Evo kako izgleda foto-robot prosečnog investitora u regionu

Sigurno ste barem jednom na filmu videli kako prekaljeni detektiv ispituje svedoka koji je jedini video zločinca. Pre ili kasnije će taj detektiv uzviknuti: “Zovite mi crtača, trebaće nam foto-robot”, a tada će očevidac početi da daje detalje o visini, boji kože i ostalim karakteristikama.

Zapitali smo se šta bi bilo ako bismo to preneli na finansijsku ravan. Kako bi izgledao “foto-robot” tog prosečnog investitora u regionu?

Ako ukratko prenesemo utiske eksperata, taj portret ne uliva previše razloga za optimizam. Prosečni ulagač nema previše finansijskih znanja ili strpljenja, a očekivanja su mu previsoka i nerealna.

Saveti od kuma, a novac od menadžerske plate

“To bi verovatno bio muškarac između 45 i 50 godina. Finansijska pismenost i poznavanje tržišta su mu na niskom nivou, pa bi na skali od jedan do deset dobio peticu. Odluke o ulaganju donosi na osnovu razgovora s prijateljima, susedima, kolegama, kumovima i ostalih priča koje čuje o nekome ko je uspeo da zaradi na berzi“, rekao je Goran Martinoski, finansijski ekspert iz makedonske kompanije KB Prvo penzisko društvo.

Kako je dodao Danijel Delač, član Upravnog odbora u Intercapial Securitiesu iz Hrvatske, ti investitori su često bolje plaćeni menadžeri u kompanijama, preduzetnici, ili poslovni ljudi koji su nedavno prodali kompanije.

Za Nikolu Stakića, profesora Univerziteta Singidunum, problem predstavlja činjenica da se najviše novca ulaže u nekretnine, i to u gotovini, pa je onda dosta teško utvrditi ko bi mogao biti tipični srpski ulagač.

“Tu  zasigurno spadaju investitori iz oblasti sporta, estrade, nekih drugih društvenih miljea, zatim tu je novac velikog broja naših ljudi iz dijaspore, ali i sve više platežno sposobnih investitora koji mogu investirati na bazi visokih nivoa svojih dohodaka, kao što je to slučaj u IT industriji”, rekao je Stakić.

Nerealna očekivanja i skepsa

Iako se stvari menjaju nabolje, prosečan investitor i dalje nema ispravnu sliku o tome šta je realno moguće na berzi, i kako funkcioniše odnos između povrata i rizika. Jednostavno rečeno, imaju nerealna očekivanja.

“Investitori koji ulažu u domaće kompanije najčešće su banke ili druge firme koje isplaćuju dividendu. Investitori koji ulažu u inostranstvu na osnovu 'bajke' koju čuju očekuju zaradu od 20-30 odsto i više, i to u periodu od dva ili tri meseca“, rekao je Martinoski.

Stakić dodaje da su ciljevi često iracionalni i kontradiktorni, i dodaje da je zajednička karakteristika našeg ulagača da želi visoke stope prinosa u kratkom roku i da nije spreman da sistematično pristupi investicionoj politici. On dodaje da taj zamišljeni investitor želi da ulaže isključivo u opipljivu, realnu aktivu jer finansijski oblici aktive stvaraju bojazan i skepticizam.

Bloomberg

“To se jednim delom može pripisati dobro poznatim inflatornim vremenima iz 90-ih, ali isto tako i nedostatkom finansijske pismenosti i edukacije među mladima koji nisu bili svedok tih vremena”, dodaje Stakić.

Realna aktiva, kako on dodaje, nisu samo nekretnine, iako one dominiraju u Srbiji, već to može biti zlato, zemljište, ili čak proizvodnja u okviru svog domaćinstva.

Čak i kada se radi o ulaganju u akcije svetskih kompanija, nažalost, investitore može da ponese raspoloženje ili oduševljenje na tržištu koje dolazi nakon što je vrednost akcija već porasla.

“Oni obično ulažu u kompanije koje su popularne i, nažalost, već imaju visoke cene i vrednosti. Intenzitet se menja u talasima u zavisnosti od ciklusa berze, a ovih dana vidimo više uzbuđenja podstaknuto rastom velikih američkih kompanija“, dodao je Martinoski.

Slika o iznosima mutna, ali su barem petocifreni

Što se tiče iznosa koji se ulaže, u Srbiji je to uglavnom misterija jer je, kao što smo rekli, većina novca uložena u nekretnine, i to u kešu, pa ne postoje precizne evidencije koje bi to pratile. S druge strane, sama činjenica da se radi o nekretninama značila bi da ulagač ne može tako lako da uđe na tržište ako nije izdvojio barem šestocifreni iznos u evrima.

U Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji se ulažu minimum petocifreni iznosi, ako se radi o ulaganju na berzi. „Iznos koji ulažu je između 10.000 i 15.000 evra, a sredstva dolaze ili iz njihove štednje ili (u ciklusu rasta berzi) iz zaduživanja kod banaka ili finansijskih kompanija. Čak koriste i minuse na tekućem računu“, rekao je Martinoski.

Bloomberg

Od prirode izvora sredstava zavisi i visina ulaganja, ali čini mi se da se iole značajnija investicija, u prosečnim vrednostima, ne može zamisliti bez nekoliko desetina hiljada evra, smatra Stakić.

Slično bismo mogli da kažemo i za Hrvatsku. Prema podacima Revoluta, prosečan iznos na računu hrvatskog ulagača bio je 2,161 evra u 2023. Delač kaže da su ove brojke premale. “Ne mogu komentarisati konkretne brojke naših klijenata, ali mogu reći da je naš prosečan klijent višestruko veći“, rekao je Delač.

Delač za kraj ističe da je najbitnije ne porediti se ni sa prosečnim, ni sa bilo kojim drugim investitorom. Najbitnije je razumeti principe rizika i povrata, i razviti strategiju na dugi rok. U tom slučaju bi i lice sa skice s početka teksta izgledalo srećnije.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar