Zašto je BDP i dalje kralj među ekonomskim statistikama

Svesna sam da je ovo čudna ispovest kada je reč o jednoj statistici, ali s obzirom na to da sam ekonomistkinja, jednostavno ću reći: volim BDP. Eto, rekla sam.

BDP - skraćeno od bruto domaći proizvod, odnosno ukupna tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar granica jedne zemlje, po mnogo čemu je idealna ekonomska statistika, kako po onome što meri, tako i po onome što predstavlja. Reč je o jedinstvenom broju koji obuhvata izuzetno mnogo informacija, sa obuhvatom i istorijom koje gotovo nijedan drugi pokazatelj ne može da nadmaši. Bez ikakve zadrške želim da gledam njegov rast.

Pa ipak, BDP ima toliko protivnika, od kojih su mnogi na levici. Oni žele da se veći naglasak stavi na sve negativne eksternalije rasta ili da se veći značaj prida jednakosti. Neki ističu da u životu postoji i nešto više od prihoda, što je svakako tačno, ali ni na koji način ne osporava BDP. A sada se talasu protivnika BDP-a pridružio i američki potpredsednik JD Vance. U svojoj najnovijoj knjizi opširno se osvrće na slabosti te statistike i u polušaljivom tonu, piše da je "možda ekonomija samo farsa".

To uopšte ne čudi. Kako ekonomski populizam postaje moćna sila u obe stranke, očekujte još više protivnika BDP-a. On je njihov najveći neprijatelj jer ih poziva na odgovornost.

Svaka statistička procena po definiciji je nesavršena i nepotpuna. Ono što uključuje i način na koji meri, na primer, stvar je izbora. A neke statistike su jednostavno bolje od drugih. Naravno, statistika mora da vam kaže nešto korisno, ali je isto tako važno da može dosledno da se procenjuje, da bude transparentna i da može da se ponovi.

Prema tim standardima, BDP je možda najbolja statistika kojom raspolažemo. On ne obuhvata sve što je važno u privredi, ali je u visokoj korelaciji sa oko 90 odsto stvari koje jesu važne: zdravljem, zaposlenošću, očekivanim životnim vekom, sanitarnim uslovima, prilikama i obrazovanjem. Može se upoređivati sa drugim zemljama i tokom vremena. Primenjen na taj način, pokazuje zadivljujući rast BDP-a u zemljama koje svojim građanima pružaju viši kvalitet života.

BDP, kako Vance ističe, ne obuhvata činjenicu da su jagode lepše u Japanu ili da breskve imaju bolji ukus u Francuskoj. On je samo merilo ekonomske proizvodnje unutar granica jedne zemlje ali to otkriva veoma mnogo. Postoje prilagođavanja za nove tehnologije i kvalitet proizvoda, iako ona ne obuhvataju sve i zahtevaju određenu ljudsku procenu. BDP takođe ne obuhvata nejednakost, vrednost slobodnog vremena niti vrednost neplaćenog rada u domaćinstvu.

Kako bi odgovorio na neke od tih slabosti, UN je nedavno sazvao komisiju sa ciljem osmišljavanja nečeg boljeg. Komisija je predložila "kontrolnu tablu sa 31 pokazateljem strukturiranim oko četiri komponente", što je gotovo odmah kritikovano kao gubljenje vremena. Kao prvo, 31 pokazatelj ne daje onu jednu objektivnu statistiku koja nam je potrebna. Ovaj pristup bi takođe omogućio zemljama i političarima da sami biraju prema čemu će im se suditi. Taj pokušaj samo dokazuje zašto je BDP nepobediv, čak i ako nije savršen i ne obuhvata sve do čega je nekome stalo.

Zapravo, skeptici prema BDP-u nikada nisu smislili ništa bolje. I dok iznose neke opravdane argumente, njihova odbojnost prema BDP-u povremeno odražava suštinski skepticizam prema samom ekonomskom rastu. Francuski ekonomista Thomas Piketty, još jedan kritičar BDP-a, nedavno je priznao da je, da, upravo manji rast sam po sebi poenta.

Očekujte još više skepticizma i od političara. SAD se, poput mnogih drugih zemalja, suočava sa brojnim ekonomskim izazovima: velikim dugom, starenjem stanovništva i velikom tehnološkom transformacijom. Kako upravlja tim iskušenjima, videće se u BDP-u. On nam može reći ne samo koliko privreda raste, već i šta država može sebi da priušti i da li je zaista produktivnija. Takođe može pokazati kako se SAD snalazi u poređenju sa drugim zemljama - olakšavajući Amerikancima da svoje lidere pozovu na odgovornost zbog odluka koje donose.

Mnoge evropske zemlje, na primer, imaju stagnirajući rast BDP-a. Njihovi političari bi mogli da tvrde da to nije važno jer imaju druge prioritete, poput maksimalnog povećanja slobodnog vremena ili smanjenja emisija ugljenika. To mogu biti legitimni ciljevi, ali oni podrazumevaju kompromise u vidu nižeg životnog standarda. Nizak rast BDP-a primorava izabrane evropske zvaničnike da se suoče sa tom činjenicom.

Za Vancea, napad na BDP takođe otvara prostor za izbegavanje odgovornosti za ekonomske politike kojima daje prednost - oživljavanje proizvodnje koja zahteva niskokvalifikovanu radnu snagu, industrijsku politiku i smanjenje trgovine. Te politike bi smanjile rast BDP-a, čineći kinesku privredu relativno uspešnijom. Ako verujete da BDP nije važan, možete da tvrdite da ni brojke nisu važne.

Ali razbijanje toplomera ne leči groznicu. Ako SAD uđe u period niskog rasta i pada životnog standarda, ljudi će to primetiti bez obzira na to šta njihovi lideri (ili ekonomisti) mislili o BDP-u.