Posledice tranzicije ruske ekonomije ka ratnom modelu

Invazija ruskih snaga na Ukrajinu 2022. godine predstavlja značajan preokret ne samo u geopolitičkim odnosima već i u ekonomskom pejzažu Rusije. Tranzicija ruske ekonomije ka ratnoj ekonomiji nakon invazije karakterisana je različitim promenama u opštoj ekonomskoj strategiji, alokaciji resursa i ekonomskim prioritetima. Rusija je defakto i do 2022. godine predstavljala model državnog kapitalizma, baziran na izvoznoj resursnoj ekonomiji. Data ekonomska struktura odražavala je ne samo političku strukturu zemlje sa snažnim autoritarnim političkim centrom već i samu resursnu bazu na kojoj počiva ruska ekonomija.

U teoriji, napomenuti postulati načelno nalikuju kineskom modelu, međutim Kina je usredsređena primarno na sektor masovne proizvodnje i sekundarno na proces tehnoloških inovacija, koji teče sporije nego na Zapadu upravo zbog stroge centralizovane vlasničke i upravljačke strukture kineskih državnih kompanija. Ruska ekonomija zato nije beležila enormni rast kao kineska u proteklim decenijama. Može se reći da je zato ruski model ekonomije do rata 2022. godine bio najbliži državnom kapitalizmu drugih velikih eksportera energenata sa autoritarnim političkim sistemom, a to su zalivske države, poput Saudijske Arabije.

Bloomberg

Tok inostranog investicionog kapitala znatno je smanjen od 2014. godine i prvih zapadnih sankcija usled aneksije Krima, ali je u Rusiji već bio prisutan inostrani kapital, uključujući i većinski udeo kapitala poreklom iz država koje su deo G7. Struktura ovog investicionog kapitala je bila takva da se zapravo povezivala sa ruskim državnim kapitalom, ponekad pod maskom privatnog kapitala sa jasnim tragom koji vodi do kremaljskih krugova, u sektoru energetike, ali i industrijskom sektoru, naročito u automobilskoj, mašinskoj i hemijskoj industriji. Ostatak najvećih investicija odnosio se na uslužni sektor u mreži većih ruskih gradova, gde je postojala srednja klasa u povoju.

Ulaskom u totalni rat protiv Ukrajine, Rusija se lišila oko polovine međunarodnih korporacija koje su tamo vodile poslove, dok je ostatak zadržao svoje aktive u Rusiji, očigledno se nadajući brzom kraju rata i nastavku poslovanja. Taj scenario se nije odvio te je dati inostrani kapital koji potiče iz razvijenih zemalja koje je Rusija zvanično označila kao neprijateljske faktički postao talac u okviru ruskog nadmetanja sa demokratskim svetom. Brzo je pripremljeno i usvojeno zakonodavstvo koje ruskoj grani izvršne vlasti, mada u Rusiji zapravo u praksi više ne postoji podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, pruža jednostranu mogućnost uvođenja privremene uprave u svako preduzeće u vlasništvu inostranog kapitala poreklom iz "neprijateljske" države, a zatim i prenos vlasništva nad samom imovinom. Finski Fortum, nemački Uniper, francuski Danone i danski Karlsberg, potpali su pod primenu pomenutog zakonodavstva.

Finansijski tokovi iz zemalja Grupe 7 takođe su efektivno prekinuti, te su se ruske bankovne institucije, takođe pod kontrolom države, okrenule stimulisanju unutrašnjeg tržišta kroz emisiju kredita i hipotekarnih usluga. Glavnina ovih poslova obavlja se kroz Sberbanku, koja je faktički državni monopolista. Međutim, usled milionskog odliva mozgova, to jest emigracije velikog broja vrhunskih stručnjaka, posebno iz sektora internet tehnologija, srednja klasa u Rusiji je dokrajčena ratnom politikom. Dati proces sasvim odgovara, sada već totalitarnim, vlastima u Rusiji jer je srednja klasa po pravilu nosilac društvenog i političkog progresa, ne samo najvažniji ekonomski resurs u diverzifikovanoj ekonomiji, što ruska nikada nije bila.

