Pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Irana u Islamabadu bili su osuđeni na propast od samog početka. To ne znači da nema nade za buduće runde, koje bi mogle početi već ove nedelje. Međutim, američki pristup diplomatiji potkopao je dosadašnje pregovore iz istih razloga zbog kojih su SAD stale na put naporima da se postigne prekid vatre između Rusije i Ukrajine, ili da se krhko primirje u Pojasu Gaze pretvori u trajan mir između Izraelaca i Palestinaca.
Prvi razlog je taj što se SAD u drugom mandatu Donalda Trumpa ne oslanjaju na profesionalne diplomate i stručnjake, već na amatere koji, iako su zadobili poverenje američkog predsednika, ipak nisu dorasli zadatku.
Drugi je taj što Trump, kao glavni strateg, svojim pregovaračima stalno postavlja ciljeve koji su toliko neverovatni, zbunjujući ili protivrečni da bi čak i najlukavije diplomate u istoriji, poput Klemensa fon Metternicha ili Henryja Kissingera, ostali praznih ruku. U nekim slučajevima čak se čini da namerno dovodi sopstvene ljude u teške situacije. To bi objasnilo zašto je iznenada zadužio svog potpredsednika JD Vancea za pregovore s Iranom.
Amaterizam je veliki problem u Trumpovom mandatu i deo je njegovog šireg napada na profesionalizam u celoj vladi. Od početka njegovog drugog mandata, zvaničnici koji bi u normalnoj administraciji obavljali glavne diplomatske funkcije svedeni su na sporedne uloge, dok su vodeće pozicije preuzeli predsednikovi prijatelji i članovi porodice.
Marco Rubio, koji nije bio u Islamabadu, istaknuti je primer tog problema. On je državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost (osim njega, samo je Kissinger istovremeno obavljao obe funkcije). Ipak, iako je Rubio pokazao impresivan talenat za politički opstanak i ima predsednikovo poverenje po pitanjima poput Venecuele i Kube, ostao je po strani u rešavanju sukoba u Ukrajini, Gazi i Iranu.
U tim slučajevima neslužbena titula glavnog diplomate zapravo pripada "specijalnom izaslaniku" Steveu Witkoffu. Witkoff je njujorški nekretninski tajkun koji je već decenijama prijatelj sa Trumpom (bio je na golfu sa predsednikom tokom drugog pokušaja atentata). Sve do Trumpovog drugog mandata nije imao nikakvo iskustvo ni kvalifikacije u diplomatiji.
To se i vidi. Na primer, Witkoff je veći deo prošle godine proveo putujući u Moskvu kako bi razgovarao sa svojim ruskim kontaktima i predsednikom Vladimirom Putinom, dok je nekako zaobišao Kijev. Dok je bio u Rusiji, uglavnom je izbegavao američku ambasadu, a ponekad čak i prevodioce iz SAD, i umesto toga se oslanjao na tumačenje Kremlja. Proslavio se intervjuom sa američkim političkim komentatorom Tuckerom Carlsonom, u kojem je gotovo doslovno ponavljao Putinove argumente i propagandu, i delovalo je da ne razume da je Rusija agresor, a Ukrajina žrtva.
Trump je Witkoffa spojio sa svojim zetom Jaredom Kushnerom. Kushner je pomogao u posredovanju pri sklapanju tzv. Abrahamovih sporazuma (Abraham Accords) u Trumpovom prvom mandatu, ali je tokom drugog planirao da se usredsredi na svoje ogromne investicione fondove koji se velikim delom finansiraju kapitalom sa Bliskog istoka. Trump je, međutim, imao drugačije zamisli, pa je angažovao Kushnera i Witkoffa da skaču sa jednih pregovora na druge, iz Ukrajine u Gazu pa sve do Irana.
Vodili su pregovore sa izaslanicima Teherana prošlog juna kada je Trump iznenada naredio bombardovanje, kao i u februaru, kada je započeo rat. U više navrata činilo se da Witkoff i Kushner uopšte ne razumeju šta im iranska strana nudi jer im nedostaje stručnosti o nuklearnoj fizici i sličnim temama.
Bili su nešto uspešniji u Gazi, gde su obezbedili krhko primirje između Izraela i Hamasa. Zatim su taj mali korak počeli da preuveličavaju kao da je reč o početku renesanse za Gazu i ceo region. Odbor za mir trebalo je da se bavi obnovom Gaze i pronalaženjem dugoročnog rešenja (doduše, bez uključivanja Palestinaca), ali je fokus preusmerio na druge stvari, poput veličanja Trumpa.
Trumpu jedinica iz diplomatije
Američki diplomatski veterani poput Aarona Davida Millera i Daniela Kurtzera ocenili su rad Witkoffa i Kushnera ocenom "nedovoljan", navodeći da su njihovi diplomatski procesi potpuno haotični.
Međutim, onima koji su zaduženi za sprovođenje strategije može se pripisati samo deo krivice. Glavno pitanje je da li je ta strategija realna i koherentna. Odgovor je ne, a za to je kriv predsednik.
Čak ni sam Metternich ne bi mogao da izdejstvuje kraj rata u Ukrajini u situaciji u kojoj američki vrhovni komandant neprestano vrši sve veći pritisak na napadnutu zemlju, a pritom se jedva obazire na agresora. Šta bi jedan Kissinger mogao da uradi u izraelsko-palestinskom sukobu kada Trump stalno popušta izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu umesto da obuzda nasilje izraelskih naseljenika na Zapadnoj obali?
Čini se da je Trump prilikom pokretanja svoje "vojne operacije" protiv Irana (koja zlokobno podseća na Putinovu "specijalnu vojnu operaciju" u Ukrajini) bio pod preteranim Netanjahuovim uticajem, dok je ignorisao bilo kakve bojažljive primedbe sopstvenih savetnika. Najglasniji protivnik te operacije bio je Vance, koji se dosledno protivio spoljnopolitičkim avanturama, a posebno ratu s Iranom. Ako rat završi katastrofalno, a čini se da hoće, ispostaviće se da je Vance bio u pravu. Predsedniku to nikako ne odgovara.
I tako su Witkoff i Kushner poslati u Islamabad kao članovi delegacije sa potpredsednikom na čelu. Zatvoreni više od 20 iscrpljujućih sati sa svojim iranskim pandanima, ta tri diplomatska amatera morala su da balansiraju više suprotstavljenih ideja, a istovremeno da ostanu funkcionalni.
Morali su da se drže Trumpove priče da su SAD već pobedile, iako Iranci očigledno veruju da su sada jači nego što su bili pre 28. februara. Morali su da se "cenkaju" oko vremenskog okvira za obustavu iranskog nuklearnog programa. Pritom su se trudili da izbegnu utisak da pokušavaju da ugovore nešto slično iranskom nuklearnom sporazumu koji je sklopljen za vreme predsedništva Baracka Obame, iz kojeg se Trump jednostrano povukao u svom prvom mandatu.
Trump se nedavno našalio da želi da postigne dogovor, ali da će okriviti Vancea ako se on ne ostvari. "Ako se pak ostvari, preuzimam sve zasluge", rekao je Trump pred publikom u kojoj je sedeo i sam potpredsednik. Uprkos svojoj "America First" politici, čini se da Trumpu ipak najbolje ide stavljanje sebe na prvo mesto.
.webp){kind=icon}
