Iako se u većini medijskih analiza i političkih izjava razlozi za američko bombardovanje Irana uglavnom vide u kontekstu iranskog nuklearnog programa, bezbednosti Izraela, interesa Saudijske Arabije, pa i pitanja demokratizacije i ljudskih prava u Iranu, za Amerikance je ova vojna akcija zapravo dominantno deo strateške borbe sa Kinom.
Uprkos uticajnim izraelskim i saudijskim lobistima u Vašingtonu, za administraciju predsednika SAD Donalda Trumpa iransko pitanje nikada nije bilo o vlasti ajatolaha u Iranu, nafti, neširenju nuklearnog oružja, iranskom sponzorisanju terorističkih grupa poput Huta, Hamasa i Hezbolaha ili o bezbednosnoj arhitekturi Zaliva. Svaki od ovih segmenata predstavlja pravi problem za rešavanje, ali nijedan ne obuhvata ono što je najvažnije za zvanični Vašington, a to je da umanji potrebu za američkim vojnim angažovanjem u Evropi i na Bliskom istoku kako bi što pre preusmerio svoje snage na Indo-Pacifik.
Drugim rečima, to što Trump bombarduje Iran sa jasnim ciljem da svrgne vlast ajatolaha sa čela Islamske Republike, on zapravo cilja Kinu, to jest nastoji da spreči kinesku strategiju da Amerikanci dugoročno budu zauzeti na Bliskom istoku i da ne mogu sebi da priušte da ga napuste i potpuno se preusmere na zaokruživanje Kine kroz direktan političko-vojni uticaj na ostrvskom lancu, koji se proteže od Japana, preko Tajvana, do Filipina.
Stoga su Trumpovi udari zapravo prvi potezi američkog predsednika, koji izgleda razume da američki put do Pacifika vodi kroz Teheran.
Kineske rakete ubrzale američku odluku
Američka operacija "Epski bes" predstavlja prvu američku vojnu operaciju kojom Vašington želi direktno da ukloni Islamsku Republiku Iran kao svojevrsnog kineskog piona na strateškoj šahovskoj tabli. Možda bi Amerikanci dali još šansu pregovorima u Ženevi da odluku o bombardovanju nije ubrzalo to što su zvanični Teheran i Peking privodili kraju pregovore o kupovini kineskog naoružanja, koje bi Iranu dalo prednost u borbi sa američkom mornaricom raspoređenom u regionu.
Kada je u junu 2025. godine Izrael pokrenuo dvanaestodnevnu operaciju "Ustali lav" u kojoj je preciznim bombardovanjem uništio iranska podzemna postrojenja za obogaćivanje uranijuma, ubio više od 30 visokih vojnih i obaveštajnih komandanata, kao i desetak nuklearnih naučnika, SAD su se tada bezmalo nevoljno uključile u direktne udare na tri iranska nuklearna objekta. Nedodirljivost vrha iranske vojske i Revolucionarne garde se za desetak dana urušila, nateravši zvanični Teheran ne samo da javno iskaže spremnost na diplomatske pregovore sa Vašingtonom već i da ubrza tajne pregovore sa Pekingom o kupovini protivbrodskih krstarećih raketa koji su počeli još pre dve godine. Štaviše, kada su početkom ove godine SAD rasporedile ogromne pomorske snage blizu iranske obale, ovi kinesko-iranski pregovori su se još više intenzivirali.
Bloomberg
A u pitanju je kupovina kineskih suspersoničnih raketa CM-302, koje se u Kini koriste pod oznakom YJ-19, pri čemu imaju domet od oko 290 kilometara i dizajnirane su da izbegnu brodsku odbranu leteći nisko i brzo, što bi znatno poboljšalo iranske udarne sposobnosti i predstavljalo pretnju američkim pomorskim snagama. Kineska državna korporacija za vazduhoplovnu nauku i industriju (CASIC) predstavlja ih kao najbolje protivbrodske rakete na svetu, sposobne da potope nosač aviona ili razarač, pri čemu je taj sistem moguće montirati na brodove, avione ili mobilna kopnena vozila, a mogu da unište i ciljeve na kopnu.
Prema tvrdnjama više neimenovanih izvora, pregovori su ušli u završnu fazu kada su u Kinu putovali visoki iranski vojni i vladini zvaničnici, uključujući Massouda Oraeija, zamenika ministra odbrane Irana.
"To je potpuna prekretnica ako Iran ima supersoničnu sposobnost da napada brodove u tom području", rekao je za Reuters Danny Citrinowicz, bivši izraelski obaveštajni oficir, a sada viši istraživač za Iran u izraelskom Institutu za nacionalne bezbednosne studije. "Ove rakete je veoma teško presresti."
