Klimatske migracije – nova pretnja za milijarde ljudi

Migracije su se brzo pretvorile u jednu od tema koje trenutno izazivaju najviše podeljenih mišljenja i oblikuju politički diskurs, a sve upućuje na to da će se situacija dodatno pogoršati. Dok je Evropu pre jednu deceniju zahvatio izbeglički talas - pre svega sirijskih izbeglica koje su bežale pred razornim građanskim ratom u svojoj domovini, zemlje globalnog severa uskoro će pogoditi novi, mnogo veći talas klimatskih migranata koji će bežati zbog prirodnih katastrofa.

Klimatske migracije događaju se kada su ljudi prisiljeni da napuste svoje domove zbog ekstremnih vremenskih uslova poput poplava, dugotrajnih toplotnih talasa, suša i velikih šumskih požara, ali i zbog sporijih klimatskih promena, na primer, podizanja nivoa mora i sve većeg nedostatka vode. Takvih je preseljenja sve više jer svet nije uspeo da dovoljno smanji emisije staklene bašte i ograniči rast prosečne globalne temperature, što dovodi do sve više klimatskih katastrofa.

Stručnjaci procenjuju da se većina klimatskih migracija odvija unutar granica pojedinih država, ali s produbljivanjem klimatske krize pojačaće se i migriranje preko državnih granica. U nekim slučajevima, ekstremni vremenski događaji zajedno s drugim faktorima - poput prirodnog sleganja tla i aktivnosti vezanih za industriju fosilnih goriva - prisilno iseljavaju čitave zajednice, primoravajući ih da potraže novi dom u drugim delovima zemlje ili u inostranstvu. Neki stručnjaci upozoravaju da bi se migracije, uzrokovane sušama u ovom veku, mogle utrostručiti ako međunarodna zajednica ne uspe da obuzda sve težu klimatsku krizu.

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, sredinom ovog veka, što je za svega 25 godina, mogli bismo imati više od milijardu klimatskih migranata. Procene organizacije ukazuju na drastičan porast klimatskih migracija u narednim decenijama, pri čemu bi do 2050. godine moglo biti raseljeno 1,2 milijarde ljudi, što je oko 13 odsto svetskog stanovništva. Ipak, u izveštaju se takođe navodi da bi, ukoliko se svet uspešno suoči s klimatskom krizom, taj broj mogao biti znatno manji - u najoptimističnijem scenariju oko 25 miliona raseljenih ljudi.

Slično je utvrdio i Institut za ekonomiju i mir (IEP), istraživački institut koji svake godine objavljuje globalne indekse terorizma i mira. Godine 2020. naveo je da 1,2 milijarde ljudi živi u 31 državi koja nije dovoljno otporna da izdrži ekološke pretnje. Posledice klimatskog raseljavanja nisu ograničene samo na pojedince i zajednice koje su pogođene, već se šire i na države i regione koje ih primaju.

Drugačije procene daje Svetska banka, koja je u često citiranom izveštaju najvišu projekciju unutrašnjih raseljavanja zbog klimatskih promena do 2050. postavila na 216 miliona ljudi. Razlog je pre svega sve veći nedostatak vode, zbog čega će opstanak poljoprivrede biti ugrožen. Organizacija istovremeno procenjuje da bi se taj broj mogao smanjiti za čak 80 odsto, na oko 44 miliona, ukoliko bi vlade efikasnije usporile klimatske promene i prilagodile se njihovim efektima.

"Prognoze o obimu klimatskih migracija razlikuju se, ali poruka je jasna: klimatske promene će u narednim decenijama biti jedan od ključnih faktora prisilnog raseljavanja. I, kao i kod drugih oblika migracija, najteže će pogoditi države koje su najmanje odgovorne za emisije", rekla je Mojca Pajnik, profesorka na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani.

"Države globalnog juga ne polaze sa jednakih početnih pozicija. Već decenijama se suočavaju s nepoštenim trgovinskim uslovima, strukturnim prilagođavanjima koja slabe javne sisteme, zavisnošću od izvoza sirovina i globalnim politikama na koje imaju ograničen uticaj", dodaje.

Studija u časopisu "Proceedings of the National Academy of Sciences" upozorava da bi se planeta u narednih 50 godina mogla zagrejati više nego u poslednjih 6.000 godina zajedno. Do 2070. godine, područja ekstremnih vrućina, kakva danas nalazimo u Sahari i koja pokrivaju manje od jedan odsto kopna, mogla bi se proširiti na gotovo petinu kopnenih površina. To bi značilo da bi otprilike svaka treća osoba živela izvan klimatske zone u kojoj je čovečanstvo opstajalo milenijumima. To će, ističe se u časopisu, stvoriti savršene uslove za klimatske migracije.

