Cena nafte oduvek je bila i lična i politička

Ako biste želeli da stanje svetske ekonomije izrazite jednim brojem, verovatno biste izabrali cenu barela nafte. U taj broj ulaze desetine faktora i razmatranja, a iz njega proističe još više - od izgleda za mir na Bliskom istoku do toka globalne trgovine preko okeana. Svaki dolar za koji se cena nafte pomeri, naviše ili naniže, uzrokuje trzaje u mikrovlaknima globalne ekonomije - neke predvidive, a neke burno neočekivane.

Nedavni pad cena, izazvan odlukom OPEC+ da nastavi sa povećanjem proizvodnje, pokrenuo je razne spekulacije o motivima Saudijske Arabije. Od navodne želje da kazni Kazahstan zbog kršenja proizvodnih kvota, do mogućeg povlačenja iz ambicioznih planova za diverzifikaciju sopstvene ekonomije.

Te spekulacije obojile su atmosferu prilikom poslednje posete američkog predsednika Donalda Trumpa Zalivu, gde se njegova agenda kretala od održavanja niskih cena goriva za američke vozače i ulaganja saudijskih milijardi u američke biznise, do ukidanja sankcija Siriji, spoj diplomatske saradnje i međusobnog interesa karakterističan za ovu mrežu odnosa. Što je ta mreža čvršća, to odluke donete u Zalivu imaju veći uticaj na američke potrošače.

Win McNamee/Getty Images/Bloomberg

 

 

Cena nafte retko kada je bila puka posledica odnosa ponude i tražnje. Ova sedmica je još jednom potvrdila koliko su i njeni uzroci i posledice postali složeni i dalekosežni. Saudijska Arabija poseduje oko 17 odsto dokazanih svetskih rezervi sirove nafte i proizvodi 11 odsto ukupne globalne potrošnje. Iznova i iznova, u ceni nafte ogledali su se saudijski lideri - njihove ličnosti, interesi i politički prioriteti.

Ono što je u početku bilo dočekano s mešavinom zahvalnosti i ravnodušnosti prema basnoslovnom bogatstvu zakopanom pod peskom, s vremenom je postalo sredstvo političkog pritiska protiv Izraela, a zatim i uzrok destabilišuće zavisnosti od jednog jedinog izvora prihoda - problem koji današnja generacija saudijskih lidera pokušava da reši.

 

Nafta je prvi put otkrivena u Saudijskoj Arabiji 1938. godine, a u ozbiljnim količinama počela je da teče nakon Drugog svetskog rata. Kako su se svetske ekonomije oporavljale od razaranja, tankeri su počeli da se nižu duž obale Persijskog zaliva. Troškovi proizvodnje bili su niski u regionu gde je nafte bilo u izobilju i gde se do nje dolazilo relativno lako. U Teksasu su mali vlasnici zemlje jedva izvlačili poslednje kapi iz iscrpljenih "striperskih" bušotina, dok su u ogromnim saudijskim poljima prirodne sile odrađivale veći deo posla – dovoljno je bilo probiti sloj zemlje, a nafta bi sama izbijala na površinu i ulazila u cevi koje su se pružale preko pustinje.

U januaru 1947. godine Ibn Saud, osnivač Saudijske Arabije, posetio je sedište Arabian American Oil Company u Dahranu. U to vreme barel sirove nafte koštao je oko 2,6 dolara. Naftne kompanije su određivale cenu i Saudijcima plaćale naknadu - netransparentan sistem koji im je omogućavao prinose i do 200 odsto.

Za Ibn Sauda i zemlju sa svega tri miliona stanovnika, od kojih su mnogi još uvek živeli nomadskim životom, svaki dolar bio je čista dobit, a računanje dosadno. Nafta nikada nije bila njegova motivacija dok je okupljao kraljevstvo, osvajajući i pljačkajući s kamila i konja, niti ga je naročito zanimala. Kada su prve isplate stigle od američkih naftnih kompanija koje su dobile prava na bušenje, donošene su u sanducima punim zlatnih kovanica – pravo u kuću ministra finansija.

Kada je Ibn Saud stigao u Dahran, odveden je u "Izvršnu rezidenciju", opremljenu svim pogodnostima koje bi jedan američki naftni direktor mogao da poželi. Nakon kratkog odmora, ipak je odlučio da mu više prijaju tradicionalni šatori koji su bili postavljeni za njega i njegovu pratnju u blizini.

Bloomberg

 

Domaćini su ga potom poveli u obilazak mehaničke radionice u Ras Tanuri, gde je oživeo čim je ugledao grupu radnika kako obrađuju usijani komad metala pod velikim čekićem. Upitao je da li mogu da naprave potkovicu. Oduševio se kada su odgovorili potvrdno. Konačno, nešto sa čim je mogao da se poistoveti.

Narednih 25 godina cena nafte je odražavala ravnodušnost kralja prema ovom resursu jer gotovo da se nije pomerala. Do 1973. godine, prosečna cena barela porasla je na svega 3,22 dolara. Ali već 1974. skočila je na 12,52 dolara i zadržala se iznad tog nivoa narednih pet godina. Najčešće navođeni okidač za ovu četvorostruku eksploziju cena bio je naftni embargo iz oktobra 1973. godine, koji su arapske zemlje predvođene Saudijskom Arabijom uvele zemljama koje su podržavale Izrael tokom Jom Kipurskog rata i njegovih posledica.

Ipak, nije embargo bio jedini uzrok tog skoka. Proizvođači nafte sa Bliskog istoka postajali su još pre 1973. sve glasniji u zahtevima za većom kontrolom nad sopstvenim resursima. Decenijama pre toga, faktička kontrola bila je prepuštena velikim američkim i evropskim naftnim kompanijama. One su pronalazile, vadile, prerađivale i prodavale naftu po cenama koje su same određivale. Bio je to oblik ekonomskog kolonijalizma, prihvaćen u vreme kada su zemlje proizvođači bile bez obrazovanja i institucionalne snage da predlože drugačiji model.

Kako su te zemlje sazrevale, pojavila se nova generacija samouverenih lidera. Muammar Gaddafi, koji je 1969. preuzeo vlast u Libiji, i Saddam Hussein, koji je godinu ranije postao potpredsednik Iraka, bili su mladi vojni oficiri bez formalnog obrazovanja, ali sa jasnom ambicijom – da preuzmu kontrolu nad nacionalnim naftnim bogatstvom. Tražili su ravnopravnije uslove i više prihoda, a u slučaju odbijanja sprovodili su nacionalizacije. Šah Irana želeo je da njegova zemlja stane rame uz rame sa industrijskim silama zapada i zahtevao je više novca od nafte kako bi finansirao ubrzanu modernizaciju. Ibn Saudov sin, kralj Faisal, nasledio je očev tradicionalizam, ali uspeo je da ga uskladi s neverovatnim bogatstvom koje je dolazilo iz pustinje.

Bloomberg

 

Različitim tempom i na različite načine, zemlje proizvođači ponovo su otvorile pregovore o cenama. Tvrdile su da inflacija, kao i devalvacija dolara nakon odluke američkog predsednika Richarda Nixona da 1971. prekine vezu između dolara i zlata, urušavaju stvarnu vrednost njihovih prihoda. Ključno je bilo to što su sada jasnije povezivale pristup svojoj nafti sa političkim stavovima i postojanjem Izraela, kojem su se protivile. Time su dotadašnje komercijalne pregovore sa naftnim kompanijama pretvorile u političke drame koje su zahtevale pažnju čitavih država.

Od Teherana do Beča, mladi arapski ekonomisti i geolozi, postavljeni na čelo državnih ministarstava, sučeljavali su se sa uglađenim rukovodiocima iz Njujorka i Londona, koji nisu mogli da poveruju u ono što im se dešava pred očima. Za Henryja Kissingera, tadašnjeg državnog sekretara SAD, Rijad je postao redovna stanica dok je pokušavao da pronađe put do mira na Bliskom istoku. U trenutku nemoći i frustracije, čak se razmatrala i vojna opcija – upotreba sile kako bi se preuzele arapske naftne bušotine.

Kako su velike naftne kompanije postepeno gubile kontrolu nad snabdevanjem i formiranjem cena u korist zemalja proizvođača i njihovih državnih kompanija, sve više nafte počelo je da se prodaje na spot tržištu, što je dodatno povećalo cenovnu nepredvidivost. Čak i nakon što je arapski embargo okončan u martu 1974. cene se nikada nisu vratile na nivoe pre oktobra 1973.

Nakon okončanja embarga, SAD je razvio duboku komercijalnu saradnju sa Saudijskom Arabijom, zasnovanu na povratku petrodolara ka zapadu kroz ulaganja u obveznice i ugovore sa kompanijama koje su učestvovale u razvoju saudijske ekonomije. Ipak, uprkos toj dinamičnoj finansijskoj razmeni, arapski svet nikada nije potpuno zaboravio američko nipodaštavanje – javno ulepšano, ali savršeno oličeno u privatnom ispadu Kissingera tokom sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, u novembru 1973. godine: "Besmisleno je da osam miliona divljaka drži civilizovani svet kao taoca", rekao je on.

Bloomberg

 

Do sredine osamdesetih godina 20. veka, saudijska kraljevska porodica i ministarstvo nafte počeli su da imaju značajno različite stavove o formiranju cena nafte. Šeik Ahmed Zaki Yamani, koji je bio ministar nafte od 1962. godine, verovao je da je u najboljem interesu Saudijske Arabije da svet što duže bude zavisan od nafte. To je značilo održavanje cene koja bi balansirala ponudu i potražnju na razumnom nivou. Nafta bi tiho tekla, njene bi se primene širile, a Saudijska Arabija bi imala dovoljno vremena i resursa da diverzifikuje svoju ekonomiju za daleku budućnost, kada presuši poslednja bušotina.

