Decenijama su se kazina rugala matematičarima i fizičarima koji su smišljali složene sisteme za varanje. A onda je neupadljiva pobednička strategija Hrvata i Srbina zauvek promenila igru.
Jedne prolećne večeri, dva muškarca i jedna žena ušli su u kockarnicu Ritz Cluba, luksuzno opremljene i smeštene u londonskom Vest Endu. Službenici obezbeđenja su u sobi iza zabeležili njihov ulazak i gledali zrnasti prenos na monitoru dok je trojac šetao kraj visokih pozlaćenih lukova i uljanih slika gospode koja poziraju sa šeširima. Radnici kazina dočekali su ih s potajnim poštovanjem.
Tim iz obezbeđenja obratio je posebnu pažnju na jednog od trojice, očigledno njihovog vođu. Niko Toša, Hrvat s naočarima bez okvira koje su balansirale na uskom mostu nosa, pažljivo je poput sokola osmatrao teren. Tokom prethodne dve nedelje posetio je Ritz nekoliko puta, zadivivši osoblje svojim darom za rulet i svaki put odšetavši s nekoliko hiljada funti. Menadžer će kasnije u pisanoj izjavi reći da je Toša najuspešniji igrač kojeg je video u svojih 25 godina na tom poslu. Niko nije imao pojma kako je Toša to uspeo. Kockarnica je pregledala točak na kojem je igrao tražeći znakove petljanja po njemu i nije ih našla.
Te noći, 15. marta 2004. mršavi Hrvat kao da je nešto tražio. Nakon nekoliko minuta, smestio se za sto za rulet u sobi Carmen, odvojenoj od glavnog prostora za igru. Uz njega su s obe strane bili njegovi saputnici: srpski biznismen s velikim crnim podočnjacima i plava Mađarica. Točak se tiho okretao, obasjan zlatnim lusterom. Trio je kupio žetone i počeo da igra.
Ritz je bio među najboljim londonskim kockarnicama, bio je samo za članove i privlačio je eklektičnu mešavinu starog, novog i sumnjivo stečenog novca. Članovi britanske kraljevske porodice bili su stalni gosti, kao i saudijske naslednice, tajkuni hedž-fondova i glumac Johnny Depp. Jedan grčki diplomata koji je žvakao cigare bio je toliko posvećen kockanju da je odbijao da napusti svoje mesto kako bi išao u ve-ce, umesto toga urinirao je u posudu, tako su pričali.
Ali način na koji su Toša i njegovi prijatelji igrali rulet bio je čudan čak i za Ritz. Čekali bi do šest ili sedam sekundi nakon što bi krupije lansirao lopticu, kada bi tempo zveckanja plastike na drvetu počeo da usporava, a zatim bi skočili napred kako bi stavili svoje žetone pre nego što bi opklade bile zaustavljene, pokrivajući čak 15 brojeva odjednom. Kretali su se tako brzo i skladno da je bilo "kao da je neko opalio iz startnog pištolja", rekao je pomoćnik upravnika istražiteljima. Točak je bio standardni evropski model: 37 polja s crvenim i crnim brojevima u naizgled nasumičnom redosledu - 32, 15, 19, 4 i tako dalje - s jednom zelenom nulom. Tošina ekipa bila je privučena kladioničarskim delom koji je služio za posebne opklade koje su pokrivale segmente točka nalik na narezanu pitu. Tu su kockari mogli da biraju delove koji su se zvali “orphelini” (siročići) ili “le tiers du cylindre” (trećina točka). Toša i njegovi partneri preferirali su "susedne" opklade, koje su se sastojale od jednog broja plus dva sa svake strane, ukupno pet polja.
Zatim, tu je bila i stopa pobede. Tošina ekipa nije pogodila pravi broj pri svakom okretaju, ali je to činila često, u nizovima koji su prkosili logici: osam u nizu, ili 10, ili 13. Čak i s desetak žetona na stolu u ukupnoj vrednosti od 1.200 funti (oko 2.200 dolara u to vreme), isplata 35:1 značila je da su mogli više nego udvostručiti svoj novac. Obezbeđenje je nervozno posmatralo kako njihova hrpa žetona raste i raste. Toša i Srbin, koji su se većinom kockali dok je njihova pratilja naručivala piće, počeli su sa žetonima u vrednosti od 30.000, odnosno 60.000 funti, i za kratko vreme obojica su probili šest cifara. Zatim su počeli da povećavaju svoje opklade, reskirajući čak 15.000 funti po jednom okretaju.
Bilo je skoro kao da su mogli da vide budućnost. Nisu reagovali na pobede ili gubitke, jednostavno su igrali dalje. U jednom trenutku, Srbin je bacio 10.000 funti u žetonima i lenjo pogledao u stranu dok je loptica skakutala oko numerisanih polja. Nije ni gledao u sto kada je loptica pala na pogrešno polje, a on izgubio. Otišao je u smeru bara.
Igra je dizajnirana da bude nasumična: haos, elegantno prikazan u kružnom kretanju.
Ritzov tim obezbeđenja nije bio toliko zabrinut zbog novčanog iznosa. Mušterije su rutinski zarađivale nekoliko miliona funti u jednoj večeri i odlazile noseći dizajnerske torbe pune novca. Brinuo ih je način na koji je ova trojka pobeđivala: dosledno, u stotinama rundi. “Praktično je nemoguće predvideti broj koji će se pojaviti”, napisao je jednom o ruletu Stephen Hawking. "Inače bi fizičari zaradili bogatstvo u kockarnicama." Igra je dizajnirana da bude nasumična: haos, elegantno prikazan u kružnom kretanju.
Uprkos tome, kockari su smislili mnoštvo razrađenih matematičkih sistema kako bi ga pobedili - Oscar's Grind, D'Alembert. I one jednostavne, poput klađenja na crno, a zatim udvostručavanja pri svakom gubitku dok ne pobedite. Vlasnici kazina vole ove strategije jer znaju da ne rade. Zeleno nula polje (s dodatnim 00 poljem na američkim ruletima) znači da čak i opklade s najvećim koeficijentima, na primer crveno ili crno, imaju malo manje od pola šanse za uspeh. Na kraju svako gubi.
Osim Nike Toše i njegovih prijatelja. Kada je Hrvat napustio kazino u ranim jutarnjim satima 16. marta, pretvorio je žetone u vrednosti od 30.000 funti u ček od 310.000 funti. Njegov srpski partner prošao je još bolje, zaradivši 684.000 funti od početnih 60.000 funti. Tražio je pola miliona u dva čeka, a ostatak u gotovini. S tim se njihov dobitak, uključujući i ranije sesije, popeo na oko 1,3 miliona funti. A Toša nije bio gotov. Rekao je zaposlenima kazina da planira da se vrati sledećeg dana.
Nedelju kasnije - nakon što su osoblje kazina, inženjeri, policija i advokati saznali za događaje u Ritzu - britanska štampa saznala je za Tošin epski beg. Mirror je izvestio da je neidentifikovana visokotehnološka banda napala kockarnicu "laserskom prevarom", uparujući uređaj skriven u mobilnom telefonu s mikroračunarom kako bi postigli nemoguće.
Bila je to dobra teorija kao i svaka druga. Ali bliži posmatrači nisu bili tako sigurni, a slučaj je ostao misterija čak i vrsnim poznavaocima ruleta do danas. "Još uvek ne spavam zbog toga", rekao mi je direktor kockarnice.
Proveo sam šest meseci istražujući tajni svet profesionalnih igrača ruleta kako bih otkrio ko je Toša i kako je pobedio sistem. Potraga me odvela duboko u tajni rat između onih koji zarađuju za život klađenjem na ruletu i onih koji pokušavaju da ih zaustave - i na kraju do susreta sa samim Tošom. Britanska štampa dosta je pogrešila u svojim izveštajima o onome što se dogodilo u noći 15. marta 2004. godine. Nije bilo lasera. Ali novine su bile u pravu u vezi sa jednom stvari: moguće je pobediti rulet.
John Wootten upravo je završio svoj prvi dan kao šef obezbeđenja u Ritzu kada ga je nazvao kolega zbog neke neobične aktivnosti na stolovima za rulet. Bio je na pivu s prijateljima u pabu na Vest Endu, proslavljajući svoj novi posao u jednom od najprestižnijih mesta u gradu.
Brzo gubimo novac, rekao mu je glas s druge strane slušalice. Šta da radimo? Nabavite imena kockara i onda me nazovite, rekao je Wootten.
Wootten je bio krupan bivši vojnik Grenadier Garde, čiji se crveni kaputi i šeširi od medveđe kože mogu videti ispred Bakingamske palate. Vodio je i pank rok klub pre nego što je ušao kockarnice. Wootten je znao da se pripremi za nevolje. Osoblje kazina ne zove tako kasno bez jako dobrog razloga.
Taman je završio s kriglom piva kada je dobio poziv. Jedan od igrača bio je Niko Toša. Ostali su bili Nenad Marjanović - iz Srbije, iako je koristio stari jugoslovenski pasoš - i Livia Pilisi iz Mađarske. Wootten nikada nije čuo za njih, ali je naredio osoblju da im ne daju da nastave igru. Dok je stigao, misteriozni kockari su nestali.
Sledećeg dana, Wootten je došao ranije da istraži. Nije našao nikakav očigledan znak da je neko dirao točak ili sto ruleta. Gledajući snimak nadzorne kamere, primetio je da su Toša i Marjanović skakali kako bi položili svoje uloge nekoliko sekundi nakon svakog okretanja. Sigurno su koristili nekakav kompjuter, pomislio je.
Wootten je pre nekoliko godina pokušao da održi govor na industrijskom skupu o pretnji kockarnicama od sićušnih, sve snažnijih računarskih uređaja, sposobnih za obradu poteza o kojima su ljudi mogli samo da sanjaju. Ismejali su ga. Zbog podsmeha, koji mu je još uvek odzvanjao u ušima, odlučio je da nauči sve što može o tome.
Kompjuterski potpomognut rulet rođen je 1960-ih, kao potomak buntovnih akademika na elitnim američkim univerzitetima. Ako naučnici naoružani mikroprocesorima mogu predvideti kretanje zvezda i planeta, zašto ne bi i rulet? Bila je to stvar fizike. Edward Thorp, američki matematičar i pionir kockanja, napravio je prvi ozbiljniji pokušaj, zajedno s Claudeom Shannonom, profesorom MIT-ja koji je više-manje izmislio teoriju informacija. S njihove tačke gledišta, rulet nije bio potpuno slučajan. Bio je to sferni objekat koji je prolazio kružnom putanjom, podložan efektima gravitacije, trenja, otpora vazduha i centripetalne sile. Jednačina tih faktora bi mogla da ima smisla.
Bloomberg Businessweek
Modeliranje je, međutim, teže, nakon što lopta pređe sa spoljnog ruba na središnji rotor, odbijajući se od metalnih letvica i stranica numerisanih pregrada - druga, haotična faza za koju je naučni konsenzus ocenio da je nemoguća za bilo kakva predviđanja. Thorp i Shannon otkrili su, međutim, da merenjem vremena brzine lopte i rotora mogu da izračunaju verovatno odredište lopte. Bilo je grešaka, ali Thorp je bio oduševljen kada je otkrio da su njihova predviđanja obično bila pogrešna za samo nekoliko polja.
Bloomberg Businessweek
Kako bi pokrenuli svoju jednačinu, dvojica matematičara izgradila su i programirala prvi nosivi kompjuter na svetu: uređaj veličine kutije šibica spojen na vremenski prekidač skriven unutar cipele. Nakon što je Thorp kalibrirao uređaj da se prilagodi dinamici određenog točka, sve što je trebalo da se učini bilo je dvaput lupnuti nogom kako bi dobio očitavanja brzine. Sistem je funkcionisao, barem u laboratorijskom okruženju - njihova instalacija iz šezdesetih stalno se kvarila kad su je isprobali u kazinu.
Bloomberg Businessweek
Deceniju kasnije, J. Doyne Farmer, student fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Kruzu, prihvatio je izazov. Farmer je sanjao o stvaranju utopijske zajednice hipi izumitelja finansiranih zaradom od kockanja. On i njegovi partneri nazvali su svoj poduhvat Eudaemonic Enterprises, prema Aristotelovom izrazu za ispunjavajući osećaj dobro proživljenog života. Kao i Thorp pre njega, Farmer je naučio da je rulet predvidljiviji nego što je iko mogao da zamisli, kao i da je skoro nemoguće postići da nauka funkcioniše usred bučne atmosfere pravog kazina. Njegov uređaj koristio je skriveni zvučni signal koji je korisniku govorio u koji će od osam odeljaka ili "oktanata" lopta verovatno pasti. Na terenskim testovima u kockarnicama Lake Tahoe i Las Vegas, na računaru je došlo do kratkog spoja i pregrejao se, što je uzrokovalo da se igrač opeče. Uzalud su Eudaemonovi potrošili nekoliko godina i na hiljade dolara pre nego što su napustili projekat početkom 1980-ih. Jedan od njih objavio je knjigu o svojim pustolovinama pod nazivom “The Eudaemonic Pie”. Na kraju, zaključuje se u knjizi, Eudaemonija nije bila cilj koji je trebalo postići, već putovanje.
Wootten je čitao “The Eudaemonic Pie” i znao je koliko su kompjuteri napredovali od njenog objavljivanja. Dok je razmatrao Tošinu metodu, zaključio je da je pauza od šest sekundi pre nego što je Hrvat položio svoje opklade bila dovoljna da izmeri rotacije loptice i točka i da računar napravi prognozu. Odlučio je da pozove policiju.
Bloomberg Businessweek
Toša, Marjanović i Pilisi vratili su se u Ritz te noći u 10 sati, kao što su i obećali. Ovog puta su odvedeni u privatnu sobu gde ih je čekala ekipa londonske metropolitanske policije. Policajac ih je pristojno obavestio da su uhapšeni pod sumnjom za prevaru i odveo ih na razgovor u obližnju policijsku stanicu. Wootten je zamolio policajce da provere njihove cipele i odeću za skrivene naprave.
Toša i njegovi saputnici reagovali su na hapšenje istom nadrealnom smirenošću kakvu su pokazali za ruletom. U stanici su s njima odvojeno razgovarali preko prevodioca. Toša je bio robotski hladan, odbijajući da odgovara na pitanja. Marjanović je bio pričljiviji, ali jednako zbunjujuć. Tvrdio je da je profesionalni kockar toliko vešt u ruletu da je mogao da pobedi u 70 odsto slučajeva. Jedino samodisciplina ograničava njegov profit, rekao je. Obojica su negirala korišćenje bilo kakvog računara.
Pilisi, za koju se činilo da je u ljubavnoj vezi s Marjanovićem, nejasno je rekla otkud poznaje Tošu i da malo zna o partnerovom kockanju. Detektiv joj je pokazao snimak nadzorne kamere i Marjanovića kako igra u Ritzu. "To je tvoj dečko koji je osvojio pola miliona funti", rekao je pokazujući prema ekranu. “To je kao dobitak na lutriji. Ne pokazuješ nikakve emocije.” Pilisi je slegnula ramenima. "Pa šta?", odgovorila je.
Policija je zaplenila četiri mobilna telefona i uređaj tipa PalmPilot koje su odneli na analizu. Pretražujući njihove hotelske sobe, policajci su pronašli nekoliko stotina hiljada funti i popis kockarnica označenih simbolima: kvačicama, kružićima plusevima i minusima. Detektiv je rekao Woottenu da će, s obzirom na iznose o kojima je reč, Metovo odeljenje za pranje novca preuzeti posao. U međuvremenu je policija ovlastila Ritz da zaustavi isplatu Tošinih i Marjanovićevih čekova kako ne bi mogli uzeti novac i pobeći.
Bloomberg Businessweek
Kasnije te iste večeri, pušteni su uz garanicju. Toša, Marjanović i Pilisi zaustavili su se ispred kazina i vodili kratak, bizaran razgovor s portirom koji je kasnije o tome izvestio svoje nadređene. Toša je rekao vrataru na engleskom jeziku s balkanskim naglaskom da su vlasnici Ritza loši ljudi koji traže izgovor da ne plate. On i njegovi kompanjoni nameravali su da tuže kazino kako bi dobili svoj novac, rekli su mu.
Otprilike šest meseci kasnije, ”mercedes-benz” s vozačem zaustavio se ispred kockarnice Colony Club, nedaleko od Ritza, i ostavio dvojicu muškaraca koji su rekli da mogu da dokažu da je moguće dobiti na ruletu bez varanja.
Policijska istraga je tavorila. Uprkos brojnim pretragama, nisu pronašli slušalice, žice ili tajmere. Policijski informatički stručnjaci pronašli su dokaze o brisanju podataka sa zaplenjenih mobilnih telefona - što je bilo sumnjivo, ali nije bilo znakova ikakvog softvera za varanje na ruletu.
Toša i ostali osumnjičeni angažovali su advokate i odbijali su da dalje odgovaraju na pitanja. Umesto toga, poručio je njihov branilac, trebalo bi da policija na slučaj gleda kao na demonstraciju koja pokazuje kako neko može da pobedi rulet bez pribegavanja prevari. Izvršni direktor Colony Cluba pristao je da ugosti šefove obezbeđenja iz cele kockarske scene Vest Enda.
Sam Toša ne bi učestvovao. Umesto toga, advokat je predstavio Hrvata namrgođenog lica po imenu Ratomir Jovanović da demonstrira sa svojim libanskim partnerom u igri, Youssefom Fadelom. Njih dvojica su zaradila približno 380.000 funti igrajući rulet na raznim londonskim mestima otprilike u isto vreme kad i Toša, koristeći isti prepoznatljivi stil kasnog klađenja. Policija je već sumnjala, iako to nije mogla da dokaže, da je Jovanović deo kockarskog sindikata koji vodi Toša. Čini se da je Jovanovićeva prisutnost na demonstracijama potvrdila njihovu teoriju.
"Možemo igrati goli", rekao je Jovanović. Predstavnik kazina zgrabio je Hrvata za jaknu kao da želi da ga skine. "Ajde onda!"
Kad su Jovanović i Fadel stigli u Colony Club, odvedeni su u privatnu prostoriju za rulet gde su zatekli ne samo policiju, kao što su očekivali, već i šest šefova obezbeđenja kazina u tamnim odelima. Većina su bili bivši vojnici poput Woottena, neki su imali vidljive ožiljke ili iskrivljene zglobove i svi su izgledali neprijateljski. Fadelov osmeh je nestao. Jovanović je pokušao da pobegne, ali je jedan od momaka iz kazina udario petom u vrata. “Ne ideš nigde”, rekao je, prema rečima nekoliko učesnika.
Wootten je gledao kako Jovanović zauzima svoje mesto pored kožnog ruba stola krem boje. Metoda Hrvata bila je prepoznatljiva, radio je isto što i Toša u Ritzu: pauza, opklada, širenje žetona. Kao i Toša, koristio je područje kladioničarskog dela koje je odvojeno za brzo klađenje na segmente točka, gde je mogao da pokrije pet susednih polja s jednim žetonom u „susednom“ polju.
Ali Jovanoviću to nije uspelo. Nije pogodio ništa u prvih nekoliko okretanja i jedva se malo popravio. Izvršni direktor kazina počeo je da brblja o tome da gubi vreme. Hrvat je okrivio loše vibracije u sobi koje mu remete instinkt. "Imam instinkt za rulet", rekao je. "Izgubio sam ga ovde." Wootten mu nije poverovao. Kako ovo može biti stresnije od igranja uživo, s pravim novcem?
Intervenisao je policijski detektiv koji je objasnio da svi sumnjaju da kockari koriste skriveni kompjuter. “Mi to ne radimo”, rekao je Jovanović. "Možemo igrati goli", rekao je. Na to je jedan od predstavnika kazina zgrabio Hrvata za jaknu kao da želi da ga svuče. "Onda se skini!" Detektiv je video dovoljno i završio demonstraciju pre nego što situacija eskalira. Kockare je ispratio napolje.
U očima policajca, Toša i njegova družina i dalje su izgledali kao kriminalci. Imali su velike svote gotovine, mobilne telefone i pasoše koji pokazuju da su putovali u Angolu i Kazahstan. Ali šta je tačno bio njihov zločin? Čak i da se moglo dokazati da su koristili računar, odgovor ne bi bio jasan. Nevada je zabranila korišćenje elektronskih uređaja u kockarnicama još 1980-ih, ali Velika Britanija nije imala takvu zabranu. Državni zakon o igrama na sreću, koji je datirao iz 1845. godine, stvoren je kako bi se plemići sprečili da prokockaju svoje porodično bogatstvo u klubovima Vest Enda. Nisu spominjani kompjuteri.
"Možemo igrati goli", rekao je Jovanović. Predstavnik kazina zgrabio je Hrvata za jaknu kao da želi da ga skine.
Nedugo nakon demonstracije u Colonyju, policija je nazvala Woottena da mu kaže da neće podizati tužbu protiv Toše, Marjanovića ili Pilisi, niti nastaviti istragu protiv Jovanovića i Fadela. Detektivi nisu pronašli nikakve dokaze o nepoštenju ili varanju, niti su uspeli da utvrde konačnu vezu između dve grupe.
Wootten je bio zgrožen. Sada mora reći vlasnicima kazina, milijarderima, o čemu je reč i da moraju da plate - razgovor za koji se nadao da će izbeći. „Postoji li ikakav pravni način da se Toša i ostali zaustave da pokupe svoje dobitke?“, pitao je. Ne, rekao je policajac. Nije bilo druge opcije. Ritz je morao da plati.
Wootten je bio odlučan u nameri da Tošina pobeda ne bude kraj cele priče, a nije bio jedini. Woottenov prijatelj Mike Barnett - nekada električar, zatim profesionalni kockar, pa onda dobro plaćeni konsultant za bezbednost kazina - pomagao je Ritzu i gradskoj policiji da shvate kako funkcioniše prediktivni rulet. Kockarnica je platila Barnettu da leti iz Australije usred istrage o Toši, koji je sa sobom doneo svoje merače vremena za rulet i softver za predviđanje. Nije mogao biti siguran da je Toša koristio kompjutere, ali je to ipak bila prilika da uveri skeptične policajce i osoblje da predviđanje ruleta nije mit.
U prezentacijama koje su videli predstavnici skoro svih velikih kazino grupacija u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nacionalni regulator - Komisija za igre na sreću, Barnett je pozvao publiku da pokuša da upotrebi ručni kliker za merenje vremena video-snimka točka i loptice u pokretu dovoljno precizno da računarski program učini svoju magiju. Većina je mogla, a nakon što su to učinili sami, deo misterije je nestao. "Da biste zaradili novac na ruletu, sve što treba da učinite je da isključite dva broja." Barnett je voleo da kaže, dok je mahao rukom na kojoj su bleštali zlatni "rolex" i prsten optočen dijamantima. S dva eliminaciona broja, izgledi su postali malo bolji od parnih, preokrenuvši igru u tanku prednost kuće.
Komisija za igre na sreću naredila je vladinoj laboratoriji da testira Barnettov sistem. Laboratorija je potvrdila njegovu tezu: kompjuteri za rulet su radili sve dok su bili prisutni određeni uslovi.
Ti uslovi su, zapravo, nesavršenosti ove ili one vrste. Na savršenom točku kuglica bi uvek padala nasumično. Ali s vremenom, točkovi razvijaju nedostatke, koji se pretvaraju u uzorke. Rulet koji je čak i marginalno nagnut mogao bi da razvije ono što je Barnett nazvao "zonom pada". Kada nagib prisili loptu da se penje uz padinu, lopta usporava i pada sa spoljnog ruba na isto mesto pri gotovo svakom okretanju. Slično se može dogoditi na istrošenoj opremi ili ako je krupijeov losion za ruke ostavio tragove, ili zbog nebrojenih drugih razloga. Zona pada je Ahilova peta ruleta. Taj komadić predvidivosti dovoljan je da softver nadvlada nasumično proklizavanje i poskakivanje koje se događa nakon pada. To je potvrdilo istraživanje Komisije za igre na sreću o Barnettovom uređaju.
Vladin izveštaj završen u septembru 2005. nije javno objavljen - kockarnice su se za to pobrinule. Ali ljudima iz industrije dao je zvanični završetak nekada fantastične ideje. Studija je takođe ponudila preporuke kako bi kockarnice mogle da uzvrate udarac: plići žlebovi. Glatki, niski metalni razdelnici između polja s brojevima. Ili uopšte nema pregrada, samo nazubljeni žlebovi u koje se loptica smesti. Ove nove dizajnerske karakteristike povećale su vreme koje lopta provodi u teško predvidivoj drugoj fazi svoje orbite, skakućući oko polja na tako haotičan način da čak ni superračunar nije mogao da odredi gde se uputila.
Što je najvažnije, točkovi ruleta morali su biti uravnoteženi sa izuzetnom preciznošću. Brza provera libelom više nije bila dovoljna. Čak i delić jednog stepena odstupanja, i lopta bi završila u Barnettovoj zoni pada.
Londonska kockarnica bila je među prvima koja je naručila novu opremu s takvim specifikacijama. Ritz je promenio sve točkove u roku od nekoliko meseci. Glas se brzo proširio. Na industrijskom događaju u Las Vegasu, Barnett je upitao publiku, koju su činili šefovi igara na sreću, koliko njih misli da je moguće predvideti rulet. Jedva da je iko podigao ruku. Do kraja njegovog izlaganja, kada je ponovno pitao, skoro svi su to učinili.
Kako je industrija igara počela ozbiljnije da shvata pretnju, razvijeni su točkovi s laserskim senzorima i ugrađenim klinometrima za otkrivanje nagiba, čak i za dlaku. Kako se kockanje preselilo na internet, ulozi su rasli, a milioni ljudi širom sveta počeli su da se klade na prenosima uživo sa svojih kućnih računara ili mobilnih telefona.
Bloomberg Businessweek
Jedan od najvećih “livestreamera” bila je Evolution Gaming Group. Osnovana 2006. s nešto opreme za kockarnice i malom kancelarijom u Letoniji, kompanija je naplaćivala kladionicama procenat prihoda za korišćenje svoje platforme, koja je postala izuzetno unosna niša. Pre desetak godina, prema tvrdnjama nekoliko bivših zaposlenih, osoblje Evolutiona došlo je do čudnog otkrića. Nekolicina igrača pobeđivala je statistički apsurdnim stopama na točkovima ruleta koji su se danonoćno vrteli u njegovom objektu u Rigi. Inženjeri su istražili i otkrili krivca: pod. Tačnije, postojao je razmak između njegove čvrste betonske baze i tepihom prekrivene površine postavljene odmah iznad, što je standardna karakteristika u studijima gde se snima zvuk. Kad je krupije stajao pored stola, pod se lagano savio, nedovoljno da to ulovi ljudski pogled, ali dovoljno nagnut da pomogne svima koji koriste softver za predviđanje. Jedan onlajn korisnik osvojio je desetine hiljada dolara od velikog partnera Evolutiona pre nego što su inženjeri instalirali platforme za stabilizaciju točkova.
Kako je Evolution rastao, otvarajući prodajna mesta u Belgiji, Malti i Španiji, tako je rasla i domišljatost igrača koji su iskorišćavali svaki nedostatak u njegovom poslovanju. Krupijei jednog kockarskog brenda radili su u vrućoj prostoriji koju je hladio ventilator za koji je kompanija otkrila da menja kretanje loptice. Potpuno nova oprema može da počne da propada i izgubi svoju nasumičnost nakon samo nekoliko nedelja danonoćne upotrebe. Ponekad su točkovi postali toliko pouzdani da kockarima nisu ni bile potrebne jednačine predviđanja. Mogli su jednostavno iznova i iznova da se klade na favorizovani deo. Uvek je bilo igrača za koje se činilo da mogu uoče nesavršenosti pre nego što to uspeju Evolutionovi analitičari.
Kao odgovor, Evolution je angažovao vojsku stručnjaka za "integritet igre" i platio bogatstvo konsultantima, uključujući Barnetta. Kompanija je razvila softver za praćenje točkova u stvarnom vremenu i utvrđivanje da li je neka deonica pobeđivala više nego što su statistički modeli rekli da bi trebalo. Krupijei su imali računar koji im je govorio da bacaju lopticu brže ili sporije, prema potrebi. Do 2016. Evolution je zapošljavao 400 ljudi u svom odeljenju za integritet i rizik igre, pokazuje godišnji izveštaj. U njemu je takođe upozoreno i da su njegovi protivnici svake godine sve sofisticiraniji. (Upitan za komentar, predstavnik za medije kompanije rekao je: "Evolution naporno radi na zaštiti integriteta igre i to je preduslov za naše poslovanje".)
Prema Barnettu, postoji nova generacija internetskih ruleta kojima više nisu potrebni prekidači kojima upravljaju ljudi za merenje vremena loptice i točka. Umesto toga, postavljaju softver koji skenira video-sadržaj i radi to umesto njih, a sve s kućnog računara bez čuvara na vidiku. Kompanije koje se bave igrama na sreću uzvraćaju udarac inovacijama kao što je tehnologija nasumične brzine rotora ili RRS, koristeći softver za algoritamsko usporavanje točkova na različite načine pri svakom okretaju.
Postoji jedan siguran način na koji kockarnice mogu da zaustave predviđanje: pozivom "nema više opklada" pre nego što se loptica pokrene. Ali neće. To bi smanjilo zaradu ograničavanjem količine igre i odvraćanjem povremenih kockara. Umesto toga, čini se da je industrija voljna da plati danak nekolicini odabranih koji znaju tajnu, pokušavajući da otkriju nedostatke koji igru čine ranjivom. Uđite danas u kockarnicu bilo gde u svetu. Pogledajte dubinu polja, visinu točkova, zakrivljenost posude i videćete kako su Toša i njegove kolege preoblikovali rulet.
John Wootten nikad nije zaboravio Nika Tošu. Deo njega se divio Hrvatu, koji je bio za nijansu iznad pokvarenih varalica u kazinu s kojima je navikao da ima posla. Ako ništa drugo, Toša je pomogao Woottenovoj karijeri. Proputovao je svet kako bi govorio o slučaju Ritz, održavši govore u Makau, Las Vegasu i Tasmaniji. S vremena na vreme bio je oduševljen kad bi od nekoga, iz njegove globalne mreže, saznao gde se Toša nalazi.
Bloomberg Businessweek
Kako su godine prolazile, Toša je usvajao različite pseudonime, zajedno s lažnim ličnim dokumentima, i menjao svoje partnere u igri. Ali prodoran pogled i dugačak orlovski nos bili su prepoznatljivi. Snimljen je nadzornom kamerom u rumunskom kazinu 2010. godine s rukom gurnutom u džep pantalona (gde, pretpostavilo je osoblje, mora da nešto krije). Eto ga opet, u Londonu, pokušava da uđe u klub s neuverljivom sivom perikom. Zatim Poljska, a onda i Slovačka.
Toša je usvojio različite nadimke i lažne lične karte. Ali prodoran pogled i dugi nos bili su prepoznatljivi
Godine 2013. besan vlasnik kazina u Najrobiju kontaktirao je sa Woottenom u vezi s Hrvatom koji je igrajući rulet osvojio pet miliona kenijskih šilinga (57.000 dolara). Kockar bi posmatrao točak nekoliko sekundi, a zatim bi se kladio na „suseda“. Kada ga je osoblje pozvalo na stranu, ponašao se kao da "očekuje sukob", napisao je vlasnik kazina u e-poruci. Može li to biti isti Hrvat iz slučaja Ritz od pre skoro deset godina?
Bloomberg Businessweek
Kad je Wootten potvrdio da je reč o jednom te istom čoveku, vlasnik kazina ga je nazvao i rekao da je kontaktirao sa prijateljima u kenijskoj vladi za koje se nada da bi mogli uhapsiti Tošu. Wootten mu je poželeo sreću i spustio slušalicu. Incident je shvatio kao znak da odbrambene mere u industriji igara deluju. Toša postaje očajan, mora da putuje u Afriku kako bi pronašao ranjive točkove. Bilo je kockarnica daleko od Londona u kojima, znao je Wootten, ne bi oklevali da slome prste osumnjičenom varalici.
Bloomberg Businessweek
Wootten je otišao u penziju 2020, nakon što je Ritz trajno zatvorio svoja vrata tokom pandemije kovida 19. Tokom godina prikupio je ormarić pun domišljatijih uređaja: PalmPilota, reprogramiranih mobilnih telefona, slušalica u boji mesa, minijaturnih dugmića i kamera. Znao je za jednog igrača koji je u ustima sakrio merač vremena za rulet i čuo je glasine o drugom koji je pokušao da hirurški ugradi mikroprocesor u svoje teme.
Ipak, Toša nikad nije uhvaćen, čak ni za najmanju sitnicu. Može li se zaista dogoditi, pitao se Wootten, da čovek koji je podigao buru u kazinima zbog kompjuterskog ruleta nije zapravo upotrebio nijedan?
Znao je da su neki od prvih pionira na tom području primetili neobičan fenomen. Nakon što su hiljadama puta koristili tehnologiju predviđanja, razvili su osećaj gde će lopta stati, čak i bez računara. "To je poput sportista", rekao je u intervjuu Mark Billings, kockar od malih nogu i autor knjige “Follow the Bouncing Ball: Silicon vs Roulette”. “U jednom trenutku sve se to spoji. Gledaš u točak. Samo znaš.” Kockarnice to nazivaju cerebralnim taktom. Sve što je potrebno je zona pada i moćan, dobro uvežban um.
Wootten i Barnett raspravljaju o tome do danas. Računar za rulet bilo je zgodno objašnjenje za osoblje kockarnice, koje nije htelo previše pomno da gleda u svoju lošu opremu, i za Woottena, koji je želeo da dokaže svoju poentu svim rukovodiocima koji su mu se smejali. Ali kad sam razgovarao s Barnettom, tvrdio je da je točak u Ritzu toliko star i predvidljiv da Toši ne bi bio potreban kompjuter da ga pobedi. "Slepac je mogao da pobedi kolo na kojem su igrali", rekao je.
Tada je i on želeo da veruje. “Želeo sam da dojašem i u Skotland jard na svom belom konju i da razotkrijem obrazac”, prisetio se. "Problem je bio što nije bilo ni najmanjeg dokaza."
Bez toga, rekao je Barnett, preostala je samo jedna stvar: "Jedini način na koji ćemo zaista znati jeste ako razgovaraš s Nikom".
Mislio sam da će biti teško ući Toši u trag. Proveo je veći deo svoje karijere pokušavajući da ga ne pronađu. Naravno, nije bilo zapisa o njemu u registrima kompanija ili imovinskih knjiga, u novinskim izveštajima ili na društvenim mrežama. Uspeo sam da se dokopam popisa njegovih partnera za igru i tako doći do njega, ali i to je bila slepa ulica.
Bloomberg Businessweek
Poslovni saradnici njegovih kompanjona iz Ritza, Pilisi i Marjanović, ignorisali su pozive i mejlove i na kraju blokirali moj broj. Pronašao sam jednog srpskog biznismena za kojeg se činilo da obojicu poznaje, ali je rekao da je izgubio kontakt pre mnogo godina i da i sam pokušava da ih pronađe. Kad je bio pritisnut, postajao je besan. "Koji deo ne razumeš?", pitao me je.
Mislio sam da sam mu na tragu kada je jedan od Tošinih nedavnih partnera naveo adresu u blizini moje kuće u zapadnom Londonu, ali mu je bivša žena otvorila vrata i rekla da se vratio u Crnu Goru kada su se rastali. Tako je krenulo.
Na kraju sam shvatio da su različite adrese koje je Toša dao kazinima tokom godina grupisane duž istog dela hrvatske obale, južno od Dubrovnika. Bila su to uglavnom mala sela. Nadao sam se da je neko čuo za njega, pa sam poslao kolegu da se raspita. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, pronašao je bivšeg komšiju i pokazao mu Tošinu fotografiju. Ima vilu za odmor tu u blizini, rekao je komšija, odmah uz put pored lokalne prodavnice. Probaj tamo.
Kolega je našao Tošu ispred kuće kako radi na terencu. Bio je dovoljno prijateljski raspoložen, iako je rekao da ne razgovara s novinarima. Dao mu je svoj telefonski broj, ali nije se javljao na moje brojne pozive.
U novembru sam odleteo u Dubrovnik, živopisni srednjovekovni grad koji je bio jedan od glavnih kulisa “Igre prestola”, opisivao je King's Landing. Na dan kad sam stigao, duvao je jugo, a pljusak je terao nekoliko vansezonskih turista da ubrzaju korak prema svojim hotelima. Tošina vila bila je udaljena sat vožnje krivudavim putem uz obalu. Čvrsta gvozdena vrata bila su zatvorena, nikoga nije bilo kod kuće pa sam presavio poruku u plastičnu fasciklu da je zaštitim od kiše i gurnuo je ispod kapije.
Jedini kafić u selu bio je otvoren i pun lokalnih pušača u trenerkama. Bilo je to nepretenciozno mesto ukrašeno plakatima Kuma. Naručio sam kafu i započeo razgovor s konobarom. Da li je znao da verovatno najuspešniji svetski igrač ruleta živi iza ugla? Ne, rekao je - nikad se nije kockao. Mislio je da je to dobar način da se izgubi novac.
Pokazao sam mu Tošinu sliku. Rekao je da ne prepoznaje čoveka, iako ga je zanimalo kako sam našao fotografiju. Nakon nekog vremena ostavio sam napojnicu, pozdravio se i otišao u smeru svog auta. Konobar je istrčao za mnom na pljusak. "Upravo sam ga nazvao", rekao je. “On je moj dobar prijatelj. Hteo sam prvo da proverim s njim. U Dubrovniku je.” Toša me nazvao nekoliko sati kasnije i dogovorili smo da se nađemo u ribljem restoranu u staroj luci.
Uživo, bio je još viši i sličniji ptici nego što sam očekivao. Uočio me je na ulici i povukao me u neugodan zagrljaj ispod svog kišobrana. Unutra me upoznao s prijateljem i mlađim rođakom koji su dobro govorili engleski i prevodili bi kad je trebalo. Niko Toša, objasnili su, nije njegovo pravo ime. Saglasio sam se da ne objavim pravo ime jer su rekli da ima neprijatelje koji manje opraštaju od Johna Woottena.
Toša je naizmenično bio zagonetan, veseljak, paranoičan, iskren. I velikodušan - insistirao je na plaćanju runde “single malt” viskija. Spremno je priznao da je igrao rulet koristeći lažne lične isprave te da se maskirao perikom i lažnom bradom. "Šta nije u redu s tim?", upitao je. Neke od svojih bivših igračkih partnera bez problema je nazivao kriminalcima. Jedan od njih ubijen je iz vatrenog oružja u Beogradu 2018, a ubijen je u navodnoj balkansko-mafijaškoj svađi. S drugima se Toša posvađao oko novca.
Ali bio je uporan u tvrdnji da nikada nije koristio računar za rulet. Ideja je bila kao iz Jamesa Bonda, rekao je kroz smeh i dodao: “Mi smo seljaci”. Dok sam ga pritiskao oko kompjutera, on je ljutito digao ruke i počeo se svađati sa svojim prijateljem. „Je li ljut?“, pitao sam. "Ma ne, on samo tako priča", odgovorio je prijatelj. "Pita kako može da te natera da razumeš."
Počeo sam da sumnjam da je Toša pristao da razgovara sa mnom upravo kako bi to istakao. Između čaša belog vina i tanjira s lokalno ulovljenim lignjama, prodrao se: “Možete me zvati Nikola Tesla ako imam takav uređaj!”.
Pa kako je onda Toša to uspeo? Vežbajte, rekao je. Pokazali su mi video-snimak svetlucavog rulet točka koji je Toša držao u svojoj kući kako bi trenirao svoj mozak. Kako je to naučio? Podučio ga je prijatelj - Ratomir Jovanović, Hrvat koji je održao katastrofalnu demonstraciju u Colony Clubu. Londonska policija bila je u pravu kad je rekla da su njih dvojica radili zajedno.
Stanje točka je ključno, rekao je Toša. Zato je potražio određeni sto u Ritzu - dovoljno je puta igrao na tom točku i potvrdio da može da ga pobedi. Uspeo je da ga identifikuje čak i nakon što ga je kockarnica premestila u sobu Carmen.
Na kraju sam poverovao da nije koristio računar. Kasnije sam, za proveru zdravog razuma, kontaktirao sa Doyneom Farmerom, fizičarem čiji su podvizi predviđanja ruleta opisana u “The Eudaemonic Pie”. "Mislim da je zamislivo da bi neko mogao da radi ono što mi radimo bez računara, pod uslovom da je točak nagnut i da se rotor ne kreće prebrzo", rekao je Farmer, koji je sada profesor na Univerzitetu u Oxfordu. Uporedio je cerebralno taktiranje s muzičkim talentom, sugerišući da bi moglo da aktivira slične delove mozga, one koji su posvećeni zvuku i ritmu.
Pa opet, da je Toša i sakrio neku sitnu napravu, mislim da mi ne bi to priznao. Činilo mi se da je to neugodan život, putujući svetom u potrazi za kockarnicama u kojima ga ne bi prepoznali, čekajući da ekipe obezbeđenja koje prate kamere shvate da je predobar. Toša je rekao da su ga više puta pretukli u kazinima. Sedeći za stolom u Dubrovniku, pitao sam ga da li se ikada osećao kao plen. Izgledao je zbunjeno pitanjem. "Zašto bih?" Kockarnice su bile plen - on je bio lovac.
Njegov mladi rođak rekao je da se seća davnih dana kada se Toša prvi put zaustavio u "ferariju". Njihov rodni grad u podnožju Dinarskih planina za hrvatske standarde nije bogat, iako je Toša iz ugledne porodice. Činilo se da deli osobine koje sam video kod drugih profesionalnih kockara: averziju prema radu od devet do pet i potrebu da živi po svojim uslovima, bez obzira na rizike. Na kraju, ono što ga je izdvojilo od ostalih prediktora ruleta bila je njegova spremnost da postane velik. Većina igrača usudi se odjednom da osvoji samo nekoliko hiljada dolara, iz straha da će biti otkriveni. "Kao veverice", reče Toša s prezirom. Da nije uhapšen u Ritzu, tvrdio je, vratio bi se sledeće noći i zaradio 10 miliona funti. Osećao je da je kockarnica olako prošla.
Pred kraj našeg druženja, Toša je pitao kada će tačno biti objavljena moja priča. Zašto je želeo da zna? „Planiram svoje sledeće međunarodno putovanje“, rekao je smešeći se. Nije želeo da ga raskrinkam.
U saradnji sa Vladimirom Otaševićem, Darynom Krasnolutskom, Peterom Lacom i Mišom Savićem.
Prevela Jelena Stjepanović.
.webp){kind=icon}
