Da li će se Macronu isplatiti izborni gambit?

Nakon pobede ultradesničarskog Nacionalnog saveza na izborima za Evropski parlament u Francuskoj, predsednik te države Emmanuel Macron doneo je riskantnu odluku da raspiše prevremene parlamentarne izbore. Mnogi posmatrači su datu stratešku kalkulaciju Macrona poredili sa neuspešnom riskantnom igrom tadašnjeg britanskog premijera Davida Camerona, koji je 2016. godine raspisao referendum povodom Bregzita. 

Za Camerona i njegove konzervativce posle osam godina možemo sa sigurnošću reći da je pomenuti potez bio katastrofalan, u prvom redu za istoimenu partiju, a svakako i štetan po britansku ekonomiju. Porota još odlučuje o uspehu ili neuspehu u Macronovom slučaju. Ono što povezuje Cameronovu i Macronovu hazardersku avanturu nije rezultat iste, već motiv. U Britaniji je umerena desnica, flertujući sa Bregzitom, pokušala da preotme glavne argumente krajnje desnice, dok je u Francuskoj ideološki centar postavio za cilj da delegitimizuje radikalnu desnicu, koja je upravo bila trijumfovala na evropskim izborima. 

Ukoliko Macronovu igru posmatramo s te tačke gledišta, da radikalna desnica ne može zaista da pobedi u Francuskoj i da joj takve hvalisave tvrdnje ne mogu dati vetar u leđa prilikom uveliko značajnijih predsedničkih izbora 2027. godine, onda zadati cilj jeste ostvaren. Prevremeni izbori u Francuskoj prevashodno su ponizili krajnju desnicu i stavili je na njeno mesto. 

Međutim, pobeda nad francuskim desnim ekstremistima ne može se pripisati samom Macronu i njegovoj centrističkoj partiji Preporod, već dvama faktorima: prvi je uspešna, odgovorna i nesebična saradnja centra i levice; drugi je struktura francuskog dvokružnog većinskog izbornog sistema, koji je niko drugi do De Gaulle svojevremeno ustrojio kako bi sprečio komuniste da preuzmu vlast u Francuskoj. 

 

Depositphotos

 

Posmatrajući rezultate samih prevremenih izbora, najveći dobitnik je koaliciona levica, a najveći gubitnik upravo Macronova partija; ali Macron je to unapred znao kada je raspisivao izbore, dakle, njegov cilj nije mogao biti poboljšanje rezultata sopstvene partije, što čini njegov potez nepopularnim u njenim redovima. Ipak, rezultati ovih parlamentarnih izbora i onih iz 2022. godine ne razlikuju se suštinski kada je u pitanju formiranje vlade – ponovo nijedna partija ili koalicija ne raspolaže potrebnim brojem mandata kako bi formirala neophodnu većinu u parlamentu. 

Ključna razlika se svodi na činjenicu da je u prethodnom sazivu parlamenta Macronova partija imala legitimitet da predvodi vladu, budući da je bila stranka sa najvećim brojem osvojenih poslaničkih mesta. Sada kada je ona pala na drugo mesto, legitimitet za formiranje vlade ima levičarska koalicija sa nazivom koji odiše predratnom istorijom – Novi narodni front. Data koalicija formirana je pre oko mesec dana kao prepreka izazovu ekstremne desnice i nije stabilna, budući da se sastoji iz tri partije – radikalne levice, umerenih socijalista i zelenih. 

Radikalna levica ne namerava da sarađuje sa Macronom. Njena spoljna politika je slična onoj krajnje desnice – anti-EU i anti-NATO, dok se na unutrašnjem planu zalaže za razorno visoke poreske stope i naglo podizanje javne potrošnje. Krajnja levica kao takva, bila bi još razornija na čelu Francuske od krajnje desnice, naročito u ekonomskom smislu, ali se isto može reći i za njenu spoljnopolitičku strategiju.

Otuda je Macronova glavna prilika da sa umerenom levicom načini dogovor. To može biti manjinska vlada koju bi predvodili socijalisti, a podršku u parlamentu im pružali centristi i deo umerene desnice, a može biti i koaliciona, što bi bilo manje u interesu socijalista, koji ne žele da budu viđeni kako otvoreno paktiraju sa centrom. 

Manjinska vlada bi bila nestabilna, teško da se može održati puni mandat, ali bi raskorak u ekonomskoj politici bio znatno manji od slučaja da ijedan od ideoloških ekstrema u Francuskoj bude u prilici da se domogne vlasti. Visina vrednosti francuskih akcija, kao i kurs evra, već su se stabilizovali nakon prvog kruga parlamentarnih izbora 1. jula, kada je postalo jasno da će krajnja desnica imati manje šansi da samostalno osvoji većinu mandata. 

 

 

Akcije su nastavile umeren rast i posle drugog kruga 7. jula, kada su stigle definitivne vesti da je krajnja desnica tek na trećem mestu po snazi u francuskoj asembleji. Panična reakcija tržišta u trenutku kada je Macron raspisao izbore krajem juna zamenjena je smirivanjem tenzija, ali bez osetnog optimizma da će se francuska politička scena stabilizovati u srednjem roku. Tržište aksiomatski dobro reaguje na stabilnost i probiznis političke mere. 

Ekonomski gledano, za Francusku bi bilo najbolje ne da formira ni manjinsku ni širu koalicionu vladu, već tehnokratsku vladu sa podrškom umerenih partija širom ideološkog spektra. Ovom ishodu se najverovatnije nada i Macron, a takva vlada bi skinula odgovornost za neuspeh socijalne politike kako sa socijalista, tako i sa centra.

Treba razumeti da u francuskoj političkoj utakmici koja je tek zašla u drugo poluvreme, nijedna partija ne želi odgovorno na sebe da preuzme breme upravljanja državom i donošenje teških ekonomskih odluka u situaciji rasta državnog javnog duga u odnosu na BDP. Ali kako bi uopšte došlo do razmatranja scenarija tehnokratske vlade, najpre treba iscrpeti pregovarački potencijal umerene levice i centra. 

 

Bloomberg Mercury

 

Dok Francuska ulazi u finalne pripreme pred pariske Olimpijske igre ovog leta, pred njenim političkim establišmentom predstoji težak zadatak vraćanja stabilnosti poljuljanom sistemu. Uzimajući u obzir da novi izbori, to jest njihovo ponavljanje usled nemogućnosti formiranja parlamentarne većine, ne odgovaraju nijednoj umerenoj opciji treba očekivati rasplet u vidu od jednog od gorenavedenih scenarija za formiranje vlade. Na kraju, izgleda da je Macronov gambit bio neophodan kako bi nagli uspon krajnje desnice bio zaustavljen, pa makar po cenu žrtvovanja broja poslaničkih mesta njegove partije. U ekonomskom pogledu, dati potez neće doneti osetni boljitak, ali ni gubitak, dok je već pozitivno delovao na francusko društvo, povezujući konačno centar i levicu na zajedničkom zadatku odbrane Pete republike.