Vikend esej: Najmoćniji izum čovečanstva nije novac, nego dug

U istoriji tržišta kapitala nekoliko državnih obveznica se izdvaja po važnosti i transformaciji tržišta. Tu su holandske renten s početka 17. veka, trajne obveznice koje su učvrstile ideju da obećanje Holandije može da traje duže od obećanja bilo kojeg kralja ili cara; britanski consol iz 1751, obveznica koja je učvrstila sposobnost Britanije da pobeđuje u ratovima zadužujući se i trošeći više od svojih protivnika; te američki Liberty Loan iz 1917, koji je označio početak današnjeg tržišta američkih državnih obveznica, temelja globalnih finansija.

Sve su to bili elegantni instrumenti koji su zaokupljivali maštu bankara, štediša i državnika. Posedovali su konceptualnu lepotu matematičkog dokaza, nešto što se, kada jednom shvatite, čini neizbežnim, kao da je otkriveno, a ne izmišljeno.

A onda je došla brazilska C-obveznica iz 1994. Kao deo Bradyjevog plana, kojim su bankovni krediti u statusu neplaćanja pretvarani u državne obveznice, odmah je postala najlikvidniji vrednosni papir na tržištima u razvoju, svojevrsni barometar čiji se prinos smatrao pokazateljem zdravlja čitave klase imovine.

Bila je i neverovatno ružna. Dok su ranije državne obveznice imale lepotu jednostavnosti, C-obveznica bila je sklepana konstrukcija nastala kompromisima odbora. Ako je consol bio dobro napravljen kišobran, C-obveznica bila je cirada poduprta najlonskim užetom i lepljivom trakom. Na koliko je načina taj brazilski instrument bio ružan? Bilo ih je mnogo. Kupon se delom isplaćivao u gotovini, a delom u naturi. Postojao je amortizacijski fond koji je Brazil prisiljavao da otkupljuje obveznice po nominalnoj vrednosti čak i kada su se na tržištu prodavale znatno ispod nje. Imala je i ugrađenu opciju prevremenog otkupa koja je značajno ograničavala potencijalnu zaradu ulagača, a time i iznos koji su za obveznicu bili spremni da plate.

Obrnuti Sizif: kada dug promeni smer | Depositphotos

Čak je i njen naziv bio nerazumljiv. Krajem 1990-ih autor je dve godine svakodnevno izveštavao o trgovanju C-obveznicom, a stalno je zaboravljao šta slovo C uopšte znači. Nikada nije uspeo do kraja da razume ni kako je obveznica strukturirana. Njen prinos i spred bili su lako dostupni na svakom Bloomberg Terminalu, ali nisu se ponašali intuitivno, pa je apsurdno komplikovana konstrukcija obveznice izazivala nelagodu, pa čak i podsmeh.

Nezavisno od same konstrukcije, C-obveznica kao Bradyjeva obveznica nosila je "određenu stigmu", kako je bivši brazilski bankar Sergio Goldenstein rekao Bloombergu 2005. Ideja Bradyjevih obveznica bila je da predstavljaju svojevrsnu početničku stazu tržišta obveznica: bile su namenjene državama koje nisu mogle samostalno da izdaju obveznice i zato im je bila potrebna pomoć američkog ministarstva finansija.

Više od dve decenije nakon što je brazilski default rešen, C-obveznica funkcionisala je poput žiga srama na tržištima kapitala – svakodnevnog podsetnika na razdoblje koje su brazilski dužnici spremno želeli da ostave iza sebe. Kada je Brazil napokon otkupio poslednje C-obveznice i zamenio ih mnogo jednostavnijim vrednosnim papirima, postao je istinski samostalan, umesto da se svake godine muči otplaćujući dug nazvan po bivšem američkom ministru finansija.

Konceptualna elegancija

U januaru je Matt Levine iz Bloomberg Opiniona pisao o svom uverenju da su "finansije prikladan predmet umetničke kritike". I u pravu je – mnogi veterani finansijske industrije to intuitivno razumeju.

Govoreći srednjoškolcima 1986, kralj junk obveznica Mike Milken otvoreno je rekao da su "finansije umetnost", a zatim se požalio da je reč o "umetničkoj formi koja je veoma pogrešno shvaćena".

