Kako znati da li je portfolio previše rizičan? Ovo su ključni pokazatelji koje treba pratiti

Investitori svakodnevno upoređuju prinose svojih portfolija sa indeksom S&P 500 i najčešće zaključe da su "loše prošli" ako ga nisu nadmašili. Takvo poređenje deluje logično jer je jednostavno, ali iza njega se krije jedna od najvećih zabluda u investiranju - prinos se posmatra izolovano, dok se o riziku koji je bio potreban da bi se do njega došlo govori znatno ređe.

Investitor koji je ostvario skromniji prinos uz stabilan portfolio nije automatski prošao lošije od nekoga ko je mnogo više zaradio na izrazito rizičnim akcijama - njihovi finansijski ciljevi, horizonti i sposobnost da izdrže gubitke mogu biti potpuno različiti. Zato ne postoji univerzalno "najbolja" investicija, ali postoji investicija čiji rizik odgovara ciljevima i finansijskoj situaciji konkretnog investitora.

Zašto prinos bez rizika ne govori gotovo ništa

Veći očekivani prinos po pravilu ne dolazi besplatno, jer je najčešće propraćen uz veću neizvesnost i mogućnost dubljeg gubitka. Problem nastaje kada se investiranje svede samo na pitanje ostvarenog prinosa, umesto da se postavi i jednako važno pitanje - koliki je rizik preuzet da bi se taj prinos ostvario.

Rizik treba prvenstveno sagledati jer mnogi investitori na kraju izgube novac zato što su preuzeli rizik koji nisu mogli psihički da podnesu, jureći za prinosom, pa u trenutku pada od 30 ili 40 odsto panično prodaju i time privremeni gubitak pretvore u trajan. Time dolaze do zaključka da je investicija bila promašaj. Ali ako se kretanje tržišta stavi u istorijski kontekst, nedvosmisleno je da postoje karakteristična kretanja za različite imovine i da se nakon ovih strmoglavih padova cene vraćaju ukoliko ste uložili u kompaniju koja zaista ima jak biznis model, stabilne finansije, visok rast prodaje i ostale zdrave fundamente, a da je pad bio izazvan samo tržišnim strahom.

Šta rizik zapravo znači i kako se meri

Standardna devijacija (volatilnost) meri koliko prinos investicije odstupa od svog proseka. Veća standardna devijacija znači veće oscilacije cene i viši nivo rizika, dok niža ukazuje na stabilnije kretanje. Upravo zbog toga investitori koriste ovaj pokazatelj kako bi procenili da li određena akcija ili portfolio odgovaraju njihovoj sklonosti ka riziku - konzervativni investitori najčešće biraju investicije sa nižom standardnom devijacijom, dok oni spremni na veći rizik prihvataju i veću volatilnost zarad potencijalno viših prinosa.

Maksimalni pad (Max Drawdown) pokazuje najveći pad vrednosti investicije od prethodno dostignutog vrhunca do najniže tačke pre nego što je počela da se oporavlja. Za razliku od volatilnosti, koja meri uobičajena odstupanja prinosa, maksimalni pad pokazuje koliki bi najveći privremeni gubitak investitor morao da podnese da nije prodao svoju poziciju.

Upravo zato se smatra jednim od boljih pokazatelja psihološkog opterećenja koje investiranje nosi. Čak i kada investicija na kraju godine ostvari visok prinos, veliki pad tokom tog perioda može navesti investitore da iz straha prodaju u najgorem trenutku, ne shvatajući da su takve korekcije često sastavni deo prirodnog kretanja te određene investicije. Naravno, izuzetak su situacije kada je pad posledica trajnog pogoršanja poslovanja kompanije ili drugih fundamentalnih promena koje menjaju investicionu tezu.

Beta pokazuje koliko je akcija ili portfolio osetljiv na kretanje šireg tržišta. Beta iznad jedan znači da investicija istorijski reaguje snažnije od tržišta - brže raste u periodima optimizma, ali i više gubi kada tržište padne. Beta meri tržišni rizik, ali ne obuhvata rizik koncentracije u jednoj kompaniji ili sektoru.