Kako se rat odužio i od malog pobedonosnog marša na Kijev postaje večni rat (čiji se intenzitet može podizati ili spuštati), ruska ekonomija se sve više nalazi pod direktnom kontrolom centralizovane vlasti u cilju tranzicije na ratni ekonomski model. To podrazumeva da će Rusija nastojati da zadrži eksportni model u sferi energenata, a da će zarađeni kapital ulagati u vojno-industrijski kompleks. Iako lišena dinamičnog sektora naučnih i tehnoloških inovacija, usled odliva mozgova, visokog nivoa korupcije i nedovoljnog ulaganja u data polja godinama pre rata, Rusija je sposobna da podigne nivo proizvodnje bazične vojne tehnike, koja kvalitet nadomešta kvantitetom. Kratkoročno gledano, to će smanjiti nezaposlenost i povećati zarade u nerazvijenoj ruskoj provinciji. Dugoročno gledano, biće povećan nivo korupcije, usled preuzimanja sve većeg ekonomskog udela od strane nekompetentnih državnih menadžera, a drastično smanjen rast onih ekonomskih sfera koje obezbeđuju bolje pozicije u ekonomiji budućnosti. Drugim rečima, Rusija je na putu da postane zastarela ratna fabrika u uslovima večnog rata i parališuće diktature.

U okviru vojnog ekonomskog modela, fokus se sa ekonomskog razvoja i modernizacije preusmerava na ratne potrebe i ublažavanje uticaja sankcija. Državna potrošnja preusmerena je ka sektorima odbrane i bezbednosti, sa značajnim povećanjem vojnih izdataka i investicijama u domaću proizvodnju oružja. Ovaj preokret u prioritetima signalizira i odstupanje od prethodnog deklarativnog naglaska na diverzifikaciju i inovacije, ka centralizovanijoj i militarizovanoj ekonomiji. Odbrambena i vazduhoplovna industrija doživeli su preporod u svetlu sukoba, koristeći se povećanim vojnim izdacima i tražnjom za vojnom opremom. Ruski vojni budžet doživeo je značajan rast, sa investicijama u nove vojne sisteme, programe modernizacije i vojnu infrastrukturu. Vazduhoplovni sektor je posebno dobio razvojni impuls, sa ciljem proširene proizvodnje borbenih letelica i raketa. 

Depositphotos

Međutim, tranzicija ka ratnoj ekonomiji ima duboke socijalne i ekonomske posledice za Rusiju, čiji će efekat tek da se oseti u godinama koje predstoje. Dok su povećani vojni izdaci stvorili poslove i stimulisali ekonomsku aktivnost u određenim sektorima, to je došlo na račun drugih prioriteta poput zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite. Preusmeravanje resursa ka potrebama rata opteretilo je javne finansije, dovodeći do mera štednje i budžetskih rezova za one svrhe koje ne služe vojnim. Iako je spoljni dug Rusije nizak, zbog čega zamrzavanje polovine njenih deviznih rezervi kao sankcioni instrument nije imalo odlučujući efekat, dugovi ruskih regiona veoma su visoki, a u ratnim uslovima smanjenih ulaganja ta činjenica znači da mnogi regioni neće biti u stanju da pružaju zagarantovane usluge svojim građanima. Dodatno, ekonomske sankcije doprinele su inflacionim pritiscima, urušavajući kupovnu moć građana i pooštravajući ionako veliku nejednakost u prihodima.

Naravno da posmatrano isključivo kroz opšte podatke, vojna ekonomija po pravilu predstavlja ekonomiju u razvoju. Tu je prisutan skok u proizvodnji i zaposlenosti, međutim takav model ne omogućava ekonomski rast, već suštinsko sužavanje bitnih sektora ekonomije u dugoročnom periodu. U slučaju Rusije, tranzicija na vojni ekonomski model takođe označava cementiranje totalitarne vlasti, jer čak i upravljanje ekonomijom prelazi u ruke vojno-bezbednosnih struktura. Na spoljnom planu data tranzicija predstavlja Rusiju kao pretnju kolektivnoj bezbednosti evropskog kontinenta, dok na unutrašnjem označava prelazak u mračni period čiji kraj neće zavisiti od jednog čoveka na vrhu inokosne strukture vlasti, jer će u ruke vojno-bezbednosnog aparata biti predata dalja sudbina čitave zemlje. Teško je poverovati da će bez neke spoljne ili unutrašnje katastrofe uniformisani vladari Rusije ikada pustiti vlast iz svojih ruku.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.