Preti li svetu nova prehrambena kriza?

Na tržištu roba kaže se da Bliski istok "prodaje ugljovodonike za ugljene hidrate". Pustinjske države izvoze naftu i prirodni gas, a zauzvrat im pristižu pšenica i pirinač. Međutim, u Persijskom zalivu proizvodi se nekoliko stvari koje su ključne za globalnu proizvodnju hrane: azotna đubriva poput uree i amonijaka, kao i gas koji se koristi za njihovu proizvodnju.

Zato su rat u Iranu i blokada Ormuskog moreuza podstakli zabrinutost o novom talasu globalne inflacije cena hrane slične onoj koja je usledila nakon ruske invazije na Ukrajinu. I pored takvih strahova, poljoprivredno tržište trenutno nije u opasnosti, barem ne kratkoročno. Cena nafte možda vrtoglavo raste, ali obilne svetske zalihe hrane ublažavaju rast cena poljoprivrednih roba.

Naravno, u slučaju rata SAD i Izraela protiv Irana, treba uzeti u obzir da bi dugotrajan ili širi sukob preokrenuo sve tržišne pretpostavke. Zasad, međutim, stvari su drugačije nego 2022. godine, kada su ruske snage napale žitnicu Evrope i pretvorile poljoprivredna zemljišta u bojna polja. Tada su Rusija i Ukrajina zajedno činile četvrtinu svetskog izvoza pšenice i ječma, otprilike 15 odsto izvoza kukuruza i gotovo polovinu izvoza svih semenki suncokreta.

Treći zalivski rat ne vodi se na plodnoj zemlji, već u pustinjama i morskom pojasu. Za guvernere centralnih banaka koji brinu o rastućim troškovima goriva, to je dobrodošla promena. Stabilnost u poljoprivredi nudi nužan predah od inflacije. Pre četiri godine poskupljenje hrane u prodavnicama snažno je pogodilo kućne budžete. Ovog puta cene namirnica su stabilnije, barem zasad.

Od početka rata 28. februara, cene pšenice i kukuruza porasle su za samo četiri odsto. Soja je poskupela za oko jedan odsto, dok je pirinač jeftiniji za gotovo šest odsto. Nasuprot tome, u prva dva meseca rusko-ukrajinskog rata, cene pšenice u Evropi porasle su za više od 70 odsto na rekordnih 450 evra. Danas se kreću oko 200 evra.

Važnost pirinča često se zanemaruje na Zapadu, ali ona je osnovna namirnica za polovinu svetske populacije, uključujući oko milijardu pothranjenih ljudi u Aziji i zapadnoj Africi. Najgori nemiri tokom prehrambene krize 2007. i 2008. godine nisu bili zbog cene hleba, već zbog cene činije pirinča. Trenutno se referentne cene te žitarice na azijskom veleprodajnom tržištu približavaju najnižem nivou u poslednjih 19 godina od 350 dolara po toni.

Olakšanje ne pružaju samo veleprodajne cene roba. Cene električne energije i dalje su stabilne, što štiti pekare, proizvođače hrane i supermarkete od naglih porasta cena kakve smo videli 2022. godine. Danas ni ambalaža ne poskupljuje, a pre četiri godine cene kartona i čelika bile su rekordne.

Ipak, brige o porastu cena hrane nisu potpuno neosnovane. Neki tvrde da problem nije današnja cena hrane, već uticaj naglog rasta cena đubriva na buduće useve. Azotna đubriva iz Persijskog zaliva ne mogu da dođu do globalnog tržišta preko Ormuza. Istovremeno, nestašica prirodnog gasa prisiljava azijske fabrike đubriva da smanje proizvodnju.

Referentne cene uree u SAD porasle su na gotovo 690 dolara po toni, što je oko 60 odsto više u odnosu na predratnu cenu. U 2022. godini cena uree dostigla je vrhunac od blizu 900 dolara jer je svet nakratko ostao bez isporuka iz Rusije, a mnoge evropske fabrike morale su da se zatvore zbog vrtoglavog rasta cena gasa.

Pesimisti upozoravaju da će bez đubriva doći do pada poljoprivredne proizvodnje, što će izazvati nestašicu hrane do sledeće žetve. Prinosi žitarica obično padaju za oko 40 odsto nakon godine dana bez azotnog đubriva. Ipak, malo je verovatno da će poljoprivrednici naglo prestati da ga koriste. Izbacivanje ovog đubriva iz upotrebe odvijalo bi se postepeno, tako da bi uticaj na useve na početku bio manji.

Osim toga, azotno đubrivo nije jedini nutrijent koji se koristi u poljoprivredi. Fosfati i kalijumova đubriva su podjednako zastupljena. Cena kalijum-hlorida, đubriva na bazi kalijum-karbonata, skočila je za više od 400 odsto na 1.200 dolara nakon početka rata u Ukrajini jer je izvoz iz Rusije i Belorusije bio ograničen. Danas se njime trguje po ceni od 370 dolara, koja se gotovo nije ni promenila otkako su SAD i Izrael počeli da bombarduju Iran.

Takođe. ne uzima se u obzir kako funkcioniše poljoprivreda u većini zemalja u razvoju. Đubriva su u velikoj meri subvencionisana, pogotovo u Aziji, pa visoke cene ne nagoveštavaju prehrambenu krizu, već fiskalni šok za države koje preuzimaju najveći teret rasta troškova.

Srećom, danas smo bolje pripremljeni za ekonomske posledice rata. Zemlje u razvoju naporno su radile na jačanju svojih poljoprivrednih sektora i uvođenju zaštitnih mehanizama kako bi ublažile troškove proizvodnje. Multilateralne razvojne banke mogu i moraju učiniti više kako bi pomogle tamo gde je potrebno. Globalne zalihe pšenice i pirinča takođe su velike nakon bogatih žetvi u proteklih nekoliko godina.

Tokom prehrambene krize 2007. i 2008. godine, svetske rezerve pšenice bile su najniže u proteklih 26 godina (oko 129 miliona tona). Sada su blizu vrhunca od 280 miliona tona. Isto važi i za pirinač, čije su zalihe u periodu 2007-2008. godine iznosile svega 75 miliona tona, a danas iznose 190 miliona tona. Istina, velik deo toga koncentrisan je u Indiji i Kini, ali to je ipak značajna količina.

Ako SAD ne uspeju da pronađu izlaz iz ovog rata, troškovi energije i đubriva mogli bi da porastu do tačke pucanja poljoprivrednog sektora. Ipak, situacija još nije takva.