Francuska kriza nije samo Macronov problem – to je problem cele Evrope

Peta republika nekada je obećavala odlučno vođenje države. Danas je najpoznatija po paralizi i političkom teatru. Četvrta vlada u nešto više od godinu dana jedva je preživela glasanja o nepoverenju prošle nedelje, i to samo tako što je odustala od ključnih penzionih reformi koje su trebalo da dovedu javne finansije u red.

 

Ovogodišnji francuski dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Philippe Aghion, nazvao je političku nestabilnost "tragedijom za Francusku". Ona je, istovremeno, i lekcija za celu Evropu.

Francuske fiskalne nevolje i politička blokada nisu uzrok, već posledica dublje disfunkcije: države koja troši nemilice, a ne isporučuje rezultate. Vlada oporezuje i preraspodeljuje veći deo nacionalnog dohotka nego gotovo bilo koja druga zemlja OECD-a. Gotovo šest od 10 građana Francuske od države dobija više nego što u nju uplaćuje.

To je dovelo do bujanja budžetskog deficita, koji se ove godine procenjuje na 5,4 odsto bruto domaćeg proizvoda – znatno iznad limita Evropske unije od tri odsto. Kako se rast očekuje ispod jedan odsto, a javni dug raste, takav nivo potrošnje postaje neodrživ. Prošlonedeljno sniženje kreditnog rejtinga koje je objavila S&P Global Ratings naglašava koliko politika otežava rešavanje strukturnih problema.

Istovremeno, iako su visoki porezi i državna darežljivost smanjili nejednakost u poređenju s drugim razvijenim zemljama, nisu uspeli da podstaknu privredni rast ni otvaranje novih prilika. Društvena pokretljivost stagnira, kao i fizička. Iako je država 2023. godine potrošila 43 milijarde evra (50 milijardi dolara) na stambenu pomoć, što je oko 1,5 odsto BDP-a i dvostruko više od proseka OECD-a, sistem subvencija vezan za mesto stanovanja i manjak raspoloživih stanova zarobili su porodice u regionima s malo poslova. U međuvremenu, više od 2,7 miliona ljudi čeka na subvencionisani stan. Nije čudo što se mnogi okreću političkim ekstremima.

Bloomberg

Predsednik Emmanuel Macron došao je na vlast s obećanjem da će učiniti Francusku fleksibilnijom i konkurentnijom. U početku je imao uspeha: delimično je reformisao tržište rada, smanjio porez na dobit i ukinuo porez na bogatstvo, čime je ponovo privukao investicije u Pariz. Njegov plan iz 2023. godine da podigne starosnu granicu za penziju sa 62 na 64 godine i produži period uplate doprinosa mogao je znatno da smanji deficit.

Ali Macron je izbegao neophodna smanjenja javne potrošnje i nije uspeo da uveri građane u potrebu za dubokim reformama. Povećanje akciza na gorivo 2018. i planirano podizanje starosne granice za penziju mnogi su doživeli kao udar na sopstvena leđa. Penziona reforma sada je suspendovana do predsedničkih izbora 2027. – i teško da će tada biti obnovljena.

Posledice Macronovih neuspeha osećaju se i van Pariza. Nestabilnost u drugoj najvećoj ekonomiji evrozone uznemirava investitore i potvrđuje, kao da je potrebno još dokaza, da i zrele demokratije imaju sve više problema s upravljanjem dok se politički centar sužava.

Bloomberg

Pouka za stranke glavnog toka je dvostruka. Prvo, ukoliko lideri brzo ne izgrade konsenzus o potrebi za kredibilnim reformama, nastupa politička blokada. Drugo, raskošna socijalna potrošnja sama po sebi neće pridobiti birače ako oni ne vide i šansu da poboljšaju sopstvenu budućnost.

Francuska i dalje ima brojne prednosti: kvalifikovanu radnu snagu, vrhunsku infrastrukturu i snažnu industrijsku bazu. Ali bez političkih lidera spremnih da pametnije troše i građanima kažu neprijatne istine, rizikuje da postane ozbiljan teret za Evropu.