Strateški dijalog Srbije i SAD - prekretnica ili simboličan potez

Prošle nedelje, gotovo neprimećeno, između vesti koje su dominirale svetskim naslovnicama, Srbija i Sjedinjene Američke Države otvorile su strateški dijalog. U saopštenju Stejt departmenta taj potez opisan je kao početak "nove ere bilateralnih odnosa". U godini kada dve države obeležavaju 145 godina diplomatskih odnosa, teško je ne postaviti pitanje da li je reč o rutinskom diplomatskom formatu ili o jednom od najvažnijih spoljnopolitičkih iskoraka Srbije u poslednjoj deceniji. Da li je susret dvojice ministara spoljnih poslova bio samo prilika da se Marko Đurić i njegov imenjak Marco Rubio sretnu u Vašingtonu ili je u pitanju strateški iskorak Srbije u odnosima sa SAD?

Pre nego što pružim sopstveni pogled na dešavanja iz prethodne nedelje, hajdemo da se osvrnemo na istorijat diplomatskih odnosa dve države.

Još 1881. godine Kraljevina Srbija uspostavlja diplomatske odnose sa SAD. U tom trenutku Srbija širi svoje granice nakon oslobođenja Niša i Toplice, dok SAD imaju "samo" 38 saveznih država. Samo tridesetak godina kasnije, SAD i predsednik Woodrow Wilson će obeležiti jedan od najsvetlijih trenutaka diplomatskih odnosa. Prvi svetski rat je doneo veličanstvenu pobedu srpske vojske, ali i diplomatsku pobedu zbog koje je Srbija imala čast da joj se na Vidovdan 1918. godine zastava vijori na Beloj kući i svim federalnim institucijama u Vašingtonu. Lično poznanstvo Mihajla Pupina sa tadašnjim američkim predsednikom omogućilo je Srbiji da ostvari cilj pripajanja Banata Kraljevini Srbiji i kasnije Jugoslaviji.

Dolazak komunizma pod sovjetskim uticajem označio je pobedu komunizma i do 1948. godine to utiče na odnose nove Jugoslavije sa SAD. Titovo "ne" Staljinu započinje politiku balansiranja između velikih sila i dovodi tadašnju FNRJ u predvorje NATO-a 1953. kroz potpisivanje Balkanskog pakta iste godine. Naredne decenije nastavljaju se u sličnom ruhu do momenta pada Berlinskog zida kada i balansiranje između sila gubi smisao, iako ta vest očigledno nije stigla do političke elite u Beogradu.

Kada sagledavamo istoriju odnosa Srbije i SAD, devedesete godine prošlog veka ostaju, nažalost, jedinstven slučaj kada su se dve države našle na različitim političkim stranama. Na samom početku rata 1991. godine SAD se jasno zalažu za očuvanje Jugoslavije, da bi ubrzo potom promenile stav i Srbija u očima američke administracije, postaje problem na Balkanu. Taj stav se, nažalost, prenosi i na sve naredne događaje, uključujući i bombardovanje 1999. godine i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine. 

U godinama posle ratova u Jugoslaviji, SAD su nastavile da se ophode prema Srbiji po automatizmu. Nova američka politička garnitura, opijena apsolutnom svetskom dominacijom, nije imala razumevanja za različite stavove, već je kao slon u staklarskoj radnji lomila sve koji pomisle da se usprotive. Nije bilo ni pravično, ni moralno, a ni legalno, ali realnost geopolitičkih odnosa nalaže da se sa takvom silom valjalo razgovarati na drugačiji način.

Beta/Ministarstvo spoljnih poslova Srbije

Promena kursa

Dolazak Donalda Trumpa označio je početak drugačijeg američkog spoljnopolitičkog pristupa. Umesto širenja liberalnog međunarodnog poretka kao primarnog cilja, veći naglasak stavljen je na konkurenciju velikih sila, ekonomsku bezbednost i redefinisanje američkih prioriteta.

Uprkos značajnim razlikama između dve administracije, administracija Joea Bidena nije potpuno odustala od tog zaokreta. Rat u Ukrajini i ubrzani uspon Kine dodatno su učvrstili stav da će američka diplomatija ubuduće više pažnje posvećivati partnerstvima koja imaju konkretnu geopolitičku vrednost.

Promena američkog pristupa Srbiji nije nastala preko noći, niti je rezultat jednog sastanka u Vašingtonu. Ona je posledica mnogo dubljih promena međunarodnog sistema. Poslednjih petnaest godina svet se postepeno udaljava od unipolarnog trenutka koji je usledio nakon Hladnog rata. Rivalitet SAD i Kine postao je centralna osa međunarodne politike, dok rat u Ukrajini pokazuje da Evropa ponovo postaje prostor ozbiljnog geopolitičkog nadmetanja.

U takvom svetu Balkan ponovo dobija na značaju. Ne zato što predstavlja globalni centar događaja, već zato što se nalazi na raskrsnici energetskih, transportnih i političkih tokova između Evropske unije, Bliskog istoka i Crnog mora. U toj jednačini Srbija predstavlja najveću ekonomiju Zapadnog Balkana, ključnu tranzitnu zemlju i državu čije odluke imaju posledice daleko izvan njenih granica.

