text size
Prošle nedelje, gotovo neprimećeno, između vesti koje su dominirale svetskim naslovnicama, Srbija i Sjedinjene Američke Države otvorile su strateški dijalog. U saopštenju Stejt departmenta taj potez opisan je kao početak "nove ere bilateralnih odnosa". U godini kada dve države obeležavaju 145 godina diplomatskih odnosa, teško je ne postaviti pitanje da li je reč o rutinskom diplomatskom formatu ili o jednom od najvažnijih spoljnopolitičkih iskoraka Srbije u poslednjoj deceniji. Da li je susret dvojice ministara spoljnih poslova bio samo prilika da se Marko Đurić i njegov imenjak Marco Rubio sretnu u Vašingtonu ili je u pitanju strateški iskorak Srbije u odnosima sa SAD?
Pre nego što pružim sopstveni pogled na dešavanja iz prethodne nedelje, hajdemo da se osvrnemo na istorijat diplomatskih odnosa dve države.
Još 1881. godine Kraljevina Srbija uspostavlja diplomatske odnose sa SAD. U tom trenutku Srbija širi svoje granice nakon oslobođenja Niša i Toplice, dok SAD imaju "samo" 38 saveznih država. Samo tridesetak godina kasnije, SAD i predsednik Woodrow Wilson će obeležiti jedan od najsvetlijih trenutaka diplomatskih odnosa. Prvi svetski rat je doneo veličanstvenu pobedu srpske vojske, ali i diplomatsku pobedu zbog koje je Srbija imala čast da joj se na Vidovdan 1918. godine zastava vijori na Beloj kući i svim federalnim institucijama u Vašingtonu. Lično poznanstvo Mihajla Pupina sa tadašnjim američkim predsednikom omogućilo je Srbiji da ostvari cilj pripajanja Banata Kraljevini Srbiji i kasnije Jugoslaviji.
.webp){kind=icon}