Međunarodne obaveze, poput konferencije COP30, postaju sve neefikasnije | Bloomberg

Međunarodna zajednica se svake godine bavi ovakvim izazovima na klimatskoj konferenciji COP, ali poslednjih godina, slično kao i mnogi drugi segmenti multilateralnog svetskog poretka, sve više trpi zbog dubokih neslaganja i neefikasnosti. Države globalnog juga nastoje da obezbede bolji pristup finansijskim sredstvima koja bi im pomogla u borbi protiv klimatskih promena, dok je globalni sever, odnosno razvijeni svet u tom pogledu prilično suzdržan.

 

Nefunkcionalnost međunarodnih institucija, a posebno slabljenje Ujedinjenih nacija i s njima povezanih organizacija, u budućnosti će znatno otežati bilo kakav zajednički odgovor na klimatske migracije, koje se u svetu već dešavaju.

"UN klizi prema neoperativnosti, jer se najvažnije članice povlače od preuzimanja finansijskih i drugih obaveza, te zbog sve veće nefunkcionalnosti Saveta bezbednosti", rekao je za Bloomberg Adriju ekonomista s Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani Anže Burger. Njegov kolega na istom fakultetu Faris Kočan ističe da povlačenje SAD iz međunarodne politike šalje poruku o krhkosti globalne saradnje i nastavku politike razgradnje multilateralizma. Dodaje da ćemo ubuduće svedočiti sve većem broju zasebnih bilateralnih dogovora, pri čemu će siromašne zemlje, koje na međunarodnoj sceni nisu dovoljno važne, ispasti iz jednačine.

Pajnik navodi da Zapad prema globalnom jugu "i dalje deluje s logikom kolonijalnih obrazaca" po principu "ekstrakcije, iscrpljivanja prirodnih resursa, dobijanja jeftine radne snage i znanja, dok zauzvrat vraća vrlo malo ili gotovo ništa". "Povlačenje međunarodne pomoći, recimo, razgradnja razvojnih programa USAID-a, odražava istu logiku - sve manje odgovornosti i solidarnosti, sve više izolacionizma. Takvi postupci neće ublažiti krize, nego će ih ubrzati", kaže.

"Bez odgovarajuće globalne podrške, te države biće primorane da krizu rešavaju uglavnom vatrogasno i kratkoročno; neće imati kapacitete za planiranje niti za dugoročna razvojna razmišljanja i projekte. Klimatske migracije stoga nisu samo ekološka tema; one su političko pitanje globalne pravde. Ako Zapad ne prekine kolonijalne ekonomske obrasce i ne preuzme svoj deo odgovornosti, time će neizbežno produbiti krizu, koja je u velikoj meri posledica istorijskih i sadašnjih globalnih nejednakosti koje sam održava", zaključuje profesorka.

Na udaru pre svega unutrašnje migracije

Prva linija se odvija prvenstveno unutar samih država. Klimatski migranti najpre traže utočište u svojim zemljama, jer tako ne moraju prelaziti granice niti se prilagođavati stranim kulturama. Najveći pritisak trpe urbana središta i veliki gradovi, koji sami osećaju snažne posledice klimatskih promena.

Izveštaj koalicije C40 jedno je od prvih istraživanja koje nudi projekcije klimatskih migracija na nivou gradova u različitim regionima, sa posebnim fokusom na države globalnog juga, gde se klimatske posledice i urbani izazovi najintenzivnije prepliću. Ako svet značajno ne smanji emisije ugljenika, deset najbrže rastućih megagradova u Africi, Južnoj Americi, južnoj Aziji i na Bliskom istoku do sredine veka moglo bi primiti ukupno oko osam miliona unutrašnjih migranata. Pritom treba dodati i ekonomske i političke izbeglice, kao i migrante iz drugih zemalja.

 

"Ljudi se sele u gradove gde pronalaze više mogućnosti, stanovanje i društvene mreže, a ujedno izbegavaju složene postupke preseljenja u inostranstvo", objašnjava Claudia Huerta, viši rukovodilac kampanja za klimu i migracije pri koaliciji C40. Dolazak velikog broja ljudi dodatno će opteretiti lokalne usluge i ubrzati neplansko širenje gradova. 

Izveštaj takođe pokazuje da bi ograničavanje globalnog zagrevanja na 1,5 stepeni Celzijusa, kako predviđa Pariski sporazum, gradovima omogućilo znatno ublažavanje posledica klimatskih migracija. Broj unutrašnjih klimatskih migranata u Bogoti, Rio de Žaneiru i Karačiju u Pakistanu mogao bi biti i tri puta manji nego u slučaju da se svetske emisije ne smanje u skladu sa pariskim ciljevima.