Šarpov racio, za razliku od posmatranja isključivo prinosa, vrednuje investiciju kroz odnos ostvarenog prinosa i preuzetog rizika. Na taj način omogućava poređenje investicija sa različitim nivoima prinosa i volatilnosti, odnosno pokazuje koliko je dodatnog prinosa investitor ostvario za svaku jedinicu rizika. Što je Šarpov racio viši, investicija efikasnije nagrađuje preuzeti rizik, pa portfolio sa nešto nižim prinosom može predstavljati bolji izbor od onog koji ostvaruje viši prinos uz znatno veću volatilnost.

Kako rizik izgleda u praksi

Da bi razlika između ovih pokazatelja bila jasnija, analizirali smo rezultate tri portfolija od 1. januara 2015. do 1. januara 2026, koristeći stvarne istorijske podatke. Konzervativni portfolio činilo je 60 odsto SPY ETF-a (S&P 500) i 40 odsto AGG ETF-a (američke obveznice). Agresivni portfolio sadržao je 70 odsto QQQ ETF-a (Nasdaq 100) i 30 odsto SOXX ETF-a (poluprovodnici). Kao referenca korišćen je sam S&P 500, preko SPY ETF-a.

 

 

Agresivni portfolio ostvario je najveći prosečan godišnji prinos, ali i najveću volatilnost, najdublji maksimalni pad i betu iznad jedan - viši prinos, dakle, nije došao besplatno. Konzervativni portfolio ostvario je niži prinos od S&P 500, ali uz znatno manju volatilnost, plići pad i nižu betu.

 

 

Posebno je zanimljivo što su konzervativni portfolio i S&P 500 imali isti Šarpov racio - ostvarili su praktično jednak odnos prinosa i rizika, iako su im nominalni prinosi i volatilnost bili veoma različiti. S&P 500 je doneo veći prinos, ali je za njega investitor morao da prihvati veće oscilacije i dublji pad. Ovo slikovito pokazuje zašto viši prinos ne znači automatski i kvalitetniju investiciju.

 

 

Agresivni portfolio je, s druge strane, imao najviši Šarpov racio - dodatni rizik je u ovom periodu bio proporcionalno nagrađen. Ipak, to ne znači da je bio najbolji izbor za svakoga: investitor koji bi zbog dubokog pada panično prodao portfolio ne bi ostvario prinos prikazan u analizi. Istorijski najbolji rezultat na grafikonu nije nužno i rezultat koji bi konkretan investitor zaista uspeo da izdrži i ostvari u praksi.

Zašto dobra investicija ne postoji bez konteksta

Kada neko kaže da je određena akcija ili sektor "odlična investicija", ta tvrdnja retko je praćena objašnjenjem rizika koji nosi i pitanjem da li je taj rizik primeren osobi kojoj se preporuka daje.

Za investitora starijeg od 50 godina, koji već raspolaže značajnom imovinom, izlaganje velikog dela portfolija visokorizičnim tehnološkim akcijama sa visokom betom često nije opravdano samo njihovim dosadašnjim prinosima ili potencijalom za dalji rast. Problem nije samo kraći vremenski horizont za oporavak od mogućih gubitaka, već i činjenica da isti procentualni pad na veliki portfolio predstavlja ogroman apsolutni iznos.

Gubitak od oko 38 odsto (naš primer agresivnog portfolija) na portfolio vredan nekoliko desetina hiljada evra svakako je neprijatan, ali isti pad na višemilionski portfolio znači gubitak od više stotina hiljada ili čak miliona evra. Ako je investitor već ostvario finansijske ciljeve i može da očuva životni standard ulaganjem u znatno manje rizičnu imovinu, preuzimanje dodatnog rizika zarad potencijalno nešto višeg prinosa nema dovoljno opravdanja. U takvim situacijama upravljanje rizikom postaje važnije od potrage za maksimalnim prinosom.

Kako tumačiti rizik i prinos

Standardna devijacija, maksimalni pad, Šarpov racio i beta postoje upravo zato da pokažu šta se krije iza atraktivnog procenta prinosa, nijedna sama ne daje potpun odgovor, ali zajedno pružaju realnu sliku rizika. Poređenje sa S&P 500 ima smisla samo ako je investitor svesno odlučio da preuzme sličan nivo rizika kao taj indeks, u suprotnom, poređenje pokazuje ko je zaradio više, ali ne i ko je doneo bolju odluku za sopstvene ciljeve. Zato bi investitor najpre trebalo da proceni koliki gubitak može da podnese, a da pritom ne odustane od svoje strategije. Tek nakon toga ima smisla govoriti o očekivanom prinosu.