Čak i bez sukoba s Izraelom i SAD, iranske vlasti imale bi pune ruke posla s drugim ozbiljnim krizama. Pre nego što su u decembru prošle godine izbili nemiri na ulicama, podstaknuti snažnim padom vrednosti domaće valute, glavna tema u Iranu bila je nešto sasvim drugo – voda. Tačnije, njen nedostatak.
Iran je prošle jeseni pogodila istorijska suša i ozbiljna vodna kriza. Neki visoki zvaničnici, uključujući predsednika Masouda Pezeshkiana, čak su upozoravali da bi u slučaju pogoršanja situacije moglo doći i do evakuacije glavnog grada. Do toga ipak nije došlo, a režim se u međuvremenu suočio sa mnoštvom drugih izazova.
Uoči aktuelnog rata, Teheran je krajem prošle godine bio blizu tzv. day zero scenarija, odnosno trenutka kada bi mogao ostati bez vode. Rezervoari koji snabdevaju grad sa oko deset miliona stanovnika gotovo su presušili. Iako su u decembru pale obilne kiše, one nisu donele značajnije olakšanje jer su padale na suvo i degradirano tlo koje slabo upija vodu.
Kako onda aktuelni rat, koji su pre nešto manje od tri nedelje protiv Irana pokrenuli Izrael i SAD, utiče na ionako ozbiljne probleme s vodom? Islamska Republika se od januara suočava s unutrašnjim protestima i spoljnim napadima, što vlastima dodatno odvlači pažnju sa rešavanja vodne krize.
Decenije lošeg upravljanja vodnim resursima
Za stanje s vodom u Iranu ne postoji jedan krivac. Prekretnica se dogodila početkom 2000-ih, kada su se klimatske promene spojile s nizom drugih problema – izgradnjom stotina brana, padom nivoa podzemnih voda, snažnim rastom broja stanovnika, prekomernim iskorišćavanjem resursa, neujednačenom raspodelom vode, korupcijom i sve češćim sušama.
Veliku ulogu imaju i ljudski faktori. Često se pominje primer građevinske kompanije Sepasad, povezane s Islamskom revolucionarnom gardom (IRGC), koja je, zajedno s drugim paradržavnim firmama, prema kritičarima davala prednost političkom uticaju i profitu ispred zaštite vode, životne sredine i javnog interesa. Takve se strukture u Iranu često nazivaju "vodnom mafijom".
Iranska prestonica Teheran prošle jeseni bila je na rubu nestašice vode /AFP/Getty Images
Do sada se država s krizom uglavnom nosila kratkoročnim, "vatrogasnim" merama – ograničavanjem potrošnje i uvozom vode, zatvaranjem državnih institucija, uvođenjem dodatnih neradnih dana, prekidima pojedinih javnih usluga, kao i kažnjavanjem domaćinstava i firmi zbog prekomerne potrošnje. Istovremeno su vlasnici i upravnici stambenih i poslovnih zgrada, kao i podstanari koji se suočavaju s veoma niskim ili nikakvim pritiskom vode, primorani da kupuju ili iznajmljuju rezervoare kako bi barem privremeno obezbedili zalihe, navodi tink-tenk Carnegie.
Iran je među zemljama s najvećim nedostatkom vode, a više od četiri petine stanovništva, oko 93 miliona ljudi, izloženo je velikoj vodnoj krizi.
Rok Spruk na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani ističe kako "problem nije samo manjak padavina, nego decenije pogrešnih razvojnih politika, preteranog crpljenja podzemnih voda, loših cenovnih signala i politički motivisanih infrastrukturnih projekata bez dugoročne procene".
Ekološki udar rata
Bez obzira na to koliko će rat potrajati, Iran će iz njega, verovatno pod istim režimom, koji je uprkos kontinuiranim napadima i smrti vrhovnog vođe pokazao određenu stabilnost, izaći još manje sposoban da se nosi s vodnom krizom. Tim pre što u narednim mesecima sledi period suše i visokih temperatura.
Susanne Schmeier, profesorka saradnje u oblasti voda, prava i diplomatije na Institutu za obrazovanje o vodama IHE Delft u Holandiji, za Bloomberg kaže kako se "Iran već ranije nije uspeo prilagoditi posledicama koje klimatske promene imaju na vodne resurse. Imate vladu koja vodi rat, bez efikasnog upravljanja, bez pristupa tehnologiji i finansiranju potrebnom za prilagođavanje. To situaciju dodatno pogoršava."
Rat je već ostavio i vidljive posledice po životnu sredinu. Napadi Izraela pogodili su velika skladišta nafte i rafinerije na obodu Teherana, izazvavši niz požara. Dim se potom mešao s kišnim oblacima, nakon čega su na grad padale toksične materije, navodi Bloomberg.
Prema podacima organizacije Conflict and Environment Observatory, britanske neprofitne organizacije koja prati ekološke i humanitarne posledice sukoba, zabeleženo je više od 300 incidenata koji su zbog trajnih neprijateljstava predstavljali određeni rizik po životnu sredinu.
Međunarodne ekološke organizacije upozoravaju da rakete i bombe sadrže teške metale i druge toksine koji se pri eksplozijama oslobađaju u vazduh, tlo i vodu, gde mogu ostati decenijama.
Situaciju dodatno otežavaju i lokalne specifičnosti. Kao prvo, Teheran leži uz padine planinskog masiva Alborz, što sprečava cirkulaciju vazduha i zadržava zagađenje. Kao drugo, vlasti su, u pokušaju da obezbede podršku stanovništva u ratu, pozivali građane na izlazak na ulice, čak i u vreme kada je padala kisela kiša.
Eric Lob, vanredni profesor politologije i međunarodnih odnosa na Florida International University, za The New York Times kaže kako je "Iran i dalje u krizi. Problemi sa nestašicom vode i nestancima struje nisu nestali, a režim sada barem deo odgovornosti može prebaciti na sukob."
Rat se preliva i na vodnu infrastrukturu regiona
Desalinizacija morske vode sve se češće pominje kao jedno od ključnih rešenja za ublažavanje problema dostupnosti i kvaliteta vode, koje će dodatno pogoršati rast stanovništva, sve učestaliji toplotni ekstremi i dugotrajne suše povezane s klimatskim promenama.
Posebno važnu ulogu pritom imaju Saudijska Arabija i druge, uglavnom bogate zemlje Bliskog istoka i severne Afrike, gde su već u toku ili se pripremaju veliki projekti desalinizacije. Iran na tom polju zaostaje.
Postrojenja za desalinizaciju/AFP/Getty Images
Teheran je u poslednje vreme izrazio nameru širenja mreže postrojenja za desalinizaciju duž svoje južne obale i preusmeravanja dela vode prema unutrašnjosti zemlje, ali infrastrukturna ograničenja, visoki troškovi energije i međunarodne sankcije ozbiljno ograničavaju izvodljivost takvih projekata.
Za razliku od svojih južnih suseda, naftom bogatih zalivskih država, Iran iz postrojenja za desalinizaciju dobija samo manji deo pitke vode, oko tri odsto. U Saudijskoj Arabiji taj udeo prelazi polovinu, dok u još sušnijem Kuvajtu doseže čak 90 odsto.
Na udaru su se našla i iranska postrojenja za desalinizaciju. Iranski ministar spoljnih poslova Abbas Araghchi u drugoj nedelji rata optužio je SAD da je bombardovao postrojenje na ostrvu Kešm, nakon čega je bez snabdevanja vodom ostalo 30 sela. Vašington negira odgovornost za napad.
Da se sukob širi i izvan vojnih ciljeva, uključujući infrastrukturu i energetiku, pokazuje i odgovor Irana, koji je nakon napada na Kešm pogodio postrojenja za desalinizaciju u Bahreinu. Sličnu eskalaciju Zaliv je već video tokom Prvog zalivskog rata, kada su iračke snage pri povlačenju iz Kuvajta u more ispustile milione barela nafte i uništile kuvajtska postrojenja za desalinizaciju.
.webp){kind=icon}