"Ključno pitanje u smanjenju uticaja klimatskih migracija na gradove je smanjenje emisija", kaže Jazmin Burgess, direktorka za inkluzivno klimatsko delovanje pri koaliciji C40. "Za to, međutim, nisu odgovorni samo gradovi - potrebni su napori svih."

Prema prošlogodišnjem izveštaju koalicije C40, ekstremne poplave u Bangladešu mogle bi do 2050. godine naterati i do 3,1 milion ljudi da se presele u glavni grad Daku, u kojem, prema izveštaju UN-a iz novembra, već sada živi 37 miliona ljudi. Do 2050. tamo bi moglo živeti rekordnih 51,2 miliona stanovnika. Na drugom kraju sveta, gotovo 600.000 klimatskih migranata moglo bi se do tada preseliti u Bogotu, gde već sada nedostatak vode utiče na oko osam miliona ljudi. Godine 2022. zbog suše više od milion Somalaca izgubilo je svoje domove i utočište potražilo prvenstveno unutar Somalije.

"Prema svim dosadašnjim analizama, velika većina ljudi biće najpre raseljena unutar svoje države: iz sušnih područja u rečne delte, iz sela u gradove, s obale prema unutrašnjosti. Tek kada su unutrašnje mogućnosti iscrpljene, kada nema posla, vode ni sigurnosti, povećavaju se migracije u druge države. To znači da će najveći pritisci najpre biti na urbane centre u državama globalnog juga, koji su već sada preopterećeni: slamovi se šire, infrastruktura ne uspeva da prati potrebe, političke tenzije rastu. U nekim slučajevima, na primer kada je reč o potapajućim pacifičkim ostrvima, govorimo praktično o neizbežnom prekograničnom preseljenju čitavih zajednica", objašnjava Pajnik.

Koje će zemlje i regije biti najteže pogođene

Među organizacijama i stručnjacima koji se bave ovom temom vlada konsenzus da će klimatske promene i sa njima povezane migracije nesrazmerno snažno pogoditi zemlje u razvoju u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Latinska Amerika, Južna Azija i podsaharska Afrika tri su regiona koja američki tink-tenk Savet za spoljne poslove navodi kao najranjivija.

 

 

Institut ističe da više od polovine stanovništva zemalja u razvoju živi u tim regionima, a mnogi na osetljivim područjima, od kojih neka već prolaze kroz migracione krize izazvane klimatskim promenama. Svetska banka, na primer, procenjuje da bi te regije do 2050. mogle iznedriti ukupno čak 143 miliona unutrašnjih klimatskih migranata.

Najugroženije su zemlje u kojima ionako postoje brojni ratovi i sukobi. Jedna od najpogođenijih zemalja biće Pakistan, gde je zbog razarajućih poplava 2022. godine interno raseljeno čak osam miliona ljudi, a koji se ove godine u proleće umešao i u ograničeni sukob sa Indijom. Klimatska kriza i sa njom povezane migracije neće zaobići ni Bliski istok - često opisan kao barutna bačva, gde se Iran trenutno suočava s najgorom vodnom krizom u svojoj istoriji, zbog koje bi desetomilionski Teheran mogao ostati bez vode.

Sve više terorizma i drugih bezbednosnih pretnji

Produbljivanje klimatske krize ne donosi samo migracijske, ekološke i privredne posledice, nego i sigurnosne. Kako za Bloomberg Adriju kaže američki novinar i klimatski izvestilac Ryan Biller, klimatske promene znatno su doprinele usponu ekstremističkih grupa poput Islamske države.

"Samo nekoliko godina pre nego što je Siriju zahvatio građanski rat, istorijski rekordna suša na severu zemlje paralizovala je poljoprivredni sektor. Zemlja više nije davala prinose; zbog nedostatka vode nije se mogla uzgajati stoka; agrarni i pastirski način života, koji su tadašnji stanovnici nekada vodili, postao je neodrživ. Hiljade sirijskih poljoprivrednika u potrazi za poslom preselile su se u velike, ali malobrojne gradove. Mnogi su tako završili na društvenoj margini. Kada je 2011. izbio građanski rat, Islamska država je upravo te raseljene poljoprivrednike uzela na nišan za novačenje. Država im je nudila novac, preživljavanje i osećaj svrhe", objašnjava.

Biller među najranjivijim područjima navodi Sahel, gde temperature rastu oko 1,5 puta brže od svetskog proseka.

