Godinama je ESG bio jedna od najvažnijih tema u svetu ulaganja. Fondovi su se takmičili ko će imati "zeleniji" portfelj, kompanije objavljivale sve obimnije izveštaje o održivosti, a investitori tražili prilike u sektorima koji bi trebalo da predvode energetsku tranziciju.
Danas je slika drugačija. Kapital sve više odlazi ka odbrani, veštačkoj inteligenciji i energetskoj infrastrukturi, dok se sve češće postavlja pitanje ulazi li održivost u novu, pragmatičniju fazu.
O tome smo razgovarali sa Juanom Verdeom, američkim stručnjakom za održivi razvoj, energetiku i međunarodne investicije, kao i gostujućim predavačem na Greencajt festivalu, koji je od 1. do 3. juna održan u Zagrebu. Tokom karijere sarađivao je sa administracijama Billa Clintona, Baracka Obame i Joea Bidena, a godinama savetuje vlade, investitore i kompanije o održivom razvoju, energetici i globalnoj konkurentnosti.
U razgovoru za Bloomberg Adriju objašnjava zašto ne veruje da ESG nestaje, već da se menja način na koji ga tržišta posmatraju. Govori o tome može li Evropa sprovesti dekarbonizaciju bez slabljenja industrije, zašto su energetska bezbednost i geopolitika postale ključne teme za investitore, kao i kakvu će ulogu rast veštačke inteligencije i data centara imati u budućim ulaganjima u energetiku.
Greencajt festival
- ESG je danas mnogo kontroverzniji nego pre pet ili šest godina. Da li je problem bio u samom konceptu održivog ulaganja ili u načinu na koji je cela priča predstavljena javnosti i investitorima?
Ne verujem da je problem bio u samom konceptu. Temeljna ideja održivog ulaganja, odnosno uključivanje dugoročnih ekoloških, društvenih i upravljačkih rizika u ekonomsko odlučivanje, i dalje je potpuno opravdana.
Promenio se način na koji se o tome govorilo. U nekim slučajevima ESG se predstavljao gotovo kao moralna obaveza, umesto kao okvir za upravljanje rizicima, povećanje otpornosti i prepoznavanje dugoročnih prilika. To je dovelo do polarizacije i stvorilo nerealna očekivanja.
Istovremeno, deo kompanija sprovodio je površne ESG strategije ili se upuštao u "greenwashing", što je narušilo kredibilitet celog koncepta i izazvalo skepticizam među investitorima i širom javnošću.
Danas razgovor o ESG-ju sazreva. Tržišta se udaljavaju od slogana i vraćaju temeljnim pitanjima poput energetske bezbednosti, industrijske konkurentnosti, otpornosti lanaca snabdevanja, efikasnosti, inovacija i dugoročnog stvaranja vrednosti. Održivost postaje manje ideološko, a više strateško pitanje, što je, po mom mišljenju, zdravije i za investitore i za samu tranziciju.
- Investitori sve više ulažu u odbranu, veštačku inteligenciju i energetsku infrastrukturu, dok je interes za delove zelenog sektora oslabio. Svedočimo li promeni globalnog investicionog narativa nakon godina dominacije ESG-ja?
Da, ali ne bih to opisao kao odbacivanje održivosti. Pre bih rekao da je reč o evoluciji prioriteta kao odgovoru na sve podeljenije i nestabilnije geopolitičko okruženje.
Svet se danas suočava sa pitanjima energetske bezbednosti, geopolitičke nestabilnosti, tehnološkog nadmetanja i industrijskih politika u razmerama kakve nismo videli decenijama. Prirodno je da kapital pritom teče ka sektorima koji se smatraju strateški važnim, poput odbrane, veštačke inteligencije, infrastrukture, poluprovodnika i energetskih sistema.
Međutim, mnoge od tih investicija usko su povezane upravo sa zelenom tranzicijom. Elektrifikacija, modernizacija elektroenergetskih mreža, baterijsko skladištenje energije, kritični minerali, data centri i obnovljivi izvori energije deo su iste strukturne transformacije.
Zato ne mislim da ESG nestaje. Tržište postaje pragmatičnije i više usmereno na konkretne ekonomske i strateške rezultate nego na same oznake i etikete. Održivost više nije zasebna tema, već se sve više integriše u pitanja konkurentnosti, otpornosti i nacionalne bezbednosti.
- Evropa nastavlja snažno da gura dekarbonizaciju, dok industrija upozorava na visoke cene energije i pad konkurentnosti. Postoji li rizik da Evropa oslabi svoju industrijsku bazu bude li se kretala prebrzo?
Taj rizik svakako postoji ako se tranzicijom ne upravlja pažljivo.
Klimatske ambicije same po sebi nisu dovoljne. Dekarbonizacija mora biti usklađena sa industrijskom konkurentnošću, pristupačnim cenama energije, ulaganjima u infrastrukturu i tehnološkim inovacijama. U suprotnom Evropa rizikuje smanjenje emisija bez stvaranja industrijske otpornosti.
Pitanje nije da li Evropa treba da sprovede dekarbonizaciju. Treba i mora. Ključno je kako to učiniti uz očuvanje ekonomske snage i društvene stabilnosti.
To znači ubrzano ulaganje u elektroenergetske mreže, sisteme za skladištenje energije, nuklearnu energiju tamo gde je prikladna, obnovljive izvore energije, industrijske inovacije i energetsku efikasnost. Istovremeno treba smanjivati prekomernu birokratiju i osigurati da evropske kompanije ostanu globalno konkurentne.
Evropa raspolaže izuzetnim talentom, tehnologijom i regulatornim kapacitetima. Međutim, tranzicija se ne sme odvojiti od ekonomske stvarnosti. Održivost i konkurentnost moraju ići zajedno.
- Može li Evropa realno ostvariti zelenu tranziciju bez značajnog širenja domaće proizvodnje baterija, kritičnih minerala i energetske infrastrukture, posebno u trenutku kada Kina dominira velikim delom lanaca snabdevanja?
Ne, realno ne može.
Jedna od najvećih lekcija poslednjih godina jeste da su energetska tranzicija i strateška autonomija danas duboko povezane. Evropa ne može preterano da zavisi od spoljnih lanaca snabdevanja za tehnologije koje su ključne za njenu ekonomsku i energetsku budućnost.
To ne znači da bi Evropa trebalo da se izoluje od globalne trgovine, ali znači da su diverzifikacija, domaći industrijski kapaciteti i otpornost lanaca snabdevanja postali strateški prioriteti.
Baterije, elektroenergetske mreže, kritični minerali, poluprovodnici, vodonična infrastruktura i napredna proizvodnja igraće ključnu ulogu u evropskoj konkurentnosti tokom narednih decenija.
Tranzicija više nije samo pitanje smanjenja emisija. Reč je i o tome ko kontroliše tehnologije, lance snabdevanja, industrijske kapacitete i inovacione ekosisteme koji će oblikovati buduću globalnu ekonomiju.
- Obnovljivi izvori energije nekada su se posmatrali prvenstveno kao klimatsko pitanje. Danas se o njima sve više govori kroz prizmu energetske bezbednosti i geopolitike. Kako je ta promena uticala na pogled investitora na energetsku tranziciju?
Ta promena značajno je preoblikovala raspravu.
Pre nekoliko godina mnogi investitori posmatrali su obnovljive izvore energije prvenstveno kroz ekološku ili ESG prizmu. Danas se oni sve više smatraju strateškom infrastrukturom.
Rat u Ukrajini, poremećaji u lancima snabdevanja i nestabilnost energetskih tržišta značajno su promenili percepciju. Vlade i investitori danas razumeju da domaća proizvodnja energije iz obnovljivih izvora može smanjiti zavisnost od nestabilnih dobavljača, povećati otpornost ekonomije i ojačati nacionalnu konkurentnost.
Drugim rečima, obnovljivi izvori više nisu samo pitanje klimatske politike. Oni su i pitanje suvereniteta, stabilnosti i ekonomske bezbednosti.
Ta promena dodatno je ojačala dugoročnu investicionu priču u vezi sa čistom energijom jer su energetska nezavisnost i otpornost prioriteti koji prevazilaze političke cikluse.
- Svedočimo snažnom rastu ulaganja u AI data centre i elektrifikaciju. Mogu li veštačka inteligencija i rast potrošnje električne energije na kraju ubrzati ulaganja u obnovljive izvore energije?
Da, vrlo verovatno.
Veštačka inteligencija, elektrifikacija i digitalna infrastruktura podstiču snažan rast globalne potražnje za električnom energijom. To stvara veliki pritisak da se proizvodni kapaciteti prošire brzo, pouzdano i uz prihvatljive troškove.
