Šta da radimo sa svetom opsednutim statusom?

Deus ex machina (lat.) iliti "bog iz mašine" na latinskom moderan je izraz koji inspiriše imena filmova, modne brendove i mračne misli o našem svetu vođenom tehnologijom u zori veštačke inteligencije. Ali izraz zapravo potiče iz klasičnog pozorišta: kada bi se predstava približavala kraju, a zaplet delovao nerešivo, dramski pisac bi uveo glumca u ulozi Atene, Heliosa ili nekog drugog boga, spuštenog pomoću krana (otud, mašina), da spase junaka ili (zašto da ne) da vrati nekoga iz mrtvih.