Reuters je o ovom izvestio samo nekoliko dana pre početka američko-izraelskog bombardovanja, navodeći pritom da nije mogao da utvrdi koliko je raketa bilo uključeno u potencijalni sporazum, koliko je Iran pristao da plati ili da li će Kina sada sprovesti sporazum s obzirom na povećane tenzije u regionu.
"Iran ima vojne i bezbednosne sporazume sa svojim saveznicima i sada je pravo vreme da se ti sporazumi iskoriste", rekao je tada zvaničnik iranskog ministarstva spoljnih poslova, dok su im iz kineskog ministarstva spoljnih poslova rekli da nisu upoznati o razgovorima o potencijalnoj prodaji raketa.
Iako se Bela kuća nije direktno osvrnula na ove informacije, Trump je jasno stavio do znanja da "ili ćemo postići dogovor ili ćemo morati da uradimo nešto veoma teško kao prošlog puta", dajući 19. februara Teheranu rok od 10 dana.
Peking ne želi prozapadni Teheran
Iran je takođe bio u pregovorima o nabavci kineskih raketnih sistema zemlja-vazduh, takozvanih MAN-PADS, antibalističkog oružja i antisatelitskog oružja. Ipak, prema oceni Petera Wezemana, višeg istraživača u Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira (SIPRI), kupovina kineskih supersoničnih raketa bila bi značajno poboljšanje u iranskom arsenalu iscrpljenom prošlogodišnjim ratom.
Ova nabavka ne samo da bi ojačala ratnu borbenost Irana već bi označila i rastuću spremnost Kine da se afirmiše kao vojni akter na Bliskom istoku, gde decenijama dominira američka vojna moć. Kina je dosad upravno odbacivala optužbe da vojno snabdeva Iran, između ostalog, i kada je prošle godine Ministarstvo finansija SAD sankcionisalo nekoliko kineskih firmi zbog isporuke hemijskih prekursora iranskoj Revolucionarnoj gardi za njen program balističkih raketa.
Bloomberg
Vlast u Teheran se pak oslonila na podršku Rusije i Kine, budući da je kineski predsednik Xi Jinping u septembru na vojnoj paradi u Pekingu ugostio iranskog predsednika Masouda Pezeshkiana‚ rekavši mu da "Kina podržava Iran u zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nacionalnog dostojanstva". Na toj paradi su bile predstavljene i supersonične rakete, koje je Teheran želeo, pri čemu je zvaničnicima upućenim u pregovore postalo jasno da je "Iran postao bojno polje između SAD s jedne, i Rusije i Kine s druge strane".
"Kina ne želi da vidi prozapadni režim u Iranu", rekao je Citrinowicz, izraelski ekspert za Iran. "To bi bila pretnja njihovim interesima. Nadaju se da će ovaj režim ostati."
Kina je bila glavni dobavljač oružja Iranu osamdesetih godina prošlog veka, ali su se pod međunarodnim pritiskom veliki transferi oružja smanjili do kraja devedesetih godina. Ipak, kineski dobavljači su navodno zaslužni za dopremanje u iransku luku Bandar Abbas velikih količina natrijum perhlorata, ključnog sastojka raketnog goriva neophodnog Iranu da obnovi zalihe balističkih raketa.
Osim toga, Kina je Iran snabdela sistemom protivvazdušne odbrane HQ-9N, koji izgleda nije pokazao veliku učinkovitost, baš kao i kada ga je koristio Pakistan u prošlogodišnjoj odbrani od indijske vojne intervencije, zbog terorističkog napada.
Nafta, tehnologija i strateški uticaj
Iran je Kini višestruko važan, jer je ovo strateško partnerstvo dovelo ne samo do značajne ekonomske saradnje, već je i Pekingu dalo kredibilitet kod bogatih arapskih kraljevina u regionu. Stoga ne čudi da je kineski predsednik Xi podržao zahtev Irana za pridruživanje Šangajskoj organizaciji za saradnju, a nedavno i u grupu zemalja članica BRIKS, što su savezi koje Peking sagledava kao alat za osporavanje globalne dominacije SAD.