Obnovljivi izvori energije imaće važnu ulogu jer postaju sve konkurentniji, skalabilniji i brži za implementaciju. Istovremeno će nam verovatno biti potreban raznovrstan energetski miks koji uključuje i sisteme za skladištenje energije, modernizaciju mreže, nuklearnu energiju u pojedinim regionima, kao i napredne tehnologije.
Na neki način veštačka inteligencija mogla bi postati neočekivani katalizator energetske tranzicije jer digitalna ekonomija zahteva ogromne količine pouzdane električne energije, a tržišta će prirodno tražiti najefikasnije i ekonomski najisplativije izvore snabdevanja.
- Radili ste sa administracijama Billa Clintona, Baracka Obame i Joea Bidena. Kako današnja politička klima izgleda u poređenju sa periodom kada su klimatske politike imale širu dvostranačku podršku u SAD?
Današnje političko okruženje nesumnjivo je polarizovanije.
U ranijim periodima često je postojalo više prostora za dvostranački konsenzus oko tema poput inovacija, energetske nezavisnosti, zaštite životne sredine i industrijske konkurentnosti. Danas je klimatska politika znatno politički osetljivija tema.
Zanimljivo je, međutim, da tržišni trendovi uprkos političkim podelama nastavljaju da napreduju. Ulaganja u čistu energiju, proizvodnju, infrastrukturu, baterije i napredne tehnologije nastavljaju da rastu jer mnogi od tih sektora imaju ekonomsku i stratešku logiku koja prevazilazi ideološke podele.
Jedan od politički najpametnijih poteza predsednika Bidena bio je da osigura da značajan deo ulaganja u čistu energiju završi u saveznim državama kojima upravljaju republikanci, stvarajući tamo nova radna mesta i industrijski rast.
To je važno jer se trajne tranzicije ne grade samo političkim narativima, već stvaranjem ekonomskih podsticaja i prilika koje je teško poništiti.
- Donald Trump snažno podržava fosilna goriva i otvoreno kritikuje zelene politike. Može li jedna administracija značajno usporiti energetsku tranziciju ili je tržište već predaleko otišlo ka obnovljivim izvorima da bi politika mogla da promeni smer?
Politika može uticati na brzinu tranzicije, ali ne verujem da može promeniti njen ukupni smer.
Razlog je jednostavan. Tranziciju danas sve više pokreću ekonomija, tehnologija, energetska bezbednost i privatni kapital, a ne samo politika.
Obnovljivi izvori energije, baterijsko skladištenje energije, elektrifikacija i čiste tehnologije tokom poslednje decenije ostvarili su ogroman napredak u konkurentnosti. Globalni investicioni trendovi, korporativne strategije i tehnološke inovacije nastavljaju da se razvijaju u tom smeru.
Naravno, javne politike i dalje su važne. Regulativa, podsticaji, dozvole i javna ulaganja mogu značajno ubrzati ili usporiti napredak. Međutim, šire strukturne sile koje pokreću tranziciju danas su pre svega globalne i ekonomske prirode.
Tranzicija se može odvijati neujednačenim tempom u zavisnosti od političkih ciklusa, ali verujem da je njen opšti smer nepovratan.
-Gledajući narednu deceniju, jeste li optimistični po pitanju budućnosti zelene tranzicije ili mislite da ulazimo u sporiju i pragmatičniju fazu transformacije?
Optimističan sam, ali takođe verujem da ulazimo u pragmatičniju fazu, a to ne mora biti loše.
Rane godine tranzicije često su bile vođene ambicioznim narativima i širokim obećanjima. Naredna faza biće više usmerena na sprovođenje, infrastrukturu, industrijsku strategiju, pristupačnost, otpornost i konkretnu realizaciju projekata.
To znači da će se tranzicija ponekad možda odvijati sporije nego što bi aktivisti želeli, ali će verovatno postati čvršće utemeljena na ekonomskim realnostima, a samim tim i dugoročno održivija.
Činjenica je da se globalna ekonomija već kreće ka elektrifikaciji, čistijim tehnologijama, većoj efikasnosti i nižim emisijama. Pitanje više nije da li će se tranzicija dogoditi, već koje će države i kompanije njome upravljati najpametnije i najkonkurentnije.
.webp){kind=icon}