"Suše i povremene poplave redovno poharaju region, zbog čega se zalihe hrane i vode ubrzano smanjuju. To je raselilo milione ljudi i zaoštrilo postojeće tenzije među zajednicama. Jezero Čad možda je najjasniji primer ove problematike. To jezero je ključni izvor slatke vode od kog zavisi više od 30 miliona ljudi u okolnim državama - ne samo za piće već i za navodnjavanje, stočarstvo i ribolov. Od 1970-ih godina jezero se stalno smanjuje, već je povučeno za 90 odsto. Danas gotovo svakodnevno izbijaju sukobi među stočarima koji se bore za sve oskudnije zalihe prirodnih resursa", navodi.

Institut IEP je 2020. godine takođe utvrdio da se 19 zemalja najugroženijih klimatskim promenama, uključujući nestašicu vode i hrane i veći rizik od prirodnih katastrofa, nalazi i među 40 najmanje mirnih zemalja na svetu. U izveštaju se nadalje navodi da se u brojnim državama koje su najizloženije ekološkim pretnjama, uključujući afričke zemlje poput Nigerije, Angole, Burkine Faso i Ugande, očekuje i značajan porast stanovništva, što će dodatno podstaći masovna preseljenja zbog nedostatka posla.

Klimatske promene će najviše pogoditi Afriku | Bloomberg

Steve Killelea, osnivač IEP-a, izjavio je prilikom objave izveštaja da ekološke pretnje predstavljaju ozbiljan izazov za svetski mir. "U narednih 30 godina nestašica hrane i vode samo će se pogoršavati bez hitne globalne saradnje. Ako ne budemo delovali, vrlo je verovatno da će doći do povećanja građanskih nemira, izgreda i sukoba", rekao je. U izveštaju se takođe upozorava da će se do 2050. godine 141 zemlja suočiti sa bar jednom velikom ekološkom pretnjom, pri čemu će se sa najvećim brojem pretnji boriti regioni podsaharske Afrike, južne Azije, Bliskog istoka i severne Afrike.

Uticaj na zemlje koje će primati izbeglice

Izvršni direktor Osiguranja Berghof Andrew Gilmour izjavio je prošle godine za Bloomberg da će "čak i u najboljem slučaju doći do znatnog povećanja broja izbeglica i migranata koji će stizati u zapadnu Evropu i Severnu Ameriku. Upravljanje tim prilivom biće vrlo osetljivo". Objašnjava kako će političarima biti potrebno mnogo hrabrosti da uvere javnost da migranti nisu nešto negativno.

Među regionima u koje će se uputiti klimatski migranti, naročito oni iz Afrike, biće i Evropa. "Regioni sa boljom infrastrukturom, poput Evrope i Severne Amerike, mogu ublažiti neke od dramatičnijih posledica klimatskih promena, ali ne mogu pobeći od rastućih temperatura, suša i drugih pojava", upozorava novinar Biller. To će, ističe on, imati dubok uticaj na političku stabilnost kontinenta. Podsetimo, kada je Evropu 2015. zahvatio izbeglički talas, na političkoj sceni Evropske unije ojačale su brojne desničarske stranke koje su se snažno suprotstavile izbeglicama i migrantima.

"Evropa se dosad s migracijama suočavala na više načina; jedan od njih je ponovni uspon pojedinih krajnje desnih stranaka, poput AfD-a u Nemačkoj, koji je upravo zahvaljujući migracijskom pitanju stekao podršku. Klimatske migracije samo će produbiti tu krizu, a Evropa će okrenuti leđa ljudskim pravima", smatra Gilmour.

"Evropsko iskustvo sa sirijskim izbeglicama poučno je. Iako je ukupna populacija izbeglica bila relativno mala u odnosu na EU, politički učinak bio je izuzetno velik: ojačale su desne stranke, proširila se retorika straha, a mržnja se počela normalizovati. Migracije su se još jednom pokazale kao prikladna strategija populističke desnice, koja stvara osećaj ugroženosti i mobilizuje podršku. To pokazuje da same migracije nisu ključni izazov; presudan je način na koji politika njima upravlja, kako ih tumači i instrumentalizuje za ostvarenje svojih ciljeva", kaže profesorka Pajnik.

Ističe da isto važi i za klimatske migracije.

"Ako države budu ulagale u socijalne politike, dostupne stanove i javne usluge, dolazak ljudi može doprineti pravednijim, inkluzivnim i stabilnijim zajednicama. Međutim, kada se migracije posmatraju prvenstveno kroz prizmu bezbednosnih pretnji, svaki pomak stanovništva, bez obzira na stvarni obim, može podstaći političke tenzije, ojačati autoritarne tendencije i potkopati demokratske standarde. U tom smislu, migracije predstavljaju test zrelosti i otpornosti demokratskih sistema."