Bloomberg
Značajan deo saradnje počiva na nafti, jer Kina kupuje bezmalo 90 odsto iranskog izvoza sirove nafte, i to uz velike popuste. Zbog međunarodnih sankcija, ove pošiljke se prevoze takozvanim tankerima iz senke, koji prikazuju svoj teret kao malezijsku ili indonezijsku naftu. Od 2021. godine, kumulativna vrednost ovih kupovina prešla je 140 milijardi dolara, što je zvaničnom Teheranu obezbedilo da ne bankrotira, a Pekingu da dobije izuzetno jeftinu naftu za svoju industriju, štedeći joj milijarde godišnje u poređenju sa dobavljačima po tržišnim cenama.
Sveobuhvatnim strateškim partnerstvom potpisanim 2021. godine, Kina se obavezala da investira oko 400 milijardi dolara u iranski energetski, bankarski, telekomunikacioni i infrastrukturni sektor, tako da su kineski tehnološki giganti osvojili Iran. Huawei i ZTE su izgradili značajne delove iranske telekomunikacione infrastrukture, od telekomunikacione opreme, preko sistema za nadzor telefonske i internet mreže, kao i za centralizovano upravljanje saobraćajem, do sistema za prepoznavanje lica sa alatima veštačke inteligencije. Upravo je ta oprema omogućila iranskim vlastima da lakše suzbijaju antivladine demonstracije.
Posredničko ratovanje
Vrednost Irana za Kinu proteže se i u domen posredničkog ratovanja i to se videlo kada su jemenski Huti, koje podržava Iran, napadali komercijalne brodove u Crvenom moru i Adenskom zalivu krajem 2023. godine, što je uticalo na svetsku ekonomiju i trgovinu. Kontejnerski saobraćaj kroz Crveno more je tada opao za 90 odsto za tri meseca, dok je preusmeravanje brodova oko afričkog Rta dobre nade produžilo vreme isporuke i cenu transporta, što su na kraju platili evropski i američki kupci.
Ne samo što je bilo uočljivo da brodovi pod kineskom zastavom plove uz manje smetnje već Kina nije doprinela međunarodnim naporima da spreče napade koji remete svetsku trgovinu. Čak i ako nije tačna tvrdnja da su kineske satelitske kompanije Hutima pružale obaveštajne podatke kako bi im omogućile ciljanje komercijalnih brodova, Kina je profitirala od toga što je američka vojska ogroman novac potrošila na odbranu morskih puteva koja je trajala mesecima. Pri tom su SAD došle u situaciju da troše krstareće rakete vredne između milion i četiri miliona dolara za bombardovanje položaja Huta, koji pak napadaju brodove koristeći dronove vredne tek nekoliko stotina dolara.
Bloomberg
Do sredine 2025. godine, američka vojska je potrošila otprilike četvrtinu svoje uobičajene količine vrhunskih raketnih presretača kojima raspolaže.
A logika ovog hladnog rata velikih sila jeste da svaki dolar koji SAD potroše na odbranu brodskih puteva u Crvenom moru ili na Ukrajinu, jeste dolar koji nije dostupan za proizvodnju podmornica koje će rasporediti u Pacifiku ili za planiranje odbrane Tajvana.
Budući da je svaka grupa nosača aviona i razarača stacionirana u Zalivu ujedno grupa nosača aviona i razarača koja je odsutna iz zapadnog Pacifika, suštinski se može reći da su Iran i grupe koje je u regionu finansirao Iran zapravo funkcionisali kao mehanizam strateškog iscrpljivanja Amerike.
Osim toga, strah od Irana i njegovog uticaja doveo je do toga da arapske države Zaliva, inače verne američke saveznice, požele da prodube svoje odnose sa Kinom u nastojanju da time ipak sebe duplo osiguraju od eventualne iranske agresije. Pa je tako došlo do toga da proteklih nekoliko godina Saudijska Arabija prodaje više nafte Kini nego bilo kojoj drugoj zemlji, potom da su Ujedinjeni Arapski Emirati uzeli Huaweijevu tehnologiju u svoju kritičnu tehnološku infrastrukturu, kao i da sve više kineskih firmi gradi luke, železnice, 5G mreže i ostalu infrastrukturu širom Zaliva. Štaviše, u martu 2023. godine, Peking je posredovao u sporazumu o normalizaciji odnosa između Saudijske Arabije i Irana, što je predstavljao vrhunac diplomatskog dostignuća Pekinga na Bliskom istoku.
Sve se vrti oko Tajvana i AI-ja
Uprkos tome što mnogi Trumpovi kritičari smatraju da mnogi njegovi postupci nisu vođeni strukturom već prezirom, željom za bogaćenjem i kažnjavanje neposlušnih, zapravo su sva žarišta u koja se Trumpova administracija uplela proteklih godinu dana i te kako povezana i deo strategije sa ciljem da ubuduće koncentriše sve napore na Kinu i Indo-Pacifik.
Od Ukrajine, preko Venecuele, Paname i Kube, do Grenlanda i Irana, Trumpova administracija zapravo želi da osigura svoje pozicije kako bi ostvarila sopstvenu prednost, a onemogućila kinesku u strateškoj trci u proizvodnji super-čipova, kao i obezbeđivanju dovoljno energenata, kritičnih sirovina i pouzdanih lanaca snabdevanja za razvoj veštačke inteligencije (AI) i data centara.
Bloomberg
Trumpov pritisak na Ukrajinu da zarad prekida vatre napravi velike ustupke Rusiji zapravo ima za cilj da prekine sukob, a potom da kontrolisanje mira u "ostatku Ukrajine" prepusti Evropskoj uniji tako da američka vojska može da se premesti na Pacifik. Po istom principu, izbacivanje Irana iz redova kineskih karata u strateškom pokeru, uz uspostavljanje prozapadnih vlasti u Teheranu, ima za cilj da oslobodi Bliski istok od potrebe za preveliko američko vojno prisustvo zarad odbrane saveznika.
Osim toga, Venecuela i Iran čine oko 20 odsto kineskog uvoza nafte, pa tako američke akcije u ovim zemljama lišava Peking "subvencionisane" cene nafte, "subvencionisanih" brodskih kanala i samim tim "subvencionisanih" cena proizvoda. Štaviše, Vašington želi da umanji uticaj Pekinga u tom regionu kako bi ga sprečio da među zalivskim zemljama nađe kupca koji je spreman da prodaje naftu van dolarskog sistema.
Samo uspostavljanjem nove stabilnosti na Bliskom istoku i oslobađanjem američke vojske od obaveza u Evropi i na Bliskom istoku, SAD će biti spremne na eventualnu tajvansku krizu, odnosno pokušaj da pod svoju kontrolu vrati to ostrvo, koje sada ima strateški značaj u međunarodnoj trgovini, ali i proizvodnji superčipova neophodnih za četvrtu industrijsku revoluciju. Ako dođe do te krize, Vašingtonu će biti potrebna koalicija savezničkih država da nametnu Kini kaznene troškove kroz sankcije, finansijsko isključivanje i uskraćivanje tehnologije, pri čemu će efikasnost tih kazni zavisiti od toga da li u njemu učestvuju države izvoznici energenata.
Drugim rečima, ako su Saudijska Arabija, UAE i drugi toliko duboko angažovani u kineskom ekonomskom sistemu da odbijaju da smanje prodaju nafte Pekingu u toku eventualnog sukoba na Pacifiku, cela arhitektura eventualnih američkih sankcija bi se urušila u trenutku kada je najpotrebnija zarad budućnosti finansijskog poretka zasnovanog na dolaru i povede u strateškoj trci oko razvoja AI-ja.
Međutim, Vašington nastoji da izbegne sukob sa Pekingom, već da ima "stabilan i poštovan" odnos, koji se može postići, kako je rekao američki podsekretar rata Elbridge Colby, samo sa "pozicije snage" ekonomski i vojno. Ovaj glavni arhitekta Trumpove vojne strategije prema Kini ističe da će američki fokus biti na saradnji sa saveznicima u "kolektivnoj snazi" oko prvog ostrvskog lanca, koji se proteže od Japana, preko Tajvana, do Filipina.
To je operativno poprište koje je Colby u debatama na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti identifikovao kao "odlučujući front američko-kineskog takmičenja". U tom kontekstu, sagledava se i bombardovanje Irana, na koje je zvanični Peking reagovao poprilično blago, bez izricanja vojnih pretnji ili uvođenja sankcija, očigledno ne želeći da ugrozi planiranu posetu predsednika Trumpa Pekingu kasnije ovog meseca.
"Peking bi mogao da traži ustupke po pitanjima koja su direktno povezana sa njegovim interesima, kao što su Tajvan i trgovina, u zamenu za svoje znatno razvodnjene poruke o Iranu", rekao je za kanadski CNBC Ahmed Aboudouh, saradnik u londonskom institutu Chatham Houseu, koji smatra da bi oslabljeni Iran, paradoksalno, mogao odgovarati kineskim interesima. "Što iranski režim postaje slabiji, bilo zbog američkih ili izraelskih vojnih udara ili domaćih nemira, to će postati diplomatski, ekonomski i tehnološki zavisniji od Kine."
U svakom slučaju, američki udari na Iran predstavljaju deo priprema za početak ere sudara dve velike sile na Pacifiku.
.webp){kind=icon}