Jedan od razloga je u tome što su finansije ipak više nauka nego umetnost. Brazilska C-obveznica izvrsno je obavila svoj posao i povučena je uglavnom zbog finansijskih razloga; estetsko zadovoljstvo njenim nestankom bilo je dodatna korist, a ne glavni motiv.

Ipak, advokat specijalizovan za državni dug Lee Buchheit kaže da je "sastavljanje elegantnih ugovora za složene poslove umetnost. Neki su ljudi jednostavno bolji u tome od drugih".

Slika Quentina Matsysa 'Menjač novca i njegova žena' iz 1514. jedno je od najranijih slikarskih dela koje istražuje teme novca, trgovine i morala | Javni domen

Buchheit, koji je karijeru proveo zastupajući države dužnike, godinama se obrušava na "zagušljive, incestne, redundantne, neorganizovane i artritične" ugovore koje poredi sa "zločinima protiv čovečnosti".

Ben Heller, aktivistički ulagač u obveznice koji se često nalazio na suprotnoj strani pregovaračkog stola od Buchheita, složio bi se sa njim.

"Tu ima vrlo malo lepote. Sve je napravljeno tako loše i nemarno", žali se.

Možda samo gledaju na pogrešnom mestu – u jeziku ugovora o obveznicama koje gotovo niko i ne čita. Ako se odmaknemo i posmatramo sam dug, njegovo postojanje otkriva zadivljujuću konceptualnu eleganciju.

Ključan uvid ponudio je profesor na Massachusetts Institute of Technology Robert Townsend u klasičnom radu iz 1979, koji je otad citiran gotovo 5.000 puta. U njemu je skovao izraz costly state verification, odnosno CSV, koji se odnosi na trošak provere stvarnog stanja.

Townsendova ideja je da u svetu korporativnih finansija ljudi koji primaju novac, odnosno oni koji zapravo vode poslovanje imaju mnogo bolji uvid u stanje kompanije od ljudi koji taj novac osiguravaju.

Ako finansijer ulaže vlasnički kapital, odnosno kupuje deonice kompanije, menadžeri ulagačima moraju da pruže mnoštvo informacija. Pred nama se tada pojavljuje čitava infrastruktura računa dobiti i gubitka, bilansa, računovođa i revizora, samo kako bi deoničar mogao biti siguran da je dobit doista onakva kakvom je uprava prikazuje.

To je CSV: količina novca koju je potrebno potrošiti kako bi se proverilo koliko kompanija zapravo dobro posluje.

Kod duga, a posebno kod obveznica, potrebno je mnogo manje od te infrastrukture. Dužnik plaća kamate i to je uglavnom sve. Te isplate ne zavise od profitabilnosti, a gotovo uvek dospevaju u celosti i na vreme.

Dug je zao drug! Finansijska fizika retko greši - kad dug postane težak, džepovi postaju laki | Depositphotos

Default i stečaj su uvek mogućnost, ali i oni imaju svoja estetska pitanja. Ali povereniku kojeg zanima samo primanje ugovorom propisanih kupona uglavnom nisu potrebne informacije o tome kako kompanija posluje. Zbog toga dužnik i ulagač zajedno moraju potrošiti mnogo manje novca na CSV.

Na određenom nivou upravo zato istorija duga seže hiljadama godina u prošlost: dug je dubinski jednostavan i elegantan na način koji zapravo nije moguće ponoviti. Nije li to lepo?

Moćan paradoks

Poput svake velike umetnosti, dug je mnogo više od nečega što je samo lepo – jedna je od najmoćnijih sila na svetu.

Kada se spoji sa drugim velikim izumom kapitalizma, bankarstvom s delimičnim rezervama, dug doslovno stvara novac.

Poput mnogih umetničkih dela, utelovljuje i paradoks i dualnost – svaka je imovina, uostalom, istovremeno nečija obaveza.

Na pitanje "šta je uopšte novac?" iznenađujuće je teško odgovoriti. No, ako možemo da se usaglasimo da novac uključuje bankovne depozite, tada je i sam novac dug, jer stanje na bankovnom računu nije ništa drugo nego dug koji banka ima prema deponentu, plativ na zahtev.

Tvrdnja da "depoziti nisu imovina banke, nego njene obaveze" jedna je od onih ideja koje ostaju tvrdoglavo kontraintuitivne bez obzira na to koliko ih puta čujemo.

Dug je duboko ukorenjen u društvo i moralno je opterećen. Filozofkinja Simone Weil u eseju O bankrotu iz 1937. napisala je da je "plaćanje dugova nužno za društveni poredak. Neplaćanje dugova jednako je nužno za društveni poredak."

Sama priroda duga, objasnila je, obuhvata "protivrečne nužnosti". Dug je istodobno prilika i obaveza, ključ koji može otvoriti put prema golemom bogatstvu, ali i nešto što čoveka može (ponekad doslovno) odvesti u zatvor.

Otac Charlesa Dickensa, na primer, završio je u zloglasnom zatvoru Marshalsea zbog neplaćenih dugova. Ta epizoda je posle pretočena u Malu Dorrit i brojne druge Dickensove romane.

Dickensovo delo 'Mala Dorrit' iz 1855. govori o Amy Dorrit koja odrasta u londonskom dužničkom zatvoru Marshalsea, gde je njen otac zatvoren zbog dugova. Roman prati uspon i pad porodice Dorrit nakon što iznenada dolazi do bogatstva, ali je i oštra kritika duga, klasnih razlika, birokratije i društva opsednutog novcem i statusom. Posebno je zanimljiv jer se Dickens oslanjao na sopstveno traumatično iskustvo | Depositphotos

 

Moralnost duga nikada nije bila naročito dosledna. Antropolog David Graeber u knjizi Debt: The First 5,000 Years (Dug: prvih 5.000 godina) iz 2011. zaključuje da je tokom većeg dela ljudske istorije većini ljudi govoreno da su dužnici. Dodaje da su rasprave o tome ko zapravo kome šta duguje gotovo sve to vreme oblikovale naš temeljni rečnik dobra i zla. Jedna od karakteristično bipolarnih osobina duga jest to što naše moralne simpatije neprestano prelaze s jedne strane na drugu.

Američki konzervativni pokret Tea Party, na primer, nastao je na populističkoj ideji da država ne bi trebala da spasava vlasnike kuća koji su uzeli hipoteke koje nisu mogli da priušte da otplaćuju. Istovremeno se lihvarstvo u gotovo svim kulturama smatra grehom.

Jedan od načina na koji su organizovane religije pokušale da reše taj paradoks jeste proglašavanje samog duga moralno lošim, pri čemu ni dužnik ni poverilac nemaju moralnu prednost.

Biblija često poistovećuje grehe i dugove, posebno u delovima prevedenima sa aramejskog, gde reč khoba ima oba značenja. Slično tome, nemačka reč Schuld znači i "dug" i "krivicu".

S druge strane, oprost – mnogih stvari, uključujući i dug – predstavlja milosrđe. Deuteronomski zakonik propisuje oprost dugova svakih sedam godina, a potpuni jubilej svakih 50 godina, uključujući vraćanje oduzete imovine i oslobađanje porobljenih.

Jedan od problema je u tome što je zajam pravno obavezujući ugovor čije izvršenje jamče najviši autoriteti. U društvima u kojima je taj autoritet religijski, uvek će biti teško pronaći ravnotežu između suprotstavljenih zahteva otplate i oprosta.

Ponovljeni zakon (Deuteronomij), peta knjiga Mojsijeva, sadrži Deuteronomski zakonik – skup pravila o verskom i društvenom životu koji, između ostalog, propisuje i oprost dugova. Ideja o "resetovanju“ dugova, dakle, nije moderna: Ponovljeni zakon još je u starozavetno vreme propisivao njihov otpis svake sedme godine, u sklopu šabatne godine (šmita, na hebrejskom) | Depositphotos

To može dovesti do različitih upozorenja protiv samog zaduživanja. "Ne garantuj za tuđi dug" bila je jedna od tri zapovesti uklesanih na Apolonovom hramu u Delfima, dok prema šerijatskom pravu zajmodavci ne smeju da naplaćuju kamatu.

Šta se događa kada se islamska zabrana kamate susretne sa oslanjanjem modernog kapitalizma na finansiranje dugom?

Odgovor je islamsko finansijsko tržište vredno pet biliona dolara, izgrađeno na različitim domišljatim načinima kojima se zapravo ostvaruje učinak naplate kamata, a da se pritom formalno ostaje unutar šerijatskog prava.

Sekularnom posmatraču struktura sukuka, islamske obveznice, može biti zabavan i, da, lep način rešavanja inače gotovo nerešivog problema.

Ne vide to svi tako.

