Ljubomir Stanišić rođen je u Sarajevu, za vreme stare Jugoslavije, koju je napustio kada je imao 19 godina. Kaže da je postao kuvar iz nužde, dok je još bio u Beogradu, u koji je "emigrirao" s majkom Rosom i sestrom Natašom.
Sa 14 godina dobio je posao u pekari i kombinovao rad s učenjem. U Portugal je preselio 1997. godine. Često govori da ga je život u domovini naučio kako je važno ceniti male stvari u životu, baš kao i krompire koje je njegova majka kuvala svaki dan, kada nije imala ništa drugo da stavi na sto. Na novoj adresi, koja mu je u međuvremenu postala dom, krenuo je na put usavršavanja u kulinarskom umeću i sarađivao je s kuvarom Vítorom Sobralom, koji mu je postao mentor i učitelj. Pre nego što je odlučio da započne samostalni posao, stekao je iskustvo u restoranu Fortaleza do Guincho s jednom Michelinovom zvezdicom.
Prvi restoran otvorio je sa samo 26 godina -100 Maneiras u Hotelu Villa Albatroz u Cascaisu. U tom periodu objavio je i svoju prvu knjigu, "Cascais 100 Maneiras", u limitiranom izdanju, a počela su da se ređaju i priznanja i nagrade za kulinarski uticaj i znanje. Sada ima četiri restorana, zapošljava 180 radnika u 16 različitih firmi, ima svoju liniju proizvoda za gastro ljubitelje, od noževa, posuđa, do sopstvenog vina.
U 2011. godini napravio je svoj televizijski debi kao član žirija u prvom Masterchef Portugal, a krajem te godine, izdao je knjigu "Papa Quilómetros - Uma caminhada pela gastronomia portuguesa", njegovu drugu knjigu i prvu koju je napisao u saradnji sa svojom suprugom, Mónicom Franco. Knjiga je bila nagrađena sa dve svetske nagrade: od Internacionalne Akademije Gastronomije i Gourmand World Cookbook Awards. U proleće 2012. godine, avanture iz knjige su prenete na male ekrane, sa emisijom "Papa Quilómetros", emitovanom na Fox International Channels - prvo u Portugalu, a zatim širom Evrope. Na sto u jednom od njegovih restorana čeka se i po tri meseca. Ipak, on i dalje za sebe kaže da je samo kuvar. Tamošnji mediji bi barem još dodali najportugalskiji jugoslovenski kuvar. I zvezda.
Za Bloomberg Adriju otkriva suštinu svog pristupa kuvanju, ukusima Bosne kojima je očarao Portugalce, ali i menadžerske metode koje primenjuje u radu.
Kako je mama Rosin hleb stigao na obalu Atlantika
Kaže da u restoranu sada isključivo nudi hranu koju on želi, hranu koja je svojevrsna istorija njegovog života na tanjiru. “Prvi tanjir kojim goste dočekujem zove se ‘ Dobrodošli u Bosnu i Hercegovinu’. Jede se kajmak, ajvar, pašteta, mama Rosin hleb. To je startna pozicija za ostatak priče i gastro utiske i otiske koje su na moj život ostavili boravci i u drugim delovima sveta.” A pristup je krajnje jednostavan, kaže da svi treba da se vratimo prirodi i ne komplikujemo i ne kvarimo mnogo ono što je već izvorno dobro: "Najvažnije je kada radiš za zdravim namirnicama, kada znam odakle su potekle, od koga kupujem i šta, recimo, jedu ovce koje daju mleko koja ja posle kupujem. Većinu voća i povrća donosim sa sopstvenog imanja, i najlepši deo mog posla je kada odem na farmu da kupim sveže, da biram, da pustim da me namirnica inspiriše za ono što se kasnije dešava u kuhinji."
Stanišić takođe skreće pažnju da je taj dodir sa prirodom ono na šta bi trebalo da se svi hitno vratimo, ali i da na tom putu budemo oprezni jer nije sve što se u marketima nudi kao bio zaista i organski proizvod. “Hrana nas definiše, ono smo što unosimo u sebe. Sarađujem sa britanskim Oxford institutom. U grupi sa Sixth Senses, koji važe za najzdravije hotele na svetu, gde istražujemo kako da se bolje i kvalitetnije živi. Sve formule, sve analize koje sam do sada upoznao svode se na veoma jednostavno uputstvo: dobro spavajte, kvalitetno jedite i bavite se sportom!”
Zašto je priznavanje sopstvenog neznanja početak svakog uspeha
Stanišić smatra da je pandemija otvorila sasvim novi ugao gledanja na život, ali i na posao. Kao jednu od posledica na profesionalnom nivou on uviđa globalni problem nedostatka kvalitetne radne snage. “Kada je ponovo počelo da se radi, ljudi lakše odustaju od posla. Vrlo je teško naći radnike. Jedini način da ih zadržiš je da ih tretiraš ne samo kao radnike, već kao ljudsko biće. Ja uđem u restoran, prođem i svakog pojedinačno pozdravim po imenu. Znam i za njihove lične probleme, svakome se posvetim. Moraš da poštuješ ljude, mora da postoji ljudski odnos. Ja sam ne bih uspeo, ja sam moja ekipa, moj tim, nijedan čovek nije ostrvo”, objašnjava on i dodaje da mu je u uspostavljanju menadžment strukture mnogo pomogla Kaizen piramida.
Opširnije
Od Beograda do Vašingtona: evo gde se služi najbolji makedonski ajvar
Makedonski ajvar je proglašen za najbolju zakusku na svetu za 2023. godinu.
19.02.2024
Recept za uspeh slavnih - sa scene za šporet
Poznati se sve češće upuštaju u biznis sa hranom, pored drugih industrija.
06.02.2024
“Svi moji šefovi su partneri, svima koji rade duže od pet godina za mene sam dao od pet do 10 odsto moje firme. Oni sada podržavaju mene. Ja sam trenutno samo kuvar i želim da to i ostanem. Više i ne intervjuišem radnike. Verujem mojim ljudima. Postoji skala šefova, i kada se organizuje intervju, potencijalni radnik mora da prođe kroz svih šest nivoa šefova i onda ja tek pričam sa njim ako je neophodno. Ali važno je da odmah probaju dan. Vidimo šta znaju i mogu i platimo taj dan ako ne želimo da nastavimo. Zanimaju me ljudi koji su vredni i odlučni po pitanju toga šta hoće u životu. Budućnost je u fokusiranim ljudima. Pioni me ne zanimaju. Lakše je igrati profesionalni šah sa topovima, lovcima, kraljicama i kraljevima”, iskren je Stanišić.
Kada smo ga pitali za tri najvažnija saveta za sve koji žele da se bave ovim poslom rekao je: učenje, učenje i učenje. “Najvažnije je da znate posao koji radite, 70 odsto ljudi koji otvaraju restorane ne znaju taj posao, ili misle da znaju i onda nakon tri godine zatvaraju. Ja sam mislio da sam šef sa 23 godine kada sam imao svoju prvu poziciju šefa kuhinje. Mislio sam da sve znam. Sa 27 godina stiže i prva Michelinova zvezdica. Onda sam zapravo tek sa 42 godine osvestio da sam ja zapravo jedan običan kuvar i da sam tek tada naučio da stvarno kuvam baš ono što ja hoću, da ne koristim nove tendencije, razne tehnike, nego svoju autentičnu priču. Kuvanje iz duše izlazi, ja sam mislio 20 godina da sam super šef. Kada sam shvatio nisam, sve je postalo samo bolje!”
(U realizaciji intervjua pomogla Valentina Grubišić.)