U ovom modelu, Saudijska Arabija bila bi "swing" proizvođač, koji bi radio po najnižim troškovima sa najvećim rezervama i imao mogućnost da po želji otvori ili zatvori slavine kako bi cene bile tačno tamo gde je želela. Jamani, pedantan, smiren, hladan, bio je personifikacija ovog hiperracionalnog pristupa.

Na drugoj strani bio je Fahd bin Abdulaziz Al Saud, poznat kao kralj Fahd, živahni lik koji je neprestano pušio, a koji je vodio nacionalnu bezbednost zemlje mnogo pre nego što je preuzeo presto. Podsećao je na Ibn Sauda u svojoj impozantnoj visini i građi, kao i u korišćenju astrološke savetnice. Međutim, bio je mnogo modernija ličnost, sa širim pogledom na saudijsku moć. Kao mlađi čovek, bio je među prvima od saudijskih prinčeva koji su dolazili u kockarnice na jugu Francuske i odlazili u ranim jutarnjim satima, lakši za milionske iznose.

Fahd je postao kralj u leto 1982. godine, kada je cena nafte bila 28 dolara po barelu. Četiri godine kasnije, cena je bila nešto niža od 10 dolara. Problem je bio u tome što je njegov režim zavisio od viših cena. Kupio je podršku verskog establišmenta, finansirao je životne stilove hiljada članova svoje porodice, suzbijao je domaću i međunarodnu opoziciju i stvorio sistem socijalne zaštite od kolevke do groba za saudijske građane. Kada je cena nafte pala, borio se da ispuni svoja obećanja. Naložio je Yamaniju da poveća proizvodnju saudijske nafte i postavi cenu na 18 dolara. To je bila nemoguća naredba. Yamani je mogao samo da odbije i ubrzo je smenjen.

Hiljadama milja od Rijada, Hjuston je klizio prema ekonomskom vakuumu. Nije samo naftna industrija trpela. Svi koji su prosperirali tokom ekonomske ekspanzije, od restorana do agenata za nekretnine, sada su se borili kroz veliki pad i krizu. A Hjuston nije imao resurse kao Saudijska Arabija na koje bi mogao da se osloni. Nije imao sigurnosnu mrežu koju bi mogao da naduva kada cene padnu. Jednostavno je potonuo. Poslovne zgrade, tržni centri i stambeni kompleksi ostali su prazni.

Nekada moćni Hjuston postao je jedno od najjeftinijih mesta u Americi za poslovanje, kao što će Detroit postati nakon finansijske krize 2008. i kolapsa automobilske industrije. Bivši guverner Teksasa John Connally, koji je bio teško ranjen dok je bio u automobilu sa Johnom F. Kennedyjem na dan kada je predsednik ubijen, bio je prisiljen da proglasi bankrot i proda svoje domove i imovinu kako bi isplatio poverioce koji su mu rado pozajmljivali novac ranije te decenije. Kralj Fahd je imao previše svojih problema da bi se bavio spasavanjem preopterećenih građana Teksasa.

Danas, najteži prst na naftnoj vagi je unuk Ibn Sauda, prestolonaslednik Mohammed bin Salman, koji se, kao i njegov deda, čini da je više zainteresovan za stvari koje se ne tiču nafte. Njegov pogled je usmeren ka budućnosti Saudijske Arabije, ka diverzifikaciji oslonca na fosilna goriva u pravcu tehnologije, kulture i turizma. Ali posvećenost trošenju stotina milijardi dolara na američke kompanije podseća na kompromise i dogovore iz prošlosti, što je zatvaranje nesavršenog kruga.

Nedugo pre Jom Kipurskog rata, Nadim al-Pachachi, Iračanin koji je bio generalni sekretar OPEC-a od 1971. do 1972. godine, napisao je esej u kojem je kritikovao tretman koji su zapadne zemlje pružale naftnim proizvođačima. Arapske zemlje, kako je rekao, "očekivano su ili se smatraju moralno obaveznim da zadovolje rastuće potrebe Sjedinjenih Država, koje slepo podržavaju i pomažu najvećeg neprijatelja Arapa". Zauzvrat, plaćali su ih "devalviranim i depreciranim valutama", a kao poslednju uvredu upozoravali su ih da gomile keša koje zgrću predstavljaju pretnju globalnom monetarnom sistemu i da je potrebno investirati na načine koji zadovoljavaju bankarsku i industrijsku elitu sveta. "Ovo je obrazac logike savremenog doba koji nam je nametnut", pisao je on.

Nakon što su rat i embargo završeni, nije bilo moguće ignorisati ovakvu logiku. Zapad nije samo želeo naftu Saudijske Arabije po ceni i uslovima koje je sam odredio, već je želeo da se novac koji je potrošen na naftu vrati kroz investicije. Bio je to težak dogovor tokom sedamdesetih, a postao je još teži kako su proizvođači nafte shvatali sve veću moć koju imaju. Ali kao što su scene iz Rijada pokazale ovog vikenda, ta logika i dalje ima smisla.

- Philip Delves Broughton piše knjigu o arapskom naftnom embargu iz 1973-74. godine, koja će biti objavljena sledeće godine.