OPEC+ koči proizvodnju - da li se nafta sprema za dug ciklus niskih cena

Cene nafte porasle su prošle nedelje i nastavile da se stabilizuju na novom nivou nakon što je grupa zemalja OPEC+ objavila da će zamrznuti povećanje proizvodnje tokom prvog tromesečja 2026. godine, posle ograničenog rasta planiranog za naredni mesec.

Cena brenta je prošle nedelje skočila iznad 65 dolara po barelu, beležeći najduži niz rasta od kraja septembra. Pitanje je da li je reč o kratkotrajnoj oscilaciji ili o pripremi za fiskalnu 2026. godinu - barem za one zemlje čiji se budžet u velikoj meri puni prihodima od nafte.

Moglo bi se pomisliti da nije važno kolika je fiskalna i proizvodna granična cena nafte, odnosno cena potrebna da država uravnoteži svoj budžet (da prihodi pokriju rashode). Međutim, na Bliskom istoku, u Kazahstanu i Rusiji situacija je potpuno drugačija.

Očekivani pad cene nafte mogao bi imati nekoliko prelomnih tačaka, pa bi bilo korisno okvirno znati gde se one nalaze. Osam zemalja članica OPEC+ na sastanku održanom prošle nedelje, nakon razmatranja globalnih i tržišnih uslova i očekivanja, pre svega stanja zaliha, potvrdilo je dogovor o dodatnom povećanju proizvodnje za 137.000 barela dnevno - ali samo u decembru.

 

 

Posle decembra, zbog sezonskih faktora, odlučeno je da se u prvom tromesečju 2026. godine pauzira dalje povećanje proizvodnje. Ova odluka dolazi u trenutku kada se tržište suočava sa izgledima za rastući višak ponude, pošto je brent u protekla tri meseca izgubio oko 10 odsto vrednosti. Cene su se prošle nedelje oporavile sa najnižeg nivoa u poslednjih pet meseci nakon pooštravanja američkih sankcija Rusiji, što je otvorilo pitanja o budućoj isporuci iz te zemlje.

 

 

Zemlje OPEC+ ponovo su istakle da se proizvodnja od 1,65 miliona barela dnevno može delimično ili potpuno vratiti, u zavisnosti od tržišnih okolnosti. Odluka o zamrzavanju povećanja od sledeće godine odražava očekivanja sezonskog usporavanja potražnje. Tržište bi teško moglo da apsorbuje dodatne količine, naročito ako se prekidi u isporukama iz Rusije pokažu privremenim.

Pauziranje daljeg rasta proizvodnje ima smisla u kontekstu kontrole cene, ali i fiskalne i proizvodne granične cene nafte. Većini zemalja OPEC+, uključujući Saudijsku Arabiju, potrebna je znatno viša cena nafte da bi se pokrili budžetski rashodi, što ukazuje na veliku zavisnost državnih finansija od prihoda od nafte. Zemlje poput UAE i Omana imaju relativno nisku fiskalnu graničnu cenu u poređenju s ostalim članicama OPEC+, što pokazuje napredak u fiskalnoj disciplini i diverzifikaciji privrede.

 

 

Intervencija država prilično je ograničena u scenariju globalnog ekonomskog usporavanja, kada tržišni faktori imaju dominantan uticaj. Povećana proizvodnja izvan OPEC+ i dostupni kapaciteti unutar kartela mogli bi održati stabilnu ponudu, što bi smanjilo rizik od poremećaja. To bi pak ograničilo rast cena i navelo proizvođače da se fokusiraju na očuvanje gotovine umesto na širenje poslovanja. Rezultat bi mogao biti dugotrajan ciklus nižih cena, koji bi podstakao racionalnije poslovanje i opreznije trošenje - stvarajući uslove za oporavak tek posle 2026. godine.

Uz brent u rasponu od 50 do 60 dolara po barelu, proizvođači bi se fokusirali na najprofitabilnije bušotine, posebno u centralnom delu Permskog basena (Teksas, Novi Meksiko). Pokretanje novih projekata postaje isplativo tek kada se cena kreće između 60 i 65 dolara. Potrošnja bi verovatno opala, a manje perspektivna nalazišta bila bi obustavljena, dok bi kompanije davale prednost stabilnim bilansima nad brzim rastom.

Industrija bi mogla nastaviti konsolidaciju, nadovezujući se na velike akvizicije iz 2024. i 2025. godine, poput spajanja Exxon–Pioneer, Chevron–Hess i ConocoPhillips–Marathon, uz mogućnost dodatnih preuzimanja. Veće, integrisane kompanije mogle bi se oslanjati na profit iz rafinerijskog sektora, dok bi evropske naftne firme dodatno usporile ulaganja u energetsku tranziciju kako bi zaštitile likvidnost. Kompanije koje pružaju usluge u naftnim poljima prve bi osetile usporavanje, jer pad broja aktivnih bušotina smanjuje potražnju za opremom.

Kada govorimo o ceni nafte pri kojoj je proizvodnja ekonomski isplativa za proizvođače (odnosno pokriva troškove), okvirno je za Bliski istok to oko 30 dolara, dok je za "shale oil" oko 50 dolara po barelu. Tehnološki napredak poboljšava pokazatelje, ali prema poslednjim dostupnim podacima, proizvođači s niskim troškovima, poput Saudi Aramca, ostaju vrlo profitabilni čak i pri nižim cenama. Rusija ima niske troškove proizvodnje, ali joj je potrebna viša cena nafte za uravnoteženje budžeta, naročito zbog sankcija. Američki škriljac i nova nalazišta podstiču rast proizvodnje izvan OPEC-a. Nestabilnost tržišta i dalje je rezultat odluka o snabdevanju i globalnog sentimenta.

 

 

Analiza fiskalne i proizvodne granične cene pokazuje da većina zemalja OPEC+ ima visoku zavisnost budžeta od naftnih prihoda, dok su troškovi proizvodnje relativno niski, naročito na Bliskom istoku. U uslovima tržišne nestabilnosti i sezonskog pada potražnje, zemlje OPEC+ nastoje da balansiraju između kontrole ponude i fiskalne održivosti. Istovremeno, proizvođači izvan OPEC-a, poput SAD i Kanade, suočavaju se s višim proizvodnim troškovima, što ih čini osetljivijima na pad cena.

U scenariju cena brenta između 50 i 60 dolara po barelu, proizvođači fokus prebacuju na najprofitabilnije bušotine, racionalizaciju troškova i očuvanje likvidnosti. Takođe, treba imati u vidu da američka administracija favorizuje nižu cenu goriva, pa je ovaj scenario verovatno i najizgledniji.

Dugotrajan ciklus nižih cena mogao bi podstaći dalju konsolidaciju industrije, smanjenje investicija i oprezniji pristup razvoju novih projekata, uz mogućnost oporavka tek nakon 2026. godine.