Mona Siddiqi, profesorka religije i društva na King's Collegeu u Londonu, omalovažava sukuk kao "religijsku gimnastiku" kojom muslimani ostvaruju prihod od kamata od svojih suvernika, dok istovremeno stvaraju utisak da su pobožniji od sekularnih zajmodavaca.

Na moralnom nivou pronalaženje rupa u pravilima može biti loše čak i kada su konstrukcije kojima se te rupe stvaraju vrlo pametne i estetski impresivne. Ta kombinacija moralne ružnoće i umetničke privlačnosti, uostalom, poznata je većini ljubitelja umetnosti.

James Gillray, delo 'Mida pretvara sve u papir' (1797) satirična je vizija kralja Georgea III kao mitskog Mide, u kojoj se drevna priča o zlatu pretvara u komentar o novcu, papirnatim finansijama i britanskom državnom dugu | Depositphotos

Dug kao put prema bogatstvu

U engleskom govornom području dug često (premda ne uvek!) ima mnogo pozitivnije konotacije. (Pomislite, recimo , na dvostruko značenje engleske reči redemption: otkup i iskupljenje.) U govoru iz 1834. američki državnik Daniel Webster rekao je da je "kredit dah života sistemu moderne trgovine i da je učinio više – hiljadu puta više – za bogaćenje nacija nego svi rudnici sveta". Posebno se u Americi, toj najoptimističnijoj zemlji, dug često doživljava kao put prema bogatstvu, a ne prema osiromašenju. Donald Trump je sebe nazivao "kraljem duga". "Stekao sam bogatstvo koristeći dug", rekao je za CBS News 2016.

Trump je takođe vrlo rano počeo da primenjuje strategiju koja je danas sveprisutna: koristiti dug za sticanje upadljivih simbola bogatstva kako bi se ostavio utisak da se bogatstvo zaista poseduje. U javnoj predstavi neko ko se bori sa velikim teretom duga živi od danas do sutra i na rubu siromaštva; stvarnost je, naprotiv, često takva da takvi ljudi kreditnom karticom kupuju avionske karte prve klase za Dubai i na tri sata unajmljuju "lamborghini" kako bi na Instagramu demonstrirali bogatstvo. Dok život pod teretom velikog studentskog kredita može ozbiljno smanjiti mogućnost trošenja, drugi oblici duga mogu je znatno povećati.

Kritike kapitalizma

Potrošnja finansirana dugom često izaziva odbojnost, a u svetu umetnosti dug se neretko svrstava uz kapitalizam kao nešto čemu se treba suprotstaviti. Ipak, ne nedostaje ni suptilnijih pogleda. Meni je, recimo, posebno zanimljiva akrilna aktovka Jennifer Dalton, ispunjena ponudama za kreditne kartice koje je primila tokom jedne godine, a koje su joj iz različitih banaka nudile ukupno 1.351.220 dolara potencijalnog kredita. Reč je o svojevrsnoj meditaciji o onome što umetnica naziva "stalnim pozivom na neodgovornost". "Naravno, da sam prihvatila jednu ili više ponuda, ostale bi verovatno bile povučene",  primećuje.

Jack Butcher na Art Baselu 2025. zauzeo je mnogo otvorenije preduzetnički pristup. Potrošio je 74.211 dolara sopstvenog novca na najam prostora i izradu materijala za štand na prestižnom sajmu umetnosti. Taj iznos je prikazao na preklopnom brojčaniku, a posetioci su na samouslužnom uređaju mogli da kupe račun, čime bi se prikazani iznos smanjio. Štand je na kraju uspeo da taman pokrije sopstvene troškove, a zatim je Butcher celu instalaciju prodao kao jedinstveno umetničko delo pekinškom X muzeju za 95.000 dolara, što znači da je na kraju ostvario sasvim pristojnu zaradu.

"Umesto aktovke pune novca kao simbola iskušenja ili slobode, ovo je aktovka puna duga", kaže Jennifer Dalton o delu Your Name Here iz 2015, akrilnoj aktovki ispunjenoj ponudama za kreditne kartice koje je primila tokom jedne godine | Jen Dalton

Najveće umetničko delo povezano s dugom, međutim, nastalo je pre više od jednog veka, 1924, kada je Marcel Duchamp, začetnik konceptualizma, izdao seriju obveznica nominalne vrednosti 500 franaka, uz godišnju kamatu od 100 franaka, kako bi prikupio novac za kockanje u Monte Karlu. Imao je sistem kojim je nameravao da pobedi na ruletu. Kao i svi takvi sistemi, bila je to varijacija martingala (strategije udvostručavanja uloga nakon svakog gubitka) pa je pozajmio novac kako bi ga testirao.

