Slovenac bi srpskom rakijom i sa hrvatskim umetnikom osvajao gastarbajtere

Iako rakija nije deo svakodnevice Slovenaca, pronašli smo Slovenca koji proizvodi rakiju, i to u državi u kojoj je konkurencija rakija najveća - u Srbiji. Gorazd Čuk je na jugu Srbije kupio plantažu za proizvodnju rakije. Njegov cilj nije samo osvajanje regiona, već i iseljenika, tzv. gastarbajtera. Pomaže mu i hrvatski umetnik. Kako se sprema za taj podvig?

Ne smeta dobar proizvod opremiti dobrom pričom. Zato smo u priči iskusnog preduzetničkog mačka Slovenca Gorazda Čuka potražili poslovne lekcije koje je naučio kao neiskusni poljoprivrednik na jugu Srbije. Rakijom želi da poveže region: "Slovenac sam koji na jugu Srbije proizvodi rakiju, a ambasador rakije je Hrvat, vajar Petar Hranuelli". Ali ne samo to – rado bih zaplovio balkanskim iseljeničkim talasom i emigrantima u tuđini ponudio nešto domaće – rakiju. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) procenjuje da se stopa iseljavanja iz regiona povećala za deset odsto. Naučimo poneku lekciju preduzetnika Čuka.

Za preduzetništvo nikad nije prekasno 

Preduzetnička duša je neprestano nemirna, pa ne iznenađuje da se preduzetnik Gorazd Čuk, nakon što je ispunio uslove za penziju, radije odlučio za novu preduzetničku avanturu. "Sve je skupa počelo napola u šali, a zbog ljubavi prema dobroj rakiji", pojašnjava kako je na plantaži Tamnjanica kod Bele Palanke u Srbiji počeo da piše novo poglavlje na svom preduzetničkom putu. "To je moj poslednji poslovni izazov", dodaje nekako deterministički. Ali pre nego što se priča završi, ima još velikih planova.

Na plantaži od 50 hektara zanimljive istorije na jugu Srbije, ekološki uzgaja lavandu, smilje, ruže, šljive, orahe i grožđe. Iz mirisnih biljaka na plantaži uzgajaju eterična ulja i prave tonike koje prodaju multinacionalnoj kompaniji International Flavors & Fragrances (IFF), s kojom učestvuju i u izradi parfema za poznatu robnu marku. O kojoj je marki reč, ne žele da otkriju. Međutim, ne teraju mu miomirisi najviše preduzetničkog adrenalina kroz žile. Preduzetnika tera rakija. Tradicionalno piće koje najčešće poslužuju u Srbiji, ali je omiljeno na celom Balkanu.

Više nagrada, više samopouzdanja 

Izvorno je počeo da destiluje za sopstveni užitak – hteo je s prijateljima da uživa u dobroj rakiji. Kad je postao zadovoljan rakijom, s poslovnim partnerom ju je poslao na prvo nadmetanje, gde je osvojila tri medalje, što im je dalo podsticaj za ozbiljnije bavljenje time. Iz hobija je nastala Destilerija Pigmalion Tamnjanica eko-plantaža, butik destilerija kojoj je cilj da proizvede najkvalitetnije voćne destilate. Proizvodnja se vrši metodom dvojne destilacije koju je UNESCO 2022. godine uvrstio na listu nematerijalne kulturne baštine. Dosad su na međunarodnim takmičenjima zaslužili više vrhunskih ocena, među kojima prošle godine titulu prvaka za Staru šljivovicu prepečenicu na degustaciji AgroCro u Zagrebu i prvaka kategorije za Ljubovu lozovaču na degustaciji u Novom Sadu.

Ne boj se konkurencije 

Zašto baš Srbija, gde je konkurencija među proizvođačima rakije najžešća? Čuk u Srbiji ima već puno poslovnog iskustva. Tamo je bio prisutan s kompanijom Don Don, poznatim igračem regionalne pekarske industrije. Svoj udeo u kompaniji Don Don, najpoznatijoj po krofnama, prodao je 2016. godine, kad je osetio da je njegova priča tamo 
gotova. "Ne sećam se tačno kolika je bila otkupna cena. Mislim između 3,5 i četiri miliona evra", odgovara Čuk. Deo otkupnine namenio je kupovini plantaže i svih propratnih sadržaja.

Odluka o kupovini plantaže u Srbiji je, prema njegovom mišljenju, bila logična. Nema takvih uslova za poljoprivredu u Sloveniji. "Među planinama kruži topao vazduh koji dolazi s Egejskog mora. Hektar zemlje bio je četiri puta jeftiniji nego u Sloveniji", jasan je. Pritom navodi zanimljivu statistiku – Bela Palanka je najsiromašnija opština u Srbiji.

Za razliku od nekadašnjeg partnera Aleša Mozetiča iz Don Dona, koji već više godina živi u Beogradu, on se sâm na to nije odlučio. Živi usred gradske vreve u centru Ljubljane, iako ima kuću i plantažu u Srbiji. Na plantažu ode jednom 
mesečno, nekad avionom, a nekad na putovanje od 800 kilometara krene automobilom.

Ego može biti veliki problem! 

Kako Srbi gledaju na Slovenca koji proizvodi rakiju? "Nikako drukčije", uveren je Čuk, koji dodaje kako, zanimljivo, pre kupovine plantaže nije imao iskustva s poljoprivredom. Ali to ga nije zaustavilo: "Nisam imao iskustva, ali nisam ga imao ni s drugim poslovima. Ključno je da čoveka ne koči ego, da o stvarima koje ne zna postavlja pitanja. Nekad možda zapitate neku glupost, ali ne možete da znate da je glupost ako ne pitate." Tako se prihvatio pčelarstva. Međutim, pčele su, kako kaže, samo hobi, ali nužne su kako bi na plantaži raslo bilje. "Pčele su trošak, ali bez pčela u poljoprivredi 
ne ide."

Poveži se

Plantažu je kupio od Ljiljane Petrović, menadžerke pokojnog pevača Tošeta Proeskog, koja je nakon njegove smrti odlučila da se povuče iz sveta zabave, te se bacila na obrađivanje plantaže od 250 hektara. "Čuo sam o njoj. Ima 200 hektara za druge saradnike, a ja ih imam 50. Sarađujemo, ona mi destilira eterična ulja, a ja sâm šljivu", Čuk pojašnjava njihov suživot na jugu Srbije. Pritom dodaje da Slovencima nedostaje Srbija. "Sve više Srba vlasnici su kompanija u Sloveniji, a ne obrnuto. Zato i jesmo imali priliku."

Osebni arhiv

 

Značaj robne marke 

Četiri decenije u poslovnom svetu naučila su ga značaju marketinga robne marke. "Rakija izvire s Balkana, iz Srbije. Ali dosad je nisu znali dobro plasirati, predstaviti kupcima i objasniti kako je teško proizvesti dobru rakiju", kritičan je. To pripisuje i tome da je radi skoro svaka kuća u Srbiji. Za proizvodnju dobre rakije potrebna je strpljivost, bez prečica dodavanjem šećera ili etanola, što koriste konkurenti koji proizvode jeftiniju rakiju.

Šta je s dobiti?

Trenutnom proizvodnjom i prodajom rakije još ne ostvaruje dobit, ali zna recept za dobru rakiju i dobar poslovni model."Kako proizvesti dobru rakiju? Poštenim radom, ne dodavanjem šećera, ne dodavanjem etanola. Međutim, tako nikad nećeš biti bogat kao neko ko radi nepošteno", Čuk opisuje iskustva stečena poslednjih godina proizvodnjom i prodajom žestine. "Vrhunske žestine radim radi vlastitog zadovoljstva, jer to nije nešto od čega ću da živim."

Cena

Boca šljivove rakije Stara šljivova prepečenica se u Sloveniji prodaje za 35 evra, a u Srbiji za 25,5 evra. Pita se kako neko na tržištu bocu može da prodaje za deset evra. Njemu je računica jasna – evro i po otpada na ambalažu (boce su iz Ukrajine), nalepnice i čepove, potom postoji porez na dodatu vrednost i akcize. Još sledi trošak proizvodnje i rada, kao i drugi troškovi. Čuk ima i nagrađenu rakiju za čiju će bocu ljubitelji morati da plate 100 evra. Ali nju će dati na tržište kad proceni da je robna marka dovoljno snažna. 

Izvoz i prodaja iseljenicima 

Iako ima velike planove za proizvodnju i prodaju rakije, ne želi da bude preambiciozan. "Ljudi rade pet godina kako bi upoznali dobru rakiju." Za ulazak na tržište priprema i rakiju naziva Ne sećam se, namenjenu prodaji u trgovini. Ime će ostati na srpskom, koji je u regionu još dovoljno razumljiv, a omogućava i osećajnije izražavanje, uveren je.

Cilj mu nije prodaja u Srbiji, već izvoz u Sloveniju i republike nekadašnje Jugoslavije te neke druge države u Evropi, gde živi mnogo iseljenika iz Balkana i gde je šljivovica još uvek popularna, poput Austrije, Nemačke, Švajcarske itd. 
"Na Balkanu ćemo u dućanima biti prisutni robnom markom Ne sećam se, a u restoranima Selekcijom." Dok su gastarbajteri ključni potrošači na koje računa prilikom prodora na tržišta izvan Balkana, upravo je zbog nedostatka arbajta proizvodnja tako skupa. "Zato se i bavim voćem, jer je reč o mašinskoj obradi. Lavandu ipak moramo ručno da obrađujemo, a s drvima to radimo traktorom." Svaki cvet moraju ručno da odrežu i polože u korpu. "Znate li koliko je ruža potrebno za jedan litar? Četiri do pet tona cvetova."

Rakija i kultura

Čuk je na jugu Srbije hobi spojio s poslom. Promociju rakije povezao je s kulturnim događajima koje pod nazivom Pigmalion organizuje na plantaži. "Naš slogan je 'Mi stvaramo umetnost'." Preduzetnik već 40 godina sakuplja umetnine, polovinu ih čuva u Sloveniji, polovinu u Srbiji. Između ostalog, vodio je galeriju NLB u Beogradu i izdao više od 20 monografija. Ljubav prema umetnosti je na plantaži i te kako jasna. Ispred kuće, koja gleda na plantažu lavande, pružaju se velike skulpture. Umetnike iz celog sveta koji polaze radionice očekuje opremljeni atelje. "Moja filozofija je kupovina samo savremenih umetnina. Neka galeristi žive od mrtvih slikara. Ipak i savremeni umetnici moraju od nečega da žive", uveren je. Budući da na plantaži sada uglavnom ugošćuje umetnike, na građevinskom zemljištu plantaže namerava 
da izgradi drvene kućice i krene u turizam - i komadić sveta koji mu je izuzetno drag približi drugima.

 Prevela Jelena Stjepanović. 

 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar