Američki plan za proizvodnju čipova juri ka neuspehu

Do sada je jasno da zakon o čipovima i nauci - koji uključuje 52 milijarde dolara za industriju poluprovodnika - verovatno neće funkcionisati kako je predviđeno. U stvari, njen nadolazeći neuspeh je mikrokosmos svega što nije u redu sa američkim trenutnim pristupom izgradnji stvari.

Usvojen prošle godine uz dvostranačku podršku, zakon je imao za cilj da oživi kapacitet proizvodnje čipova u SAD. Iako je Amerika svetski lider u dizajnu najsavremenijih čipova, njen udeo u globalnoj proizvodnji poluprovodnika je opao sa 37 odsto 1990. godine na oko 12 odsto. Imajući u vidu značaj takvih čipova za ekonomiju, a posebno za nacionalnu bezbednost - ministarstvu odbrane je potrebno oko 1,9 milijardi čipova godišnje - mogao bi se napraviti manje ili više koherentan slučaj za subvencije, koje se pažljivo primenjuju.

Ipak, jednostavno ispisivanje čekova nikada neće biti dovoljno. Proizvodnja čipova u SAD i dalje traje 25 odsto duže i košta skoro 50 odsto više nego u Aziji. Biće potrebne značajne promene politike kako bi proizvođači sa sedištem u SAD bili čak i izbliza konkurentni. Kako stvari stoje, suočavaju se sa tri ozbiljne prepreke - koje im je nametnula vlada.

Glavna među njima je birokratija. Od 1990. do 2020. godine, vreme potrebno za izgradnju novih fabrika čipova (nazvanih "fabs") u SAD je poraslo za 38 odsto. Dobijanje dozvole zakona o čistom vazduhu mogu trajati 18 meseci. Pregledi Zakona o nacionalnoj politici zaštite životne sredine traju u proseku četiri i po godine. Pola tuceta drugih saveznih zakona može doći u igru, plus beskrajne državne i lokalne varijante. Na svakom koraku moraju se konsultovati bezbrojne agencije i saslušati parohijski interesi. Ipak tehnologija ne miruje za ove birokratske čajanke; takva odlaganja samo povećavaju troškove, obeshrabruju privatne investicije i sprečavaju američke proizvođače da se ozbiljno takmiče sa inostranim rivalima.

Bloomberg Mercury

 

Još jedan izazov je to što SAD nemaju potrebnu radnu snagu za ovu industriju, delimično zahvaljujući izmenjenom imigracionom sistemu. Jedna studija je otkrila da će možda biti potrebno još 300.000 kvalifikovanih radnika samo za završetak velikih američkih projekata koji su u toku, a kamoli novih. Ipak, broj američkih studenata koji stiču napredne diplome u ovoj oblasti stagnira već 30 godina. Veliki broj međunarodnih studenata je upisano u relevantne programe u američkim školama, ali trenutna politika im nepotrebno otežava da ostanu i rade. Istraživanja pokazuju: nove fabrike koje planiraju Intel Corp. i Taiwan Semiconductor Manufacturing Co. bore se da pronađu kvalifikovane radnike.

Konačna briga je politika. Kompanije koje se nadaju značajnom finansiranju zakona o čipovima moraju se pridržavati niza novih vladinih pravila i istaknutih sugestija, koje imaju za cilj da daju prednost sindikatima, favorizovanoj demografiji, "osnaženim partnerima u zajednici" i slično. Takođe bi trebalo da budu spremni da ponude "investiciju u zajednicu", "usluge za sveobuhvatne usluge" zaposlenih, pristup "pristupačnoj, pouzdanoj i visokokvalitetnoj brizi o deci" i još mnogo toga. Može se raspravljati o prednostima bilo kog od ovih ciljeva. Ali opterećivanje već nekonkurentnih preduzeća sa novim troškovima za unapređenje potpuno nepovezanih društvenih ciljeva jednostavno je u suprotnosti sa navedenom svrhom ovog zakona.

Dobra vest je da su to uglavnom rešivi problemi. Samo za početak: izdajte izuzeća za proizvođače čipova u skladu sa saveznim zakonom o životnoj sredini - ili, još bolje, izmenite zakon da biste ubrzali sve takve projekte i sprečili neozbiljne tužbe. Povećati odobravanje viza za kvalifikovane radnike, dati prioritet kandidatima sa potrebnim STEM sposobnostima i osloboditi strane diplomce sa visokim stepenom naučne spreme od ograničenja na dodelu zelenih karata. Prekinite skupe i kontraproduktivne konce vezane za finansiranje zakona o čipovima i prihvatite da je pravo mesto za donošenje progresivne agende Kongres, a ne nasumične kompanije.

Izazov ovde ide daleko dalje od poluprovodnika. Pogrešna politika ometa američke ambicije na svim frontovima. Ako zakonodavci žele da ih reše - da ponovo počnu da grade - ne mogu samo da izguraju više novca. Oni treba da urade težak posao koji zahteva nacionalni napredak.