Čovek koji je doneo ukuse Bosne u Portugal

Prvi restoran otvorio je sa samo 26 godina -100 Maneiras u Hotelu Villa Albatroz u Cascaisu. U tom periodu objavio je i svoju prvu knjigu, "Cascais 100 Maneiras", u limitiranom izdanju, a počela su da se ređaju i priznanja i nagrade za kulinarski uticaj i znanje. Sada ima četiri restorana, zapošljava 180 radnika u 16 različitih firmi, ima svoju liniju proizvoda za gastro ljubitelje, od noževa, posuđa, do sopstvenog vina.

U 2011. godini napravio je svoj televizijski debi kao član žirija u prvom Masterchef Portugal, a krajem te godine, izdao je knjigu "Papa Quilómetros - Uma caminhada pela gastronomia portuguesa", njegovu drugu knjigu i prvu koju je napisao u saradnji sa svojom suprugom, Mónicom Franco. Knjiga je bila nagrađena sa dve svetske nagrade: od Internacionalne Akademije Gastronomije i Gourmand World Cookbook Awards. U proleće 2012. godine, avanture iz knjige su prenete na male ekrane, sa emisijom "Papa Quilómetros", emitovanom na Fox International Channels - prvo u Portugalu, a zatim širom Evrope. Na sto u jednom od njegovih restorana čeka se i po tri meseca. Ipak, on i dalje za sebe kaže da je samo kuvar. Tamošnji mediji bi barem još dodali najportugalskiji jugoslovenski kuvar. I zvezda. 

Za Bloomberg Adriju otkriva suštinu svog pristupa kuvanju, ukusima Bosne kojima je očarao Portugalce, ali i menadžerske metode koje primenjuje u radu.  

Kaže da u restoranu sada isključivo nudi hranu koju on želi, hranu koja je svojevrsna istorija njegovog života na tanjiru. “Prvi tanjir kojim goste dočekujem zove se ‘ Dobrodošli u Bosnu i Hercegovinu’. Jede se kajmak, ajvar, pašteta, mama Rosin hleb. To je startna pozicija za ostatak priče i gastro utiske i otiske koje su na moj život ostavili boravci i u drugim delovima sveta.” A pristup je krajnje jednostavan, kaže da svi treba da se vratimo prirodi i ne komplikujemo i ne kvarimo mnogo ono što je već izvorno dobro: "Najvažnije je kada radiš za zdravim namirnicama, kada znam odakle su potekle, od koga kupujem i šta, recimo, jedu ovce koje daju mleko koja ja posle kupujem. Većinu voća i povrća donosim sa sopstvenog imanja, i najlepši deo mog posla je kada odem na farmu da kupim sveže, da biram, da pustim da me namirnica inspiriše za ono što se kasnije dešava u kuhinji." 

Stanišić takođe skreće pažnju da je taj dodir sa prirodom ono na šta bi trebalo da se svi hitno vratimo, ali i da na tom putu budemo oprezni jer nije sve što se u marketima nudi kao bio zaista i organski proizvod. “Hrana nas definiše, ono smo što unosimo u sebe. Sarađujem sa britanskim Oxford institutom. U grupi sa Sixth Senses, koji važe za najzdravije hotele na svetu, gde istražujemo kako da se bolje i kvalitetnije živi. Sve formule, sve analize koje sam do sada upoznao svode se na veoma jednostavno uputstvo: dobro spavajte, kvalitetno jedite i bavite se sportom!” 

“Svi moji šefovi su partneri, svima koji rade duže od pet godina za mene sam dao od pet do 10 odsto moje firme. Oni sada podržavaju mene. Ja sam trenutno samo kuvar i želim da to i ostanem. Više i ne intervjuišem radnike. Verujem mojim ljudima. Postoji skala šefova, i kada se organizuje intervju, potencijalni radnik mora da prođe kroz svih šest nivoa šefova i onda ja tek pričam sa njim ako je neophodno. Ali važno je da odmah probaju dan. Vidimo šta znaju i mogu i platimo taj dan ako ne želimo da nastavimo. Zanimaju me ljudi koji su vredni i odlučni po pitanju toga šta hoće u životu. Budućnost je u fokusiranim ljudima. Pioni me ne zanimaju. Lakše je igrati profesionalni šah sa topovima, lovcima, kraljicama i kraljevima”, iskren je Stanišić. 

Kada smo ga pitali za tri najvažnija saveta za sve koji žele da se bave ovim poslom rekao je: učenje, učenje i učenje. “Najvažnije je da znate posao koji radite, 70 odsto ljudi koji otvaraju restorane ne znaju taj posao, ili misle da znaju i onda nakon tri godine zatvaraju. Ja sam mislio da sam šef sa 23 godine kada sam imao svoju prvu poziciju šefa kuhinje. Mislio sam da sve znam. Sa 27 godina stiže i prva Michelinova zvezdica. Onda sam zapravo tek sa 42 godine osvestio da sam ja zapravo jedan običan kuvar i da sam tek tada naučio da stvarno kuvam baš ono što ja hoću, da ne koristim nove tendencije, razne tehnike, nego svoju autentičnu priču. Kuvanje iz duše izlazi, ja sam mislio 20 godina da sam super šef. Kada sam shvatio nisam, sve je postalo samo bolje!”