Iz američke perspektive, angažovanje Srbije nije nagrada niti ustupak. Ono predstavlja ulaganje u stabilnost regiona u trenutku kada nijedna velika sila više nema luksuz da zanemaruje prostore koji mogu postati predmet uticaja konkurencije.

Šta podrazumeva Strateški dijalog?

Šta je u stvari Strateški dijalog? U pitanju je politički okvir koji predviđa kontinuiranu bilateralnu razmenu. Dok sa jedne strane pruža mogućnost razmene političkih stavova na najvišem nivou, dijalog nije cilj sam po sebi. Reč je o političkom formatu čija se sadržina dalje popunjava temama iz ekonomije, odbrane, nacionalne bezbednosti, politike, kulture i drugih oblasti. U slučaju Srbije, težište Strateškog dijaloga zasad je na energetici i diverzifikaciji.

U prvom redu, saradnja se ogleda kroz ubrzanje projekta izgradnje reverzibilna hidroelektrane "Đerdap 3" koji će najverovatnije graditi američke kompanije, ali i izgradnju infrastrukture koja će Srbiji omogućiti snabdevanje naftom i gasom iz više izvora i od više dobavljača.

Projektovani kapacitet "Đerdapa 3" od 2,4 GW omogućava balansiranje energetskih kapaciteta na celom Balkanu, dok je uloga SAD sigurno doprinela bržem dogovoru sa prijateljima iz Rumunije, sa kojom već pola veka upravljamo elektranama "Đerdap 1" i  "Đerdap 2". Nova reverzibilna elektrana omogućava izgradnju novih obnovljivih kapaciteta i veću energetsku nezavisnost Srbije.

EPS

Diverzifikacija izvora snabdevanja naftom i gasom omogućava Srbiji da ne bude zavisna od dotoka nafte iz JANAF-a ili gasa samo iz Turskog toka. Američki gas je preskup za Srbiju, ali kroz više pravaca snabdevanja Srbija može birati između više ponuda, umesto oslanjanja na jedno tržište.

Pored činjenice da je otvoren dijalog sa Srbijom, možda je još bitnija vest da nije otvoren dijalog sa institucijama u Prištini. Kao država koja je bila sagledavana kroz prizmu rešavanja odnosa na Kosovu i Metohiji, pozitivan je znak da je strateški dijalog sa Prištinom suspendovan zbog tretiranja srpske zajednice i da je njegov nastavak uslovljen ispunjenjem brojnih uslova po pitanju statusa i kolektivnih prava srpskog naroda na KiM.

Za državu koja je godinama bila posmatrana gotovo isključivo kroz prizmu Kosova i Metohije, otvaranje Strateškog dijaloga sa Sjedinjenim Američkim Državama predstavlja značajnu promenu fokusa.

Možda najveća vrednost Strateškog dijaloga nije nijedan konkretan memorandum koji će biti potpisan narednih meseci. Njegov značaj leži u činjenici da su Srbija i SAD, posle više od dve decenije odnosa opterećenih pre svega prošlošću, prvi put počele da razgovaraju o budućnosti.

Od čega će zavisiti uspeh dijaloga

Takvi dijalozi ne menjaju međunarodne odnose preko noći. Oni stvaraju okvir u kome se poverenje gradi godinama, a politički kapital pretvara u konkretne ekonomske projekte, bezbednosnu saradnju i veći međunarodni uticaj. Upravo zato će pravi uspeh ovog procesa biti moguće meriti tek za nekoliko godina.

Za Srbiju je zato možda važnije pitanje od toga šta će samo Amerika ponuditi nama, već i šta ćemo mi ponuditi Americi. U svetu koji sve više počiva na partnerstvima zasnovanim na zajedničkim interesima, nijedna država ne može očekivati strateški odnos ukoliko sama nije spremna da bude strateški partner.

Ukoliko Srbija uspe da unapredi vladavinu prava, očuva makroekonomsku stabilnost, razvije energetsku infrastrukturu i nastavi da bude faktor regionalne stabilnosti, strateški dijalog mogao bi postati jedna od najvažnijih diplomatskih odluka ove decenije. Ukoliko to ne učini, ostaće tek još jedan lepo nazvan politički format koji nije ispunjen sadržajem.

Istorija odnosa Srbije i SAD pokazuje da su periodi najveće saradnje nastajali onda kada su obe strane prepoznavale zajednički interes, a ne kada su pokušavale da promene jedna drugu. Upravo zato početak Strateškog dijaloga ne treba posmatrati kao kraj jednog procesa, već kao početak nove faze u kojoj će se uspeh meriti rezultatima, a ne saopštenjima.

Ako godine koje dolaze potvrde ambicije iskazane u Vašingtonu, budući istoričari bi mogli da zaključe da je leto 2026. predstavljalo trenutak kada su dve države, posle dugog perioda međusobnog nerazumevanja, odlučile da ponovo grade odnos zasnovan pre svega na zajedničkim interesima, a tek onda na nasleđu prošlosti.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.