.webp){kind=icon}
Čak i dok ruski predsednik Vladimir Putin nastavlja opak i neuspešan rat u Ukrajini, on se trudi da proširi svoje ambicije. Rusija pokušava da potkopa demokratije širom Evrope, usmeravajući sredstva i podršku ekstremno desničarskim grupama i propagandnim operacijama.
Putin je našao posebno plodno tlo na Balkanu, gurajući svoje gledište da Severnoatlantski savez ima nameru da marginalizuje ruski, slovenski i pravoslavni svet. U centru tih napora je Srbija, najvažnija bivša jugoslovenska država koja nije članica NATO-a.
Kada sam bio vrhovni saveznički komandant u NATO-u od 2009. do 2013. godine, često sam posećivao Balkan. Alijansa je imala više od 15.000 vojnika u mirovnoj misiji na Kosovu, maloj otcepljenoj republici koja je prkosila Srbiji i proglasila nezavisnost. To je izazvalo značajan rat 1999. godine, u kojem su NATO avioni bombardovali i srpsku prestonicu Beograd. Ipak, srpske vlade radile su na poboljšanju odnosa sa Zapadom i na dobijanju članstva u Evropskoj uniji.
Ali u Srbiji i manjim susednim zemljama postoje sve opasnije snage koje podržavaju Putina. Rusija je odbila da prizna Kosovo; gotovo sigurno stoji iza pokušaja državnog udara u maloj Crnoj Gori 2016. godine; i podržavala je separatističke elemente u Bosni i Hercegovini.
Iznad svega, Putin želi da zadrži Srbiju i Bosnu van NATO-a i EU. On takođe želi da podstakne podršku katastrofi u Ukrajini i da generalno odvrati pažnju Zapada stvaranjem tenzija - posebno između Srbije i Kosova.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić korača tankom linijom između Moskve i Zapada. Njegova vlada je glasala za rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje ruska invazija; odbacila je Putinovu aneksiju ruskih okupiranih teritorija u Ukrajini prošle nedelje; i donekle podržava da se dozvoli pretovar humanitarne i nesmrtonosne vojne opreme u Kijev. Nažalost, Vučić je u maju potpisao i gasni sporazum sa Rusijom.
Unutar komplikovane politike Bosne i Hercegovine, Putin nastavlja da neguje podršku. Prošlog meseca je ugostio Milorada Dodika, nerekonstruisanog srpskog nacionalistu koji vodi etnički srpski entitet u Bosni, Republici Srpskoj. Neki sumnjaju da bi Dodik rado uništio svoju naciju da bi udovoljio svom gospodaru u Moskvi.
Kako onda Zapad može da se suprotstavi naporima Rusije? Otprilike 3.500 preostalih vojnika mirovnih snaga je važan činilac, ali nije odlučujuće. Prava konkurencija se prebacila na informacioni rat i ekonomsko angažovanje.
Što se tiče informacija, Moskva ima prednost. Ona je duboko uključena u širenje lažnih narativa o ratu, nastojeći da prikaže rusku "specijalnu vojnu operaciju" kao panslovensku misiju da ujedini svojeglave Ukrajince (koji su i sami Sloveni) sa majkom Rusijom. To dobro igra na krajnjoj desnici, kao što se i očekivalo, ali i među stanovništvom u celini: junska anketa je pokazala da skoro dve trećine Srba kaže da je NATO kriv za rat, dok oko 10 odsto smatra Rusiju uglavnom ili potpuno krivom.
Na sreću, Moskva nema mnogo toga da ponudi u smislu ekonomskih podsticaja. Srpski izvoz u Evropu je skoro 15 puta veći od izvoza u Rusiju i drastično bi se povećao sa članstvom u EU. Neposredno, Srbija i Bosna žele da zadrže mogućnost svojih državljana da putuju bez viza u EU, gde su Rusi sve više isključeni.
Ključ za SAD, EU i NATO je jednostavan: ne uzimajte Balkan – posebno Srbiju i Bosnu – zdravo za gotovo. Te dve nacije treba da budu na postepenom putu ka članstvu u EU, čak i ako ponekad nisu savršeni saveznici protiv Rusije, a NATO bi trebalo da nastavi blisko sa njima da sarađuje na vojnoj obuci i vežbama.
Rusija će nastaviti da zabija klin između Balkana i Zapada. Srbija i Bosna treba da shvate da, iako Moskva može da ponudi snabdevanje prirodnim gasom, to je taktičko iskušenje koje bledi u poređenju sa strateškom vrednošću širokog članstva sa Zapadnom Evropom.
