Nedostatak đubriva podstiče inflaciju hrane, a Srbija i dalje zavisi od uvoza

Mineralna đubriva su ključna karika u prelivanju energetskih šokova na cene hrane i inflaciju. Njihova osnovna funkcija je povećanje prinosa i stabilizacija kvaliteta useva. Iako se pojmovi mineralna i veštačka đubriva često koriste kao sinonimi, prvi označava hemijski sastav, a drugi naglašava način proizvodnje. Mineralna đubriva, zasnovana na azotu, fosforu i kalijumu (NPK), ključna su za prinose u modernoj poljoprivredi. Najvažnija su kod ratarskih kultura poput pšenice, kukuruza i uljarica, ali i u voćarstvu i povrtarstvu.

Ključna sirovina za veliki deo mineralnih đubriva je amonijak, a njegova proizvodnja je energetski veoma intenzivna. Cena gasa ostaje presudan troškovni faktor za industriju đubriva i razlog zbog kojeg je Bliski istok ključni region za proizvodnju, posebno azotnih đubriva poput uree, dok se sumpor koristi u proizvodnji fosfornih i složenih mineralnih đubriva.

Eskalacija sukoba na Bliskom istoku zato ima dalekosežne posledice na inflaciju kroz lanac: energija - mineralna đubriva - hrana - inflacija. Cene uree i sumpora sa Bliskog istoka udvostručile su se od kraja februara tekuće godine, dok je cena amonijaka porasla oko 50 odsto, i to upravo u rano proleće, u vreme setve kada poljoprivrednici intenzivno primenjuju mineralna đubriva.

 

U Adria regionu samo Srbija i Hrvatska proizvode mineralna đubriva u značajnijim količinama, ali nijedna od tih zemalja ne zadovoljava u potpunosti domaće potrebe, ostajući zavisna od uvoza. Srbija godišnje proizvede oko 600.000 tona mineralnih đubriva, dok se ukupna potrošnja procenjuje na približno milion tona.

U Hrvatskoj ključni proizvođač ostaje Petrokemija, industrijski gigant iz perioda bivše Jugoslavije. Kompanija je bila izlistana na berzi, ali je 2023. godine većinski državni udeo prodat turskom industrijskom konglomeratu Yildirim Grupu zbog problema sa snabdevanjem gasom i visokih troškova proizvodnje. Nakon toga je akcija povučena sa tržišta kapitala.

Početkom pandemije, Petrokemija je proizvodila više od milion tona mineralnih đubriva godišnje, dok su domaće potrebe iznosile oko pola miliona tona. Poređenja radi, Rusija kao najveći svetski izvoznik mineralnih đubriva izvezla je oko 45 miliona tona u 2025. godini. Danas Petrokemija proizvodi oko 200.000 tona godišnje.

Početkom ove godine u Evropskoj uniji krenula je primena CBAM-a (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism), mehanizma kojim se uvodi porez na ugljenik pri uvozu određenih proizvoda iz zemalja van EU, sa ciljem izjednačavanja troškova CO₂ emisija između domaćih i stranih proizvođača.

Uvoznici mineralnih đubriva moraju da kupuju CBAM sertifikate, što povećava cenu uvoza i ukupne troškove nabavke. U očekivanju rasta troškova, uvoznici su tokom 2025. unapred povećali nabavku mineralnih đubriva, što je dovelo do akumulacije zaliha. Kao rezultat toga, u prva tri meseca 2026. zabeležen je pad uvoza na godišnjem nivou, na oko četiri miliona tona, u poređenju sa šest do osam miliona tona u istom periodu prethodnih godina.

 

Povišene zalihe početkom godine verovatno su ublažile uticaj rasta cena i poremećaja u snabdevanju, budući da evropski poljoprivrednici nisu bili direktno zavisni od tekućeg uvoza, već su koristili zalihe iz prethodne godine. Struktura uvoza dodatno smanjuje direktnu izloženost Bliskom istoku. Uvoz iz zemalja Persijskog zaliva čini tek oko jedan odsto ukupnog uvoza, dok najveći dobavljači ostaju Rusija (23 odsto), Egipat (16 odsto), Maroko (13 odsto), Alžir (8 odsto) i Kina (6 odsto).

 

 

Evropski poljoprivrednici su, stoga, indirektno izloženi poremećajima u snabdevanju sa Bliskog istoka, ali ostaju izloženi kretanjima cena na globalnom tržištu. Mineralna đubriva u proseku čine oko 16 odsto ukupnih troškova poljoprivredne proizvodnje u EU. Taj udeo u Hrvatskoj doseže oko 24 odsto, a u Sloveniji blizu 12 odsto. Među većim poljoprivrednim proizvođačima, Poljska i Španija takođe imaju visok udeo troškova đubriva, oko 30 odsto, odnosno 20 odsto.

 

 

Inflacija u Adria regionu u velikoj meri je određena kretanjem cena hrane. Razlog je visok udeo hrane u potrošačkoj korpi, kao i niži nivo dohotka u odnosu na prosek Evropske unije, zbog čega domaćinstva troše veći deo prihoda na prehrambene proizvode. Dok u Evropskoj uniji udeo hrane u potrošačkoj korpi u proseku iznosi oko 15 odsto, u Sloveniji i Hrvatskoj bliži je 20 odsto, u Srbiji oko 30 odsto, a u Severnoj Makedoniji dostiže gotovo 40 odsto.

 

Na tržištima poljoprivrednih roba u Evropskoj uniji već su vidljivi određeni pomaci. Cene pšenice i kukuruza su se delimično stabilizovale nakon rasta početkom eskalacije sukoba na Bliskom istoku, pri čemu je pšenica oko dva odsto, a kukuruz oko osam odsto iznad nivoa s početka 2026. godine.

 

 

Cene mineralnih đubriva sa Bliskog istoka značajno su porasle od početka sukoba. Ipak, zbog visokih zaliha i niske direktne zavisnosti od tog regiona, poremećaji u snabdevanju za sada ne bi trebalo da imaju značajan uticaj na evropske poljoprivrednike, niti na cene hrane u drugoj polovini godine. Međutim, s obzirom na to da mineralna đubriva čine značajan deo ukupnih troškova proizvodnje, trajno povišene cene na globalnom tržištu - naročito iz ključnih uvoznih regiona - mogle bi se u jesenjoj setvi preliti na više cene hrane i posledično na višu inflaciju.