Zašto je trgovinski sporazum između SAD i EU neizvodljiv

Trgovinski sporazum između SAD i EU utiče na tržišta. Podsećanja radi, ugovorena je opšta carinska stopa od 15 odsto na uvoz iz EU u SAD, ali sa velikim izuzecima. To će efikasno pokriti oko 70 odsto izvoza EU u SAD.

Pored carina, EU se takođe obavezala da će uložiti dodatnih 600 milijardi dolara u SAD i uvesti 750 milijardi dolara energije iz SAD tokom naredne tri godine, uključujući sirovu i rafinisanu naftu, tečni prirodni gas i nuklearno gorivo. Mnoge stvari u sporazumu su kontroverzne, posebno pitanje uvoza energije.

Sa trenutnim proizvodnim kapacitetima u SAD, potražnjom u EU i konfiguracijom globalnih tokova trgovine energijom, ispunjavanje uslova za uvoz energije od 750 milijardi dolara je gotovo nemoguće.

Među malobrojnima u EU koji su zadovoljni jesu proizvođači automobila, koji su trenutno opterećeni carinom od 27,5 odsto, pa su im uslovi trgovine poboljšani. Proizvođači čelika i aluminijuma su među "gubitnicima" jer carina od 50 odsto na uvoz iz SAD ostaje na snazi, iako postoji mogućnost da se kvote za bescarinski uvoz uvedu kasnije.

U početku su tržišta pozitivno reagovala na vest o sporazumu, ali kako vreme prolazi, raspoloženje postaje sve negativnije. Evropski indeksi FTSE 100, Euro Stoxx 50, DAX, CAC 40, IBEX 35 i drugi čvrsto su u crvenom. U vreme pisanja ovog teksta, američki berzanski indeksi se kreću oko pozitivne nule. Evro je oslabio u odnosu na dolar za oko jedan procenat. Ukratko, investitori u EU nemaju pozitivna očekivanja u vezi sa trgovinskim sporazumom, a ni investitori u SAD nisu oduševljeni.

Pravna i matematička nepraktičnost

Od svih potencijalnih problema, najveći je pravna i matematička (ne)utemeljenost obećanja EU da će u naredne tri godine iz SAD uvesti energiju u vrednosti od 750 milijardi dolara i investirati dodatnih 600 milijardi dolara u SAD.

EU nema pravni osnov da ispuni ta obećanja. Ne može da primorava kompanije u državama članicama da moraju da uvezu određenu vrednost nafte i gasa iz SAD na štetu finansijskog proračuna. Sama ideja slanja "naređenja" iz Brisela kompanijama širom EU o količini i vrednosti koju moraju da uvezu iz SAD mesečno ili godišnje nije samo protiv pravila same EU već i država članica.

Takođe potpuno ukida tržišne slobode i podseća na centralno planiranje koje je postojalo u SSSR-u i drugim socijalističkim zemljama do devedesetih. Maroš Šefčovič, evropski komesar za trgovinu, priznao je na konferenciji za novinare da je to obećanje koje nije pravno obavezujuće jer EU nema mehanizme da garantuje njegovo sprovođenje.

Matematički problem je čak i ako bi EU mogla da natera svoje kompanije da uvoze iz SAD, morala bi da više nego utrostruči vrednost prošlogodišnjeg uvoza energije iz SAD, što znači da bi blizu 70 odsto uvoza energije u EU dolazilo iz SAD.

Računica je jednostavna. Vrednost ukupnog uvoza energije u EU u 2024. godini iznosila je 376 milijardi evra, od čega je 75 milijardi evra došlo iz SAD. To je manje nego u 2023. godini, a posebno u 2022. godini, kada je došlo do energetske krize zbog rata u Ukrajini i početka povlačenja EU iz uvoza energije iz Rusije. Problem je i u tome što EU uvozi manje količine nego u 2022. i 2023. godini, i ovaj trend će se verovatno nastaviti kako EU postepeno prelazi na obnovljive izvore energije.

 

 

Uvoz energije u EU iz SAD morao bi drastično da se poveća

EU je prošle godine uvezla 16 odsto vrednosti nafte i naftnih derivata, 45,3 odsto LNG-ja (tečnog gasa) i 45,6 odsto prirodnog gasa iz SAD. Sa prošlogodišnjim cenama (koje su već pale) i prošlogodišnjim deviznim kursom, EU bi trebalo da poveća svaki od ovih procenata na blizu 70 odsto.

To znači da bi uvoz iz zemalja iz kojih je transport energenata u EU svakako lakši nego iz SAD, poput Norveške i Alžira, trebalo da bude de fakto zabranjen. EU čini značajan deo izvoznog tržišta za te zemlje, pa bi trebalo da pronađu nova.