Obveznice su u trenutku izdavanja vredele oko 25 dolara po komadu, a svi kupci su bili dovoljno pametni da ih sačuvaju kao umetnička dela umesto da naplaćuju kupone i od Duchampa traže svoj novac nazad. (Duchamp je, sa svoje strane, zaključio da je igranje prema njegovom sistemu toliko dosadno da je odustao nakon što je završio na nuli.) U maju je jedna od tih obveznica na Christie's aukciji prodata za 1,1 milion dolara, što odgovara impresivnom prosečnom godišnjem rastu vrednosti od oko 11 odsto. (Prodavac je, međutim, prošao katastrofalno jer je delo 2015. kupio za 2,4 miliona dolara.)

Marcel Duchamp, Akt koji silazi niz stepenice, br. 2 (1912), delo koje su kubisti odbili smatrajući ga previše futurističkim, a posle je postalo jedno od najpoznatijih ostvarenja moderne umetnosti | Depositphotos

Druge umetničke forme možda još više nalikuju vrsti umeća kakvu nalazimo na tržištu obveznica. Advokat Lee Buchheit, veteran bezbrojnih sati pregovora o dugu, kaže da su ti pregovori poput baleta te da je pažljivo tempirana promena tona, od očinskog ohrabrivanja do tužnog razočaranja, bila jedna od njegovih najmoćnijih pregovaračkih taktika. Ili je možda najstarija umetnička forma od svih ujedno i najrelevantnija: svaki investicioni bankar na tržištu dužničkog kapitala reći će vam da je njegova najvažnija veština pripovedanje.

Poželjan dug

Jedan od razloga zbog kojih finansijski profesionalci često ne razmišljaju mnogo o umetničkoj strani svog posla jeste to što su brojke kojima barataju za toliko redova veličine veće od svega što nalazimo u svetu umetničkih dela, baleta i proze. Mike Milken, na primer, bio je kralj otkupa uz finansijsku polugu (leveraged buyout), u kojima bi korporativni preuzimači kupovali kompanije vredne milijarde dolara, slično kao što biste vi kupili kuću: uplatili bi 20 odsto cene, a ostatak pozajmili oslanjajući se na novčane tokove same kompanije. Njegov uvid, koji je tokom godina doveo do transakcija vrednih milijarde dolara, bio je da kompanije mogu da izdaju poveće količine duga sa junk rejtingom, umesto da takve obveznice budu samo "pali anđeli", odnosno vrednosni papiri prvobitno izdati sa investicijskim rejtingom koji su posle izgubili taj status. Stavite dovoljno privlačan kupon na obveznicu i gotovo svaki izdavač može da pristupi tržištu.

Kako bi svoju viziju pretvorio u stvarnost, Milken se uveliko oslanjao na pripovedačke tehnike, uveravajući i izdavaoce i ulagače da pomoću njegovih novih instrumenata svi mogu da zarade bezobrazno velike količine novca. Ono što nije govorio bilo je jednako važno kao i ono što jeste: Milken se nije zadržavao na zapanjujućoj količini finansijske poluge ugrađene u te strukture niti na tome kako bi ona ozbiljno ograničila mogućnosti koje stoje na raspolaganju upravi kompanije. Zapravo, često bi menjao terminologiju kada mu je to odgovaralo – "otkupi uz finansijsku polugu" postali su tako "privatni kapital" (private equity), "junk obveznice" postale su "visokoprinosne obveznice", a "otpisi" su postali "sinergije". Nazovimo to umetnošću eufemizma.

