Dok se priča o nestanku poslova, druga AI kriza prolazi neprimećeno

Oblikovanje priče danas je ključno da bi se veštačka inteligencija (AI) prodala. Međutim, lideri najvećih svetskih AI laboratorija izazivaju pravu pometnju svojim kontradiktornim izjavama o radnim mestima i AI. Krajnji ishod najverovatnije neće biti ni apokalipsa na tržištu rada ni utopija produktivnosti, već nešto što je znatno teže izmeriti: tiha degradacija kvaliteta poslova koji preostanu.

Prošle godine, izvršni direktor kompanije Anthropic PBC Dario Amodei upozoravao je da bi AI mogla da eliminiše više od 50 odsto početnih kancelarijskih poslova u roku od pet godina. Danas, pak, tvrdi da će AI sve učiniti produktivnijim. "Ako automatizujete 90 odsto posla, onda će ljudi raditi preostalih 10 odsto", izjavio je on prošlog meseca tokom Anthropicovog događaja, u razgovoru sa izvršnim direktorom banke JPMorgan Chase Jamiem Dimonom."A tih 10 odsto se onda nekako proširi i postane 100 odsto onoga što ljudi zapravo rade."

I Sam Altman iz kompanije OpenAI povukao je svoje mračne prognoze. Nakon što je prošle godine takođe upozoravao na sličan rascep na tržištu rada, u maju je priznao da je "prilično pogrešio" u proceni ekonomskog uticaja veštačke inteligencije.

Sve do sada, tehnološki lideri su prilično otvoreno, pa čak i pomalo cinično, prihvatali ideju o nestajanju radnih mesta, otvoreno govoreći da su radnici u njihovim firamam otpuštani zbog AI, iako su ta otpuštanja verovatnije posledica ranijeg prekomernog zapošljavanja. Međutim, kako sam tvrdila na početku ove godine, malo je dokaza da softverski modeli zamenjuju radnike u velikim razmerama, dok nedavne studije ukazuju na to da su politike rada od kuće doprinele problemima kada su u pitanju početničke pozicije.

Ova promena perspektive kod Amodeija i Altmana dolazi u pogodnom trenutku. Obojica se pripremaju za inicijalne javne ponude (IPO) dok se vrednosti njihovih kompanija na privatnom tržištu približavaju ogromnim ciframa od oko bilion dolara po firmi. Njihova ciljna publika kojoj sada prodaju priču o AI-ju više nisu samo kompanije željne alata koji bi im srezali troškove rada i podigli marže, već institucionalni i mali investitori - deo javnosti koja je postala znatno skeptičnija prema ovoj tehnologiji. Tu su i penzioni fondovi koji su oprezniji zbog potencijalnog pritiska regulatornih tela.

U ovoj crno-beloj debati o tome da li će AI uništiti poslove ili povećati produktivnost, potpuno se gubi siva zona koja leži između te dve krajnosti - pitanje šta bi zapravo moglo da se desi sa samom prirodom rada. Neki scenariji već izgledaju uznemirujuće. Zeb Evans, izvršni direktor softverske kompanije ClickUp, nedavno je predstavio radikalnu reorganizaciju svoje firme pomoću AI-ja nakon što je otpustio skoro četvrtinu zaposlenih. Prema njegovoj viziji, ljudi bi sa samog obavljanja posla prešli na upravljanje hiljadama AI agenata tako što bi botovima dodeljivali zadatke, a zatim proveravali njihove rezultate.

Međutim, ostaje pitanje koliko je ispunjavajuće upravljati rojem AI agenata. U svojoj knjizi "We Are Not Machines: The Fight for the Future of Work" (u slobodnom prevodu "Mi smo mašine: Borba za budućnost rada", prim. prev.), Sara O’Conor upozorava da se ne sme zanemariti često monotona priroda novih poslova u kojima ljudi samo nadgledaju algoritme koji rade ono što su ranije sami radili. Ova novinarka Financial timesa navodi primere prevodilaca televizijskih titlova koji sada samo uređuju ono što AI izbaci, vozača kamiona koji nadgledaju autonomne šlepere, kao i radnika u Amazonu kojima, umesto da šetaju kroz ogromna skladišta u potrazi za robom, robu donose roboti, dok im sistem samo sugeriše na koju policu ili u koju kutiju da ih spuste.

Iako sve ovo štedi vreme i trud, ovakav proces istovremeno "prazni" rad od sadržaja, čineći ga intenzivnijim, usamljenijim i manje kreativnim. O’Conor ističe da sve to nije novo. Inženjer sa početka 20. veka, Frederick Winslow Taylor, ostao je upamćen po tome što je fabrički rad razbio na sitne, standardizovane zadatke kako bi što više povećao produktivnost. On je tim uspeo da poveća efikasnost, ali je ljude praktično sveo na obične delove mašine.

Mnogi radnici su to mrzeli. Otpor prema tejlorizmu bio je toliko rasprostranjen da je početkom 20. veka podstakao štrajkove širom američkih fabrika, pri čemu su se sindikati žalili da je novi sistem dehumanizujući. On je zaposlenima oduzeo pravo na sopstvenu procenu i učinio njihov rad psihološki iscrpljujućim, iako je istovremeno povećavao fabrički učinak i bogatio vlasnike.

O’Conor se ne bavti time kako bi vlade mogle da reše ovaj problem, ali ukazuje na potencijalno rešenje u Holandiji. Tamo je neprofitna organizacija pod nazivom Buurtzorg, što na holandskom znači "nega u komšiluku", organizovala patronažne sestre u male, samoupravne timove od po desetak članova, praktično bez srednjeg menadžmenta. Za razliku od tipičnog bolničkog odeljenja ili javnog zdravstvenog sistema gde medicinske sestre prate stroge protokole diktirane odozgo, poput merenja minuta provedenih sa svakim pacijentom, ovi timovi sami odlučuju kako će rasporediti svoje vreme, oslanjajući se na sopstvenu stručnost i neformalne mreže podrške koje pacijent ima.

To je, kako O’Conor ističe, potpuna antiteza tejlorizmu. Umesto da negu razbija na merljive mikro-zadatke, ovaj model veruje medicinskim sestrama i oslanja se na njihovu sopstvenu procenu. Rezultat toga su manji troškovi, kao i zadovoljniji pacijenti i osoblje, što nas podseća da problem u sektoru nege nije uvek nedostatak ljudi, već način na koji odlučujemo da ih organizujemo.

Prognoze Amodeija i Altmana o budućnosti rada danas zvuče znatno optimističnije kada je reč o statistici o zaposlenosti, ali i dalje ne odgovaraju na pitanje kako bi veštačka inteligencija mogla da učini pojedine poslove znatno besmislenijim tako što će smanjiti ljudski uticaj i autonomiju.

Zbog toga odgovornost pada na kompanije i institucije koje moraju pažljivije da odluče koje zadatke će prepustiti veštačkoj inteligenciji. U žurbi da ne zaostanu za konkurencijom, ne bi trebalo da automatizuju upravo one delove posla koji ljudima daju osećaj svrhe, kreativnosti i profesionalnog ispunjenja.

Direktori tehnoloških giganata su možda prestali da predviđaju nestanak radnih mesta, ali niko ne postavlja pitanje da li će uopšte vredeti raditi poslove koji opstanu.