EU je već najveće izvozno tržište za energente iz SAD. Bez naglog povećanja proizvodnje nafte i gasa, SAD ne mogu povećati izvoz u EU bez smanjenja izvoza na druga važna tržišta, uključujući Veliku Britaniju, Japan, Južnu Koreju, Indiju, Tajvan i Tursku.

 

 

Kapaciteti u SAD su već popunjeni

Praktično je nemoguće izgraditi dovoljno novih kapaciteta za vađenje, preradu i transport potrebnih novih količina sirovina u roku od samo tri godine, pod pretpostavkom da se izvoz u druge zemlje neće smanjiti.

Prema informacijama Američke administracije za energetske informacije, kapaciteti rafinerija za preradu sirove nafte u SAD su već skoro potpuno popunjeni. Oni se kreću oko 90 odsto od kraja prošle godine.

 

 

Trump je već jednom prevaren

Ovo nije prvi Trumpov trgovinski rat. Prvi je počeo u prvom mandatu protiv Kine 2018. godine. Zaključen je potpisivanjem trgovinskog sporazuma "Prve faze" u januaru 2020. Njime je Kina obećala da će povećati uvoz energije, usluga i prehrambenih proizvoda iz SAD, uz obećanje da će sprovesti strožu kontrolu intelektualne svojine.

Pandemija je 2020. godine sprečila Kinu da se pridržava potpisanih uslova. Ali čak ni 2021, 2022. i 2023. godine, obaveze preuzete iz sporazuma o povećanju uvoza iz SAD nisu bile ni blizu ispunjenja.

Ako Kina, gde su najveće kompanije u većinskom ili delimičnom državnom vlasništvu i koja legalno može da vrši veću kontrolu nad njima, nije mogla (ili nije bila voljna) da primora svoje kompanije da kupuju proizvode, energiju i poljoprivredne proizvode, teško je zamisliti da EU to može da učini u pitanju energetike.

                      

Odnosi SAD i Kine       Sjedinjene Države i Kina nastavljaju trgovinske pregovore u Stokholmu. Američku delegaciju predvodi ministar finansija Scott Bessent, koji sa kineskim vicepremijerom Hi Lifengom pregovara o produženju roka za postizanje sporazuma, koji je trenutno postavljen za sredinu avgusta. Koje su ključne tačke sporenja i kakav napredak je postignut, saznajemo od Olivera Crooka, koji je za Connect govorio iz Stokholma.  "Trgovinski predstavnik Jamieson Greer i potpredsednik kineske vlade upravo su ušli u zgradu", rekao je Crook. "Oni već razgovaraju dva dana, a juče su razgovori trajali oko pet sat, dok će danas, kako se očekuje, trajati još nekoliko sati", dodaje. "Cilj im je da produže primirje koje trenutno postoji između Kine i Sjedinjenih Američkih Država. Neće doći do konačnog trgovinskog sporazuma, niti do stvaranja čvrstog okvira za sporazum, ali postoji težnja da se primirje produži za dodatnih 90 dana. To primirje ističe 12. avgusta. Vrlo malo informacija je objavljeno, i sa američke, i sa kineske strane. Ono što smo mogli da vidimo u poslednjih nekoliko meseci jeste da je Kina daleko tvrđi pregovarač nego što su SAD možda očekivale", ističe sagovornik Bloomberg Adrije. Crook takođe podseća na tok trgovinskog rata. "Sećate se eskalacije trgovinskog rata, kada su carine između SAD i Kine dostigle do čak 125 odsto. Od tada je došlo do deeskalacije, pa trenutno imamo primirje. SAD trenutno imaju carine od oko 30 odsto na kineske proizvode. U fokusu pregovora, koji se upravo sada odvijaju iza mene, u kabinetu švedskog premijera, biće upravo to - pitanje carina i dalje saradnje. Za stolom su američki sekretar za finansije Scott Bessent, trgovinski predstavnik Jamieson Greer i potpredsednik kineske vlade", kaže Crook.

  

EU nema zakonsku moć da primora privatne kompanije da uvoze iz SAD, matematički je nemoguće da EU ispuni svoju obavezu da uveze energiju u vrednosti od 750 milijardi evra tokom naredne tri godine, a američki proizvodni, rafinerijski i transportni kapaciteti ne mogu tako brzo rasti u kratkom roku.

Jedna od mogućnosti je nagli porast cena nafte i gasa, ali sa trenutnim globalnim proizvodnim kapacitetima to nije realno. Čak ni sukob između Izraela i Iraka, koji je pretio da zatvori važno "usko grlo" za transport nafte i gasa u Ormuskom moreuzu, nije imao značajan uticaj na cene.

Obećanja EU da će kupovati energiju jednostavno ne mogu biti ispunjena. Carine ostaju pravi problem, koji će tehnički platiti američke kompanije uvoznice i smanjiće prodaju kompanijama iz EU jer će biti manje konkurentne po ceni.