Monte Carlo obveznica Marcela Duchampa iz 1924, izdata kako bi se finansirao njegov pokušaj da sistemom klađenja pobedi rulet. Potpisao ju je i sa svojim ženskim alter egom - Rrose Sélavy. Samog sebe prikazao je sa licem prekrivenim penom za brijanje, đavoljim rogovima i predimenzioniranim ušima | Christies

Da li je iko od ulagača koji su kupovali te junk obveznice zaista verovao da će kompanija moći da vrati novac koji pozajmljuje, umesto da dug jednostavno neprestano refinansira? Ne – i upravo se tu krije možda najzapanjujuća konceptualna inovacija od svih. Većina nas intuitivno razume da je zajam nešto što treba vratiti. Alexander Hamilton, u rečenici koju Lin-Manuel Miranda nažalost nije uvrstio u svoj hit mjuzikl "Hamilton", slavno je – barem u krugovima zaljubljenika u dug – utvrdio "da bi stvaranje duga uvek trebalo biti popraćeno sredstvima za njegovo gašenje". Dodao je da je "teško zamisliti situaciju u kojoj se tog načela ne bismo mogli pridržavati".

U ličnim finansijama to načelo uglavnom i dalje važi. Dugovi po kreditnim karticama, stambeni krediti i krediti za automobile osmišljeni su tako da se s vremenom otplate i na kraju potpuno nestanu. Poslednja rata kredita, ona koja preostalu glavnicu svodi na nulu, pruža zaista dobar osećaj. Čak je i većina hipoteka strukturirana na taj način, sa postupnom putanjom koja omogućava da vaš dug – iznos koji na početku predstavlja zastrašujući deo vašeg godišnjeg prihoda – tokom tri decenije "polaaako" nestane.

Alexander Hamilton, jedan od utemeljivača nacije i prvi ministar finansija SAD, smatrao je da svaki novi dug mora pratiti jasan način njegove otplate | Depositphotos

Hipoteka sa amortizacijom, dakle, ima svoju lepotu. Ali iz perspektive ulagača može biti iznenađujuće neprivlačna. Ono što Hamilton nije razumeo u vezi sa dugom koji se postupno sam gasi jeste da i nakon što obveznica bude otplaćena, većina ulagača želi da nastavi da zarađuje kamatu na svoj novac. U tom smislu još je lepša standardna bullet obveznica, kod koje dužnik svakih šest meseci plaća upravo toliko da nepodmireni iznos ostane na nivou prvobitno pozajmljenog iznosa i kod koje se sam dug zapravo nikada ne smanjuje. Na dan dospeća na naplatu dolazi cela glavnica, a niko na tržištima kapitala ne očekuje da je dužnik nekako uspeo da uštedi dovoljno novca kako bi mogao da je otplati. Umesto toga, jednostavno se očekuje izdavanje nove obveznice kojom će se refinansirati stara. Iz perspektive ulagača to je poželjna stavka: daje im mogućnost, ali ne i obavezu, da nastave da zarađuju kamatu nakon dospeća obveznice; istovremeno generalno povećava tržišnu potražnju za njihovim novcem, što zauzvrat povećava iznos kamata koji mogu da očekuju.

Kada je dug zanimljiviji od novca: rimski novčić sa prikazom Janusa, boga sa dva lica koji savršeno simbolizuje dualnu prirodu duga | Depositphotos

Tako je savremeno tržište obveznica evoluiralo u svet u kojem se dugovi nikada ne otplaćuju. Kada država ili kompanija izdaje obveznice, svi na tržištu očekuju da će taj dug biti "trajna stavka" bilansa dužnika, pri čemu će svaka pojedinačna obveznica, kada za to dođe vreme, biti zamenjena novom. Ta konstrukcija samo raste – vrednost ukupnog svetskog duga učetvorostručila se sa 84 biliona dolara, odnosno 212 odsto svetskog bruto proizvoda, na prelazu veka na današnjih 353 biliona dolara, odnosno 306 odsto, prema podacima Institute of International Finance.

Tu rastuću planinu duga, nevidljivu, ali sveprisutnu, mogli bismo nazvati Janusovom planinom, prema rimskom bogu sa dva lica. Ona je nenadmašan motor rasta koji je istovremeno više nego sposoban da izazove globalnu finansijsku katastrofu, sastavljen od obaveza koje su ujedno nečija imovina. Ona je dužnik i poverilac, stabilnost i rizik, greh i iskupljenje, dužničko ropstvo i oprost. Razdvaja društva i isto tako ih drži na okupu; obećanje je i pretnja, sredstvo oslobođenja i mehanizam kontrole. Jedino je sigurno da je niko ne kontroliše – naprotiv, ona kontroliše nas, na očigledne a opet suptilne načine. Možda je to najbogatiji tekst koji je čovečanstvo ikada stvorilo.