Novo poglavlje kapitalizma rađa se iz bankarske krize 

Malo je boljih mesta za razmatranje proteklih nekoliko dana bankarskog haosa od sobice u finansijskoj zoni Edinburga, nedaleko od mesta gde je nekada živeo pionir slobodnog tržišta Adam Smith.

U Arhivi grešaka posvećenoj istoriji svetskog biznisa i finansija i promašajima kapitalizma, može se naći majica s potpisom Nicka Leesona, finansijskog trgovca koji je srušio banku Barings, kao i portret legendarnog američkog prevaranta Charlesa Ponzija.

Kao svoj moto Arhiva grešaka koristi aforizam autora knjiga o svetu finansija Jamesa Granta: Napredak je kumulativan u nauci i inženjerstvu, ali cikličan u finansijama.

Dosta toga što se dogodilo ovoga meseca izgleda kao istorija koja se ponavlja - regulatori stvaraju novu krizu pokušavajući da se bore protiv prethodne, neustrašivi zagovornici slobodnog tržišta iznenada otkrivaju prednosti državne intervencije, a klasni borci koji su predvideli 10 od zadnje tri propasti banaka tvrde da je kapitalizam nepošten, mrtav ili oboje.

Ponovno se moramo suočiti s realnošću da će se finansijska pravila promeniti. Istorija finansijske regulacije zapravo je istorija upravljanja krizama.

Američke Savezne rezerve stvorene su nakon što je John Pierpont Morgan 1907. godine morao organizovati akciju kojom je privatni sektor spasavao ekonomiju. U sobu u svojoj kući na adresi Madison Avenue 219 zatvorio se sa svojim kolegama bankarima kako bi se pronašlo rešenje za spas.

Regulativu kojom su odvojene investicije i komercijalne banke uveo je Franklin Roosevelt 1933. godine nakon kraha na Wall Streetu. To je onda povukao Bill Clinton 1999. godine jer su bankovne restrikcije smatrane krivcima za podsticanje neodgovornih inovacija u drugim sektorima finansijske industrije. Nakon propasti Lehman Brothersa 2008. godine, ponovno je delimično vraćena stara regulativa.

Ovog puta promena u svetu finansija verovatno neće biti u velikom novom setu pravila, već u dubljoj promeni načina razmišljanja, odnosno prihvatanju merkantilističkog oblika finansija. To je nešto što bi Adam Smith prezirao, ali se dobro uklapa u modernu geopolitiku.

Možda klizimo prema novom obliku finansijskog kapitalizma, i to obliku koji je više opterećen rizicima nego obećanjima. To se neće dogoditi preko noći. Posebno u bankama, trenutno je fokus na preživljavanju, a ne na revolucionarnim idejama.

Za finansijere novo normalno moglo bi se nazvati: povratak osnovnim postulatima.

Ako je kriza iz 2008. godine bila zbog kvaliteta imovine, ovaj put je fokus na likvidnosti.

U suštini, i Silicon Valley Bank (SVB) i Credit Suisse imale su relativno velike količine deoničkog kapitala za pokrivanje mogućih loših kredita. Međutim, nisu imale dovoljno spremne gotovine kako bi zadovoljili dugi red štediša koji su iznenada hteli svoj novac nazad. Možda se sve odigravalo na kompjuterskim ekranima, ali se ipak radilo o pravom jurišu na banke kao nekad na šalterima.

Konferencija za novinare o preuzimanju banke Credit Suisse

Iznenadan problem s likvidnošću ipak nije sve. Štediše žele svoj novac natrag kad više ne veruju svojoj banci. A kad je reč o poverenju, SVB i Credit Suisse su neke stvari očigledno pogrešno shvatili.

Ako počnemo od novinarstva, Credit Suisse je bio sinonim za dosadno ispravno bankarstvo. Švajcarski bankari su praktično bili kao nemački, samo manje zanimljivi. Egzotični deo banke, investicioni segment Credit Suisse First Boston, čekao je američki upliv da bi postao interesantan. Kada je predsednik velike švajcarske banke govorio na nekoj finansijskoj konferenciji, obično bi ispraznio sobu u kojoj je govorio.

Ta vrlina dosadnosti nekako je izgubljena s vremenom. U ovom veku banka je upala u seriju neugodnih epizoda koje je menadžment odlučio da tretira kao pojedinačne propuste, a ne kao sistemski problem kulture rizika. Ime Credit Suissea počelo je da se pojavljuje u jednom skandalu za drugim, od Mozambika do Rusije, a njegovi bankari su ignorisali izreku vojvode od Velingtona da su visoke kamate sinonim za manjak sigurnosti. Postupno je lagano odlivanje depozita preraslo u poplavu.

U slučaju SVB, propast je bila iznenadnija, ali je ljudska greška bila još osnovnija. Kalifornijska banka je svu energiju fokusirala na privlačan biznis pozajmljivanja za rizična ulaganja umesto da se fokusira na to gde da sigurno uloži novac štediša. Kupovanje dugoročnih obveznica s fiksnom kamatnom stopom kada imate pasivu u kratkoročnim promenjivim stopama vrlo je osnovni oblik nesklada. Toliko bazičan da niko u svetu finansija nije mislio da će se ponoviti.

Jedna od stvari koju pojedinci u celom političkom spektru smatraju odgovornom za događanja su centralne banke, zato što su navodno držale kamatne stope niskim previše dugo, a onda prebrzo počele da ih dižu. U tome ima nešto istine.

Međutim, veliki je korak do toga da se tvrdi kako bi centralne banke trebale da prestanu s dizanjem kamatnih stopa. Naime, zadatak Feda je da pazi na čitavu ekonomiju, što u sadašnjem slučaju znači obuzdavanje inflacije, a ne da kamatne stope drži niskim kako bi se spaslo par loše vođenih banaka.

Način razmišljanja

Možemo očekivati da će prava rasprava krenuti oko toga ima li boljih načina da se upravlja bankama.

Naša je pretpostavka da će biti nekih novih pravila, ali ništa razmera viđenih nakon 2008. godine, i to zato što banke sada imaju mnogo više kapitala. Najzanimljivija promena može biti redefinisanje samih banaka. Od 2008. godine američki regulatori su odlučili da se fokusiraju na nadzor bilansa banaka koje su prevelike da propadnu. Srednje velike banke nisu morale da zadovolje iste kriterijume likvidnosti. Sada vidimo i da je SVB bio previše važan da bi bio pušten da propadne.

Dosta veći skup subjekata koji bi mogao da bude podvrgnut većoj regulaciji, posebno ako neko iz tog skupa propadne, biće kompanije za upravljanje rizičnim kapitalom, hedž-fondovi i slični finansijski oblici izmišljeni da se zaobiđu bankarska pravila.

Najveća promena ipak bi mogla da se dogodi s načinom razmišljanja.

Postupci regulatora u poslednjim nedeljama možda ne bi razveselili Adama Smitha, ali sigurno bi Jean-Baptistea Colberta, ministra finansija kod kralja Luja XIV. Ideja da su finansije jedna ruka države vratila se i verovatno je da će se svetsko bankarstvo sada oblikovati u skladu sa tim.

Ima li nešto novo u nacionalnim akcijama spasavanja? Tadašnji guverner Banke Engleske (BOE) Mervyn King tokom finansijske krize 2008. godine rekao je da su kapitalističke kompanije globalne za života, a nacionalne u smrti. Drugim rečima, uvek gledaju prema nacionalnim vladama da ih spasavaju ako stvari postanu teške.

Međutim, način na koji se odvijaju spasavanja se promenio. Pre 15 godina tri velike svetske ekonomije - SAD, Evropska unija (EU) i Kina – delovale su zajedno. Sada se globalna ekonomija pretvorila u konkurentne regionalne blokove, a vlade su preuzele retoriku koja se kreće prema zagovaranju lokalnog.

Tako se čini da Joe Biden ne može da potpiše nijedan zakon koji ne bi bio u duhu krilatice "kupuj američko". Merkantilizam se vraća u osvetničkom pohodu.

Događanja s bankama ovoga meseca uklapaju se u taj obrazac.

Štediše pokušavaju da spasu depozite u Silicon Valley Banku

U svetu slobodne tržišne konkurencije imalo bi malo smisla da prisilite najveću banku da kupi glavnog suparnika. Međutim, ako vam je glavna briga da očuvate švajcarske finansije kao nacionalne, onda pretvaranje preko trećine bankarskog sektora u jednu celinu izgleda dobro.

Sve to izgleda kao početak "kolberizma" u finansijama.

Ipak napredak

Pogledajte EU. Nemačka je najveći evropski industrijski motor, ali nedostaje joj finansijski pandan. Najuspešnija banka u EU je francuski BNP, a njeni najveći konkurenti su španski Banco Santander i britanski HSBC ili Barclays. Nastanak novog švajcarskog bankarskog prvaka podsticaj je Berlinu da razmotri spajanje između Commerzbanka i Deutsche Banka.

Alternativa, opterećena emotivnim poteškoćama, jeste to da Nemačka krene da stvara sa susedima evropskog bankarskog prvaka. Na primer, spajanjem Commerzbanka i italijanskog UniCredita.

Svaki šef banke u EU ima spisak potencijalnih banaka kandidata za spajanje iz drugih zemalja članica, ali nakon ove nedelje se za tu opciju izgledi smanjuju.

Američki bankari će bez sumnje pozdraviti konsolidaciju u Evropi uz komentar "bolje ikad nego nikad". Međutim, američko bankarsko tržište je na više načina još više naopako od evropskog. Uprkos fokusu na to da je neka banka prevelika da propadne, SAD je uvek imao previše banaka koje su premale da bi funkcionirale kako treba.

Upravo je takva devijacija u bankarskom sektoru učinila Veliku depresiju težom. Tada je SAD imao 25.000 nedovoljno kapitalizovanih banaka za koje su bilo nadležna 52 različita regulatora. Stvari su nešto bolje sada, ali još uvek ih je oko 4.000 i mnoge male banke se nalaze pod zaštitom lokalnih političkih lobija, i previše zavise od lokalnog industrijskog sektora.

U novo doba nacionalnog finansijskog kapitalizma, to je više slabost nego snaga.

Ako su, na primer, kompjuterski čipovi ključni nacionalni resurs, onda to postaje i banka koja pozajmljuje novac proizvođačima čipova.

Američki protekcionistički zaokret dao je drugima šansu da slede isti put, posebno nakon što je i Švajcarska, oduvek internacionalistički usmerena, odlučila da stavi svoje interese ispred interesa drugih.

Uprkos kosmopolitskoj reputaciji, globalne banke će biti zadovoljne da krenu s merkantilističkom strujom. Kako je i Adam Smith govorio, bankari su bili oportunisti daleko pre nego što su postali kosmopolite.

Ako zapadni političari žele nacionalne privredne šampione, banke će biti raspoložene da ih finansiraju. Ako političari odluče da zamene slobodnu trgovinu merkantilizmom, banke će biti tu da pokažu prečicu. I ako od njih neko zatraži da kupe jednog od suparnika, to će i učiniti.

Iz tog ugla gledano, UBS je možda bio samo prvi na potezu kada je kupio svog rivala za ispod dvadesetine njegove vrednosti od pre desetak godina.

Vidimo rađanje novog oblika finansijskog kapitalizma – banke postaju premrežene s vladama, a vlade biraju pobednike i nastoje da podrže industrije budućnosti. Neki će ljudi od toga jako profitirati, a političari će to podržati jer to jača njihov nadzor nad ekonomijom.

Međutim, ako odete u Arhivu grešaka, videćete i da taj pristup ima svoje probleme. Pogledajte samo nedostatke kineskog bankovnog sistema kojim upravlja država.

Ipak, veliki deo snage slobodnog tržišta leži u njegovoj genijalnosti i fleksibilnosti, a finansije su uvek, uza sve greške, bile deo toga. Uz povremene katastrofe koje su pogađale svet finansija, ipak je taj svet pomagao razvoj trgovine, infrastrukture i inovacija širom sveta. Napredak je možda cikličan u finansijama, ali je ipak napredak.