mislim da ima kandidata iz svih sektora: od finansijske i IT industrije preko hotela i restorana pa do manjih i srednjih agro zadruga i gazdinstava", kaže Radaković.

Kao takođe bitno u ovom pogledu izdvaja to da investitor uvidi potencijal sektora koji nije dovoljno iskorišćen i da ima resurse - kadrovske i kapitalne - da to valorizuje.

Stojković pak kaže da bi finansiranje sredstvima iz pomenutih AIF-ova najviše odgovaralo startapovima iz oblasti informacionih tehnologija. "S tim u vezi, ukoliko bi AIF-ovi u narednom periodu ostvarili značajniji razvoj i zauzeli važniju ulogu u procesu finansiranja na tržištu kapitala Srbije, IT industrija bi od toga imala najviše koristi."

Depositphotos

Može se reći da mladih i inovativnih kompanija nikada nije dovoljno i da su one oslonac svake privrede, dodaje profesor. U pogledu edukativne podrške razvoju inovativnih ideja u Srbiji on ne vidi neke probleme, imajući u vidu da postoje brojni seminari i obuke koji se sprovode po raznim naučnim centrima i tehnološkim parkovima.

Međutim, problem vidi kod same realizacije poslovnih poduhvata, jer je samo okruženje po prirodi nefunkcionalno. "Veoma je teško opstati na tržištu ukoliko niste u potpunosti inovativni, a to je u našim uslovima i okolnostima veoma teško. Pored toga, Srbija ima slabo razvijeno tržište kapitala koje odlukuje bankocentričan finansijski sistem, dok je akcionarstvo u potpunosti zanemareno", zaključuje profesor.

Komentarišući ponudu i tražnju kada je reč o kupovini domaćih malih firmi, Radaković kaže da se deficit uočava na obe strane. "Nerazvijena ekonomija koja je oslonjena na državne investicije umesto na mala i srednja preduzeća nikako ne može biti dobra osnova za razvoj ovog segmenta tržišta kapitala. Dakle, redosled je jasan - prvo strukturna promena ekonomije i penzionog sistema pa potom edukacija i istinski razvoj berze i tržišta kapitala i tek na kraju na red dolaze specifične nadogradnje kao što je ova o kojoj danas pričamo."