Najbolja atmosfera Svetskog prvenstva nije na stadionu

Najbolje svetsko prvenstvo u mom životu bilo je 2006. godine, kada je Italija nakon dramatičnih produžetaka savladala Francusku izvođenjem penala. Utakmica je bila toliko napeta da je njen najpoznatiji trenutak ostala scena u kojoj je legendarni francuski vezista Zinedin Zidan glavom udario italijanskog igrača i zaradio isključenje.

To finale mi je trajno ostalo u sećanju jer sam ga doživela uživo. Ne na stadionu u Berlinu, gde je odigrano finale, već u Rimu, na Circus Maximusu. Moj otac i ja pratili smo utakmicu na velikim javnim ekranima zajedno sa hiljadama italijanskih navijača, potpuno opčinjeni dešavanjima na terenu.

Kada je Italija pobedila, činilo se kao da se urlik oduševljenja prolomio celim Apeninskim poluostrvom. Imala sam tada 15 godina i dolazila iz mirnog američkog predgrađa, ali te noći osetila sam strast kakvu imaju samo najodaniji navijači, potpuno uz Azure.

Dok smo se vraćali prema hotelu u reci slavljenika, vozači su izlazili iz automobila zarobljenih u saobraćaju kako bi plesali na ulicama. Mladić sa licem obojenim u boje italijanske zastave projurio je skuterom mašući ogromnom zastavom. Slavio je ceo grad, cela država. Te noći Italija, a ne Nemačka, postala je centar svetske fudbalske euforije.

Ilustracija (Depositphotos)

Svetsko prvenstvo predstavlja vrhunac fudbala upravo zato što ima moć da ujedini naciju oko jedne reprezentacije i jedne devedesetominutne utakmice. Održava se svake četiri godine i okuplja najbolje igrače jedne zemlje, koji inače nastupaju za različite i često rivalske klubove, kako bi se borili za trofej o kojem će se pričati generacijama.

Ako želite da doživite najintenzivnije emocije turnira, najbolje mesto za gledanje nije ono gde se utakmica igra, već zemlja iz koje dolazi reprezentacija koja nastupa.

U većini velikih fudbalskih nacija fudbal je mnogo više od sporta. Navijanje je gotovo plemensko, a njegov uticaj na kulturu jedinstven. To nije elitna razonoda, nego nacionalna strast. I dok manji broj navijača može sebi da priušti putovanje na turnir, ogromna većina ostaje kod kuće.

Uoči finala 2006. činilo se da je cela Italija stala kako bi pratila utakmice. Milioni ljudi okupljali su se na trgovima i u parkovima, kafići i barovi bili su prepuni. Sve je bilo javno i otvoreno, pa su se i turisti lako mogli priključiti slavlju. Tokom tih sedmica upoznala sam reprezentaciju, njihove karaktere i kvalitete. Uz to, igrači su bili izuzetno popularni i zbog izgleda - Rim je tog leta bio preplavljen reklamama Dolce & Gabbane na kojima su se pojavljivali u donjem vešu. Kao i mnogi tada, bila sam zaljubljena u Andreu Pirla.

Ovogodišnje Svetsko prvenstvo igra se u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi, zemljama koje nisu naročito poznate po fudbalskoj groznici. Za one koji žele da osete uspone i padove turnira hiljadama kilometara daleko od stadiona, postoji mnogo privlačnih opcija. Iako Italija ponovo nije uspela da se kvalifikuje, kladionice najveće šanse za osvajanje titule daju Španiji, Francuskoj, Argentini i Engleskoj, a odmah iza njih slede Brazil, Portugalija, Nemačka, Holandija i Maroko.

Naravno, utakmice u severnoameričkim vremenskim zonama stvaraju određene logističke izazove, ali i prilike. Početak utakmice u 22 sata po istočnoameričkom vremenu znači buđenje u četiri ujutro u većem delu Evrope, ali termini u podne ili posle podne savršeno se uklapaju u večernji izlazak u Španiji, Francuskoj ili Hrvatskoj, gde bi večera pre 21 sat ionako odavala da ste turista.

Za one koji ne žele da razmišljaju o noćnim terminima, Brazil i Argentina deluju kao odličan izbor. Procene pokazuju da obe reprezentacije imaju više od 50 odsto šanse da stignu najmanje do četvrtfinala. Uz to, reč je o zemljama koje žive fudbal i znaju kako da organizuju nezaboravne noći.

Kao zanimljive alternative izdvajaju se Urugvaj, Južna Koreja, Senegal, Ekvador i Hrvatska - zemlje koje ozbiljno doživljavaju Svetsko prvenstvo i od kojih se očekuje nekoliko pobeda. Čak bi i tradicionalno suzdržana Švajcarska mogla da ponudi nesvakidašnje živopisnu atmosferu.

U srcu Svetskog prvenstva nalazi se društveno prihvatljiv oblik nacionalnog ponosa, a neke zemlje uspevaju privremeno da ostave političke podele po strani. Srce će vam brže kucati gledajući utakmicu u običnom španskom baru okruženi lokalnim navijačima koji proživljavaju svaki trenutak, nego na najudaljenijim sedištima velikog stadiona u Los Anđelesu. Postoji i dodatna prednost gradova koji nisu prilagođeni automobilima, nakon utakmice odmah se možete pridružiti slavlju na ulicama, umesto da satima stojite u saobraćajnoj gužvi.

Tu je i pitanje troškova. Zbog dinamičkog formiranja cena teško je napraviti precizna poređenja, ali ulaznice za utakmice u Severnoj Americi kreću se od približno 380 dolara pa do više od 4.000 dolara. Karte za polufinale dostižu i 11.130 dolara, dok su za finale početne cene bile 4.185 dolara, a najbolja mesta navodno su dostizala gotovo 33.000 dolara, više od dvadeset puta više nego na prethodnom prvenstvu 2022. godine.

Depositphotos

Čak i pojedini brendovi koriste visoke cene karata u svojim marketinškim kampanjama. Kanadska avio-kompanija Air Transat postavila je bilbord s porukom: "Gledajte Portugaliju: 3.870 dolara. Posetite Portugaliju: 799 dolara."

Portugalija slavi Cristiana Ronalda gotovo kao nacionalnog heroja, a ovo bi mogla biti njegova poslednja prilika da osvoji jedini veliki trofej koji mu nedostaje. Ako Portugalija dogura daleko na turniru, teško je zamisliti da zemlja neće biti preplavljena euforijom.

Slično važi i za Španiju. Povratna avionska karta iz Njujorka za Barselonu može koštati između 650 i 950 dolara. Smeštaj u velikim gradovima nije jeftin, ali je i dalje znatno povoljniji od boravka u gradovima domaćinima prvenstva. Hrana i piće su pristupačni, a celo iskustvo možete podeliti s nacijom duboko ukorenjenom u fudbalskoj tradiciji, gde se navijači rivalskih klubova poput Barselone i Real Madrida ujedinjuju iza reprezentacije.

FIFA je, suočena s kritikama zbog cena ulaznica, pustila ograničen broj karata od 60 dolara, ali procenjuje se da one čine manje od 1,6 odsto ukupnog kapaciteta stadiona.

Bloomberg

Priznajem, ova strategija zahteva određenu dozu hrabrosti. Živela sam u Londonu 2018. godine, kada su samouvereni engleski navijači bili uvereni da će trofej konačno "doći kući". Bilo je fantastično sve dok Engleska nije izgubila od Hrvatske nakon produžetaka. Možete odabrati pogrešnu reprezentaciju za koju ćete navijati, ali rizik se isplati.

Tog leta 2006. godine gotovo da nije postojalo uzbudljivije mesto na svetu od Francuske dok je njena reprezentacija stizala do finala protiv Italije. Da je ishod bio drugačiji, Francuska bi te noći verovatno bila najbolje mesto na planeti za praćenje finala. Sve do trenutka kada je David Trezeguet pogodio prečku, možda je to zaista i bila.