2024. kao prelazna godina velikog geopolitičkog i ekonomskog sukoba

U posleprazničnom periodu svi organizovani sistemi – od država do kompanija, analiziraju podatke prikupljene tokom prethodnog ciklusa, sumirane u uredne i lako pojmljive izveštaje, te sačinjavaju nove kratkoročne strategije i, po mogućstvu, koriguju srednjoročne i dugoročne planove. Godina koja je pred nama će u smislu sveobuhvatnih strategija, kako u politici, tako i u ekonomiji, biti prelazna.

Očekuju nas važni izborni ciklusi u ključnim razvijenim državama Zapada, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, za kojima sledi čitav svet, što ne samo svedoči o konkurentnosti i demokratičnosti datih izbornih procesa (unapred određeni izbori poput putinovskih malo su kome interesantni), ali i o bitnim razlikama između ponuđenih političkih opcija. Otuda su ključni termini na ovogodišnjem Davoskom samitu – Trump, AI, zelena tranzicija, Gaza-Crveno more i Ukrajina-Zelenski-Putin. Redosled nije slučajan.

Za površnog posmatrača velikih političkih zbivanja Rusko-ukrajinski rat je uveliko zaboravljen. To, zapravo, nije slučaj za bitne političke odlučioce, koji značajne političke sukobe ne mogu niti zaboraviti, niti prenebregnuti. Objašnjenje za subjektivni osećaj zaborava Rusko-ukrajinskog rata delimično se može naći u informativnom zasićenju datom temom, naročito ako se ima u vidu da ona u medijskom smislu više nije "sveža", da su ratna dejstva ušla u pozicionu fazu sa malim pomacima, te da je izbio novi rat na Bliskom istoku, koji ne samo da je "svež", već takođe sadrži teme ljudskog stradanja i rizika za globalnu ekonomiju.

Objektivni razlozi za to što Rusko-ukrajinski rat više nije na vrhu agende bitnih političkih aktera na Zapadu mogu se sažeti terminom "višeslojne krize". Rusija, pa i Iran, samo su pojedinačni remetioci globalnog međunarodnog i ekonomskog poretka. Izazivača je sve više i upravo njihov kumulativni efekat predstavlja opasnost.

U ovoj fazi rata, zapadni lideri smatraju da su manje-više postigli željene efekte – Ukrajina se snabdeva sa dovoljno naoružanja da ne bude poražena, linija fronta je u velikoj meri stabilizovana, Rusija trpi veliku ekonomsku štetu (njen rezervni fond u koji je četvrt veka ulagan sav ekstra profit od trgovine energentima se za dve ratne godine smanjio sa devet triliona rubalja na pet triliona), a njen vojni potencijal je smanjen. Drugim rečima, kriza sa istoka Evrope je uspešno kontrolisana, na redu je kriza na Bliskom istoku, koju takođe treba stabilizovati.

Depositphotos

Glavna sličnost ovih dveju kriza, a biće ih još, jeste u tome da nijedna od njih nije trajno rešena. Razlog je jednostavan – trajno rešenje krize nije moguće sve dok je njen generator (u ovim slučajevima Rusija i Iran) sposoban ili pak željan da ih izaziva. U svakoj od ovih kriza, različiti zapadni akteri, nastoje zajedničkim silama da suzbiju remetilački uticaj suprotstavljenih regionalnih sila, bez direktne vojne konfrontacije sa njima. I u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku postoji dovoljno država koje su ugrožene agresivnom politikom zvanične Moskve i Teherana, pa veći vojni sukob sa direktnim učešćem zapadne koalicije nije ni potreban. Dovoljno je pružiti podršku, vojnu i finansijsku, onim akterima koji su pod napadom pomenutih regionalnih sila.

Regionalne sile koje istupaju iz međunarodnog poretka takođe imaju svoje interese da započinju ratove. Na prvom mestu za njih je sigurnost režima. Autoritarni režimi imaju tendenciju da gube legitimnost posle dugotrajnog perioda neprekidne vladavine. Čak i kada autoritarni režimi baziraju svoj moć na, u određenom istorijskom trenutku, potentnim ideologijama, poput ideja svetske komunističke ili islamske revolucije, sam protok vremena erodira legitimitet diktatorskih režima. Jedini način osvežavanja legitimnosti autokratskih režima jesu velike krize ili grandiozni projekti.

 

Krize uglavnom vode u ratove, projekti u ekonomsku iscrpljenost, koja opet najčešće vod u ratove. Iranski teokratski režim osvežava se putem večne satanizacije Izraela i mestimičnih lokalnih vojnih sukoba na Bliskom istoku. Putinov režim, koja za razliku od iranskog i nema jasnu ideologiju na kojoj se bazira, izuzev pukog kulta moći, osvežavao se vojnim sukobima u Čečeniji, Gruziji i Ukrajini (u više etapa), te grandomanskim projektima zimske Olimpijade u Sočiju i svetskog prvenstva u fudbalu. Nikakva mirovna konferencija stoga ne može uroditi plodom jer su i Iranu i Rusiji krize neophodne. Ako bi kojim slučajem bila stavljena tačka na aktuelne, ajatolasi iz Teherana i siloviki iz Kremlja bi započeli nove, to su pravila igre.

Budući da su oba režima ušla u fazu neskrivenog sukoba sa demokratskim svetom, nove krize bi svakako bile ratne. Treba napomenut i da ratne krize najčešće ne odgovaraju demokratskom svetu, ali ponekad ne odgovaraju i konkretnim izazivačima. Primera radi, rat Rusije protiv Ukrajine odgovara Kini, jer troši resurse i Zapada i Rusije, a da pritom čini Rusiju ekonomski zavisnom od Pekinga. Sa druge strane, Kini ne odgovara rat na Bliskom istoku koji remeti njene trgovačke puteve kroz Suecki kanal ili joj otežava snabdevanje energentima iz istog regiona. Otuda će kriza na Bliskom istoku biti završena pre one na istoku Evrope, pa ćemo se Ukrajini još vratiti, izvući ćemo je iz "zaborava".

Bloomberg

Na potpuno različite načine, može se reći da su trenutnim stanjem zadovoljni i Zapad i njegovi izazivači. Zapad jer uspeva da kontroliše izazove, izazivači jer produžavaju rok trajanja sopstvenim režimima, to jest samima sebi. Nezadovoljni su samo oni koji zaista stradaju u datim ratovima, a to su stanovnici Ukrajine i Gaze. Bez obzira kako surovo to zvučalo, radi se o istorijskom procesu koji se odvija pred našim očima (hteli to mi ili ne).

Završen je period relativnog globalnog mira od kraja Hladnog rata, a započeta je era koja će biti obeležena nizom lokalnih i regionalnih sukoba u kojima će interese imati i demokratski svet i njegovi konkurenti. Izbori država širom sveta biće određeni njihovim geografskim položajem, ekonomskom povezanošću sa jednim ili više uticajnih centara i, naposletku (namerno), prirodom njihovog političkog sistema (diktatura vs. demokratija). Priliku da budu neutralni, to jest da zadrže saradnju sa više međusobno sukobljenih centara, imaće one države koje se nalaze dovoljno daleko od samih kriza i od umešanih centara. Svi ostali subjekti međunarodnih odnosa moraće da naprave svoj izbor, a on će biti predeterminisan višeizloženim faktorima.

Čak i ako u predstojećem periodu dođe do pada ili smekšavanja autoritarnih režima u Moskvi i Teheranu, izazov Kine teško da će igde nestati. Istovremeno, Zapadom kruži bauk populizma, koji preti da pre svega oslabi povezanost demokratskog sveta i da prouzrokuje nenadoknadive političke i ekonomske gubitke. Drugim rečima, pojedinačne krize se mogu rešiti, neke kroz par godina, druge kroz duži period, ali se, dugoročno gledano, period globalnog previranja neće okončati. Godina pred nama biće prelazna, što znači da će aktuelne srednjoročne strategije ostati nepromenjene dok ne bude jasan ishod izbornih ciklusa koji predstoje. Naredna godina, 2025, predstavljaće period novog srednjoročnog planiranja za dalje upravljanje krizama.

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.