Zašto je makronizam definitivno propao

Francuska politička drama dobila je još jedan obrt bez presedana kada je u petak predsednik Emmanuel Macron ponovo za premijera imenovao svog lojalnog saradnika, koji je samo četiri dana ranije podneo ostavku uz ocenu da je pokazao "da ne juri funkciju" te da je njegova "misija završena". Sebastien Lecornu se predomislio, kako tvrdi, "iz osećaja dužnosti" te da će učiniti "sve moguće da Francuska dobije budžet do kraja godine i da se suoči sa svakodnevnim problemima naših sugrađana".

"Neophodno je okončati ovu političku krizu koja razdražuje Francuze i okončati ovu nestabilnost, koja je štetna po imidž i interese Francuske", saopštio na društvenoj mreži X Lecornu, za kojeg je još nejasno da li će biti u stanju da formira potpuno funkcionalnu vladu, pri čemu već danas (ponedeljak) mora da predstavi parlamentu budžet za 2026. godinu.

Dok funkcioneri Macronove stranke uveravaju da Lecornuov povratak ključan za osiguravanje stabilnosti Francuske i da on može da "izgradi kompromis za Francusku", kritike stižu, kako od opozicije, tako i on koalicionih partnera u prethodnim vladama.

Lider tvrdo desničarskog Nacionalnog okupljanja Jordan Bardella je za ponovno imenovanje Lecornua rekao da su "loša šala", "sramota za demokratiju" i "poniženje za francuski narod", dok je vođa tvrdo levičarskog bloka Jean-Luc Melenchon celu situaciju ismejao rečima da "sa svakim krugom karusela, konjić ostaje na istom mestu" te da "Macron ne može ništa drugo da uradi osim da bude Macron".

Budući da čuđenje Lecornuovim reizborom dele i potencijalni koalicioni partneri Macronovog centrističkog bloka, sve to ukazuje da će se politička paraliza oko sastavljanja kabineta i usvajanja budžeta i dalje drmati Petu francusku republiku, koja protekle dve godine sve više liči na Italiju iz vremena duge političke nestabilnosti u kojoj su se premijeri i vlade menjali svake godine.

Sitne igre oko funkcija

Čak i pre nego što je Lecornu reizabran, brojni francuski i evropski analitičari su bezmalo unisono zaključili da se čini malo verovatnim da bilo kakva kadrovska promena može spasti Macronov politički projekat te učiniti poslednjih 18 meseci Macronovog predsednikovanja uspešnim. Drugim rečima, Lecornu je kao premijer-makronista unapred osuđen na neuspeh.

Bloomberg

 

"Teško je sa sigurnošću reći šta će se desiti u francuskoj politici u narednih 18 meseci. Ono što je, međutim, jasno jeste da je makronizam nepovratno propao", ocenio je na društvenoj mreži X Wolfgang Munchau, direktor agencije "Eurointelligence", specijalizovane za analize dešavanja u Evropskoj uniji. "I ne zaboravimo ovo: makronizam je bio jedini ozbiljan reformistički pokret političkog centra u bilo kojoj od velikih zapadnih zemalja".

Makronizam su analitičari protekle dve godine nekoliko puta sahranjivali, kad god bi bio smenjen ili dao ostavku neki od pet premijera u poslednje dve godine. Sa svakim novim premijerom popularnost predsednika je samo išla nizbrdo, tako da su antipatiju prema Macronu razvili čak i oni koji su nekad bili njegovi bliski saradnici.

Kritike se sada čuju čak i od bivšeg premijera i generalnog sekretara Macronove stranke Gabriela Attala, za kojeg se govorilo da ga Macron sprema da ga nasledi u predsedničkoj fotelji 2027. godine. Za sve što se dogodilo sa Lecornuovom ostavkom samo 14 sati nakon objavljivanja imena ministara Attal je rekao da su sve to "sitne igre, funkcije, poziranje", dok Francuska "umire od toga, a Francuzi pate".

"Francuzi zaslužuju bolje od cirkusa oko pozicija i nameštenja", rekao je Attal, koji je sa 35 godina bio najmlađi francuski premijer i prvi koji je bio otvoreno homoseksualne orijentacije.

Komentator italijanskog dnevnog lista "Corriere Dela Sera" ukazuje kako je Attal javno rekao da "više ne razume" ni Macronove poteze.

"Kao i Attal, mnogi koji su verovali u Macrona više ga ne razumeju: ne razumeju zašto je iznenada raspustio Narodnu skupštinu (u junu 2024. godine), zašto je imenovao starijeg gospodina poput (Michela) Barniera za premijera, zatim drugog starijeg gospodina poput (Francoisa) Bayroua, i konačno mladog Lecornua, koji je, međutim, imao nepremostivu manu da bude poslednji Macronov lojalista u vreme kada je sve što je povezano sa Macronom nepopularno u javnosti i skoro celoj političkoj klasi", ističe italijanski komentator Stefano Monefiori.

Macron nepopularan kao nikad pre

Budući da mnogi Macronovi saveznici zapravo imaju sopstvene predsedničke ambicije, niko se ne oseća obaveznim da zbije redove sa sve manje popularnim liderom, koji je umnogome zaslužan za ovu institucionalnu krizu raspuštanjem parlamenta pre godinu dana. Nakon tih vanrednih parlamentarnih izbora, donji dom francuske skupštine je podeljen na bezmalo jednaka tri bloka: desničarski, centristički i levičarski, koji ne uspevaju da sarađuju niti oko jedne teme. Naprotiv, čini se da svaka od brojnih stranaka u ta tri bloka pokušava u ovoj institucionalnoj krizi da se pred biračima što bolje pozicionira pre svega zbog predsedničkih izbora, koji bi trebalo da budu održani na proleće 2027. godine.

Bloomberg

 

Popularnost francuskog predsednika pala je na novi minimum i iznosi samo 14 odsto, pokazuje anketa Elabe objavljena prošle nedelje. Podjednako značajno je to što je u toj anketi čak 82 odsto ispitanika reklo da nema poverenja u njega, a dodatnih četiri odsto je ostalo neodlučno o ovom pitanju.

Ovakvi rezultate ankete ne samo što pokazuju najniži nivo popularnosti otkad je ušao u Jelisejsku palatu pre osam godina, već izuzetno podsećaju na sumrak predsedničkog mandata koji je svojevremeno doživeo socijalistički predsednik Francois Hollande.

U ovom institucionalnom previranju i padu popularnosti Macrona, tvrda desnica dobija na snazi. Prema istoj anketi, Najpopularniji je lider desničarskog "Nacionalnog okupljanja" Bardella sa 39 odsto podrške, a sledi neformalna šefica te partije Marine Le Pen sa 35 odsto podrške, što je promena koja signalizira rastuću moć politike koja se bori protiv establišmenta.

Urušavanje tradicionalne vlasti

Kada je u maju 2017. godine u svojoj 39. godini izabran za najmlađeg predsednika u istoriji Francuske, Macron je bio nova nada za Francusku i celu Evropsku uniju u situaciji kada se činilo da političke snage umerenog levog i desnog centra bespovratno gube u sudaru sa krajnjom desnicom. Nakon predsednikovanja Hollanda i Nicolasa Sarkozyja, francuski socijalisti i republikanci su, činilo se, trajno izgubili podršku Francuza iako su iz redova te dve političke partije dolazili predsednici i premijeri Pete francuske republike.

Bloomberg

 

Političar za kojeg su evropski analitičari govorili da je "Mozart za finansije" zbog iskustva u poslovnom svetu, a on sam za sebe da je "gospodar vremena" zbog načina na koji određuje tempo francuskih političkih dešavanja, došao je u situaciju da je Francuska treća najzaduženija država u Evropskoj uniji, a da vreme za reforme i spas državne kase neumitno curi dok krajnja desnica i krajnje levica rastu u istraživanjima javnog mnenja.

Štaviše, analitičari ukazuje da je Macronovo urušavanje tradicionalne vlasti Pete francuske republike ubrzan strukturnim kontradikcijama: predsednik koji vlada bez parlamentarne većine, vlade koje predlažu politička rešenja za koja se smatra da su van dodira sa stvarnošću i zahtevima birača, kao i energija sindikalnih i antivladinih protesta koja se transformiše u nove i sve ekstremnije oblike.

Kada se na to doda manjak u državnoj kasi, rekordno poskupljenje zaduživanja francuske države, slabe prognoze ekonomskom rasta i opadajuće poverenjem finansijskih tržišta u stabilnost Francuske, makronizam kao svojevremena nada cele Evrope suočava se sa odlučujućim testom. Testom u kojem se pojedini pitaju da li je ova kriza zapravo kraj Pete republike, to jest da li je vreme za novi francuski ustav koji bi označio početak Šeste francuske republike.

Uzroci pukotina u makronizmu

Ali ova kriza makronizma je mnogo više od institucionalnog kolapsa, već su ključne pukotine nastale na drugim temama.

Prva i verovatno ključna pukotina nastala je kada je, uprkos širokom protivljenju javnosti, Macronova vlast samouvereno 2023. uvela kontroverznu penzionu reformu, i to dekretom, koji francuski ustav omogućava vladi i predsedniku u izuzetnim slučajevima.

Iako je ova reforma skupog i složenog francuskog penzionog sistema zapravo bila manje ambicioznija verzija Macronovog predloga reforme iz prvog mandata od koje je odustao zbog izbijanja pandemije virusa korona, francuska politička i opšta javnost ju je dočekala uz žučne kritike. Čak i nedavni pokušaji obustave ili izmene ove reforme obnovili su tenzije oko društvenog ugovora Francuske.

Bloomberg

 

Drugu pukotinu je napravilo to što su vlade u Macronovom drugom predsedničkom mandatu rekordno mnogo puta dekretom donosili zakone, to jest bez glasanja u parlamentu. Do Macrona ova posebna ovlašćenja su se koristila u proseku jedan i po put godišnje, dok se sa Macronom to drastično promenilo. Najviše ih je bilo u vreme premijerke Elisabeth Borne, koja je na zahtev Macrona u 22 meseca čak 19 puta dekretom donosila zakone, zaobišavši parlamentarce.

Ovaj monarhistički arogantan stav prema poslanicima doveo je do jedne od poslednjih pukotina, izazvanih namerom vlade da po svaku cenu primeni nove fiskalne mere, kojem bi oštre mere štednje i smanjenja javnih usluga i beneficija pogodila srednju klasu i najsiromašnije, dok su najbogatiji ostali samo na pretnji novim porezom na bogatstvo.

Sve te pukotine makronizma u zemlji u kojoj godinama narasta nejednakost dale su podstrek novom talasu nezadovoljstva, nakon što su Macrona u prvom mandatu protesti "žutih prsluka" primorali da promeni porez na gorivo. Ali ovog puta je drugačije jer sada se buntu pridružuju i alternativni glasovi, posebno iz mlađih generacija, menjajući načine iskazivanja protesta. Pokret "Blokirajmo sve", koji zagovara masovne blokade i okupacije javnih institucija, pojavio se uz štrajkove sindikata, spajajući zamah generacije koja je na društvenim mrežama sa generacijom koju muče najveći ekonomski problemi.

Na protestima ovog i prošlog meseca, demonstranti su palili Macronove fotografije, isključivali struju bankama i uništavali kancelarije političara, dok su sindikati pojačavali pritisak najavljujući nove štrajkove.

Uprkos svemu, Macron je za sve zbog čega ga kritikuju uvek imao neko opravdanje i nekog drugog krivca. Najčešće mu je to bila kriva opozicija. Primera radi, rekao je da je premijer Barnier smenjen "zato što su se ekstremna desnica i ekstremna levica ujedinile u antirepublikanskom frontu i zato što su snage koje su nekada vladale Francuskom odlučile da im pomognu". A nekad mu je, očigledno, bio kriv i narod, jer je na to što su prošlogodišnji vanredni parlamentarni izbori doveli do blokade parlamenta i institucionalne krize rekao u televizijskom obraćanju: "Moja odluka o raspuštanju Narodne skupštine nije shvaćena."

Hiperaktivni lideri iscrpljuju

I dok se on žali da ga ne shvataju, austrijska komentatorka Susanna Bastaroli ukazuje da je jedna od lekcija iz haosa u Francuskoj to da "Macronov tip političara – mladi, hiperaktivni čovek sa radikalnom porukom reformi i personalizovane politike, 'strugač' partija i sistema – iscrpljuje (birače) na duži rok".

Bloomberg

 

"Entuzijastični i dinamični reformatori, kao što je bio Matteo Renzi u Italiji ili Tony Blair u Velikoj Britaniji, to su već pokazali. Nisu uspeli zbog Ikarovog efekta (pada nakon velikog uspeha), spotičući se o sopstvenu oholost. I ostavljajući za sobom mnogo štete", ističe ona u komentaru za austrijski list "Die Presse", dodajući da je izazov za umerene evropske stranke da predstave moderne, ubedljive alternative. "Da pokažu da politika zaista može da oblikuje stvari – možda jednostavno kroz dobro upravljanje i sa manje sujete."

U tom moru sukobljenih sujeta i lošeg upravljanja, zapravo niko u Francuskoj zaista ne rešava krizu zemlje, čiji javni dug je narastao na oko 3.400 milijardi evra, što je oko 114 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), dok su predviđanja da će budžetski deficit ove godine dostići 5,4 odsto BDP-a. U pregovorima o budžetu za 2026. svaka partija zapravo razmišlja o budućim izborima i kako će neki njihov potez prihvatiti deo biračkog tela koje žele da osvoje, a ne o tome kako postići konsenzus ili napraviti kompromis.

Bloomberg

 

Stoga dopisnik iz Pariza švajcarskog lista "Le Temps" Paul Ackermann smatra da, osim Macrona i cele političke klase, i birači dele deo odgovornosti za političku krizu.

"Zanimljivo mi je pogledati koliki deo krivice za ovaj nered leži na biračima - drugim rečima, na samom francuskom narodu. Jer, na kraju krajeva, političari samo iznose retoriku za koju znaju da će biti najefikasnija na sledećim izborima. Oni daju ljudima ono što žele: jasne, beskompromisne stavove – ili jednostavno čisti bes", navodi Ackermann.

Zbog toga što se ne može odoleti utisku da se previše ljudi u Parizu fokusira na nove izbore umesto da se bavi ozbiljnim problemima sa kojima se zemlja suočava, spoljnopolitički urednik "Frankfurter Allgemeine Zeitunga" vidi ekonomsku stabilnost Francuske u opasnosti, jer je upozoravajući signal to što druga najveća ekonomija u EU i evrozoni ocenjena na finansijskim tržištima lošije od Grčke ili Italije.

"Tokom krize evra, Evropa je naučila da će, ako dođe do sukoba, sama tržišta nametnuti reforme. Bilo bi bolje izbeći ovo iskustvo u Parizu, takođe u interesu njenih partnera", navodi Nikolas Busse, dodajući da je teško zamisliti da se stvari mogu ovako nastaviti do redovnih izbora 2027. godine.