Ko zaista upravlja moreuzima od kojih zavisi svetska ekonomija

Iznova i iznova, počevši od 2022. godine, politička i vojna praksa nas uče važnoj, a naizgled zaboravljenoj lekciji nadmoći geopolitike nad ekonomijom. U datoj istorijskoj etapi, kroz koju je svet prinuđen da prođe, racionalni interes globalne ekonomije ustupa sve više prostora partikularnim interesima svetskih i regionalnih sila koji se iskazuju u imperativima geopolitike.

Interes globalne ekonomije je jednostavan – nesmetan tok robe i sigurne trgovačke rute.  Nasuprot njemu, nalazi se diktat geopolitike koji može biti suprotan ekonomskom – tokovi robe i trgovine mogu biti ograničeni zarad postizanja zacrtanih vojno-političkih ciljeva. Apsolut "lese fer" (franc. laissez-faire), princip nemešanja politike u ekonomiju narušen je već mnogo puta primenom ekonomskih sankcija. Slobodna trgovina je slobodna isključivo dok je u granicama političkog interesa. Trgovina sa partnerima je poželjna, čak i onda kada više ubrzava ekonomski rast tog partnera, ali je trgovina sa neprijateljem uvek nemoralno profiterstvo, pa makar više ubrzavala vaš ukupni ekonomski rast.

Neracionalni Iran i Rusija 

Druga važna lekcija jeste da nisu svi akteri međunarodnih odnosa racionalni. Oni koji se drže kanona teorije racionalnog izbora, poput Kine, vuku poteze unutar okvira globalne ekonomije, one se takmiče sa Sjedinjenim Američkim Državama unutar uspostavljenih pravila, koja su od siromašne Kine napravile supersilu. Postoje, međutim, subjekti međunarodnih odnosa koji vođeni ideologijom ili pak žeđi za vlašću izlaze iz okvira ustaljenih pravila i ponašaju se poput gusara iz 16. veka ili savremene mafije. Takve države su, primera radi, Rusija i Iran.

Depositphotos

 

Razlike se poznaju u komparaciji – Kina snabdeva oružjem Rusiju koristeći Severnu Koreju kao proksi i ona to radi kako bi iskazala poštovanje prema pravilima igre, a pritom podržala sopstveni interes, a to je slaba, ali ne i pobeđena Rusija, ekonomski i politički zavisna od zvaničnog Pekinga. Sjedinjene Američke Države snabdevaju Ukrajinu raketama, ali je obavezuju da ne proširuje rat na teritoriju Rusije. Interes SAD je zaustavljanje širenja diktatura koje bi dovele do sloma sistema međunarodnih odnosa i globalne ekonomije. Dve supersile, SAD i Kina, povlače određene crvene linije onima kojima pomažu iz svojih interesa i signaliziraju jedna drugoj da će se držati pravila. Slično su nekad postupali SAD i SSSR.

Putinova Rusija i islamistički Iran ne predstavljaju super, već regionalne sile, ali su u pitanju odmetničke države, potpuno nezainteresovane za političko-ekonomski sistem pravila kojih se pridržavaju Sjedinjene Države i Kina, između ostalih. Politička rukovodstva ovih dveju država primarno su zainteresovana za opstanak na vlasti, u Rusiji je to vezano za konkretne ličnosti, dok je u Iranu povezano sa samim političkim sistemom.

U tome se Iran i Rusija najbitnije razlikuju – Iran počiva na jasno ocrtanoj ideologiji islamske revolucije, dok Rusija nema jedinstven idejni sistem i crpi svoju ideološku legitimizaciju iz raznovrsnih, često kontradiktornih, izvora. I jedan i drugi režim su egzistencijalno ugroženi – ruski jer je ušao u finalnu totalitarnu fazu iz koje će izaći pre ili kasnije, a iranski jer je nakon više od četiri decenije istrošio rezervoar ideja revolucije, a da pritom nije ostvario decidan uspeh ni u širenju revolucije, niti obezbedio svojim građanima dostojan kvalitet života. Oba režima su u silaznoj putanji i njihova liberalizacija (do trenutno neodređenog stepena) je samo pitanje vremena.

Rat kao instrument za održanje na vlasti

Baš iz tog razloga ugroženosti režima, politička rukovodstva Rusije i Irana imaju politički interes da se okrenu ratu kao instrumentu produžetka roka trajanja vlasti. Rusija kao svog arhineprijatelja predstavlja Zapad, ali ne napada ga direktno u vojnom smislu jer bi to označio ili brzi poraz ruskih konvencionalnih sila ili nuklearno uništenje čitave planete. Režim u Moskvi zato bira metu koju doživljava kao cilj niskog rizika – Ukrajinu. Iran ideološki predstavlja Izrael kao svog glavnog neprijatelja i, kroz asocijaciju, najbližeg saveznika te bliskoistočne države – SAD. Teokratski režim u Teheranu takođe razume da bi direktan napad na Izrael ili snage SAD na Bliskom istoku bio samoubilački poduhvat, otuda Iran finansira proksi armije u Jemenu, Palestini, Iraku, Siriji i Libanu.

Depositphotos

 

Svaka od tih proksi armija može da vodi rat protiv ideoloških meta Irana bez direktnog učešća oficijalnog Teherana. U Jemenu je Iran dugi niz godina vodio relativno uspešni proksi rat protiv zalivskih država, predvođenih Saudijskom Arabijom. U Siriji se Iran, uz savezništvo sa Rusijom, borio na strani Asadovog režima i faktički uspeo da tu državu pretvori u svoj satelit, naročito nakon što je Rusija promenila fokus svojih dejstava. U Iraku iranske proksi armije ne uspevaju da uspostave dominaciju, ali predstavljaju ozbiljnu pretnju tamošnjem poretku. Slična je situacija u Libanu, gde proiranski Hezbolah nije u stanju da uzme vlast u potpunosti, ali de fakto vrši vlast na delovima teritorije date države. Naposletku, Iran je naoružao palestinski Hamas upravo radi vođenja rata protiv Izraela razmera kakvom svedočimo danas.

Iran, kao i Rusija, vuče nekontrolisane, destruktivne poteze čiji je obim ograničen isključivo političkim nagonom za samoodržanje režima u Moskvi i Teheranu. U tom pogledu, postoji racionalan strah da Iran ili njegove proksi armije mogu proširiti rat na Bliskom istoku, naročito jer imaju taktičku mogućnost da destruktivno deluju u dva moreuza od ključnog značaja za globalnu ekonomiju – Hormuški moreuz, kroz koji teče većina naftne trgovine sa Bliskog istoka, te moreuz Bab el Mandeb, koji vodi u Crveno more i do Sueckog kanala, žile kucavice globalne trgovine.

Bidenova administracija drži ključ stabilnosti

Iako je Bab el Mandeb udaljen od teritorije samog Irana, iranska proksi armija u Jemenu raspolaže taktičkim raketnim arsenalom kojim je moguće naneti veliku štetu globalnoj trgovini koja mora proći kroz Suec. Zato su Sjedinjene Američke Države sabrale međunarodnu pomorsku udarnu grupu koja ima za cilj da obezbedi nesmetan protok trgovine kroz Crveno more.

Bloomberg

 

Bidenovoj administraciji u Vašingtonu najveću poteškoću predstavlja nacional-populistički režima Benjamina Netanjahua u Izraelu, jer i izraelskom lideru odgovara produženje oružanog sukoba, kako bi on osigurao svoj opstanak na vlasti, koji je pod velikim znakom pitanja kada se rat u Gazi okonča. Vašington istovremeno demonstrira silu pred Iranom, kako bi odvratio tamošnji teokratski režim od prelaska crvenih linija, što bi ozbiljno ometanje globalne trgovine svakako bilo, i ograničava izraelskog premijera od upotrebe prekomerne sile ili čak preventivnih udara van granica Izraela (SAD su faktički primorale Izrael da zaustavi jednu takvu opasnu operaciju u Libanu krajem decembra).

Budući da su iranski proksiji već izveli nekoliko demonstrativnih napada na trgovačke brodove u Crvenom moru, te da se još uvek ne vidi kraj izraelskoj vojnoj operaciji u Gazi, ne postoje garancije da se dati rat neće proširiti i naneti ozbiljniju štetu globalnoj ekonomiji. Taj scenario mogao bi da ima nesagledive posledice u svim poljima i bio bi nalik na domino efekat. Uspeh strategije balansiranja Bidenove administracije u regionu Bliskog istoka označiće i, barem trenutno, sprečavanje potonuća čitavog sveta u anarhično razdoblje rata svih protiv svih. Ipak, ta pretnja će nastaviti da postoji sve dok su aktivni odmetnički režimi koji vuku poteze van pravila igre globalnog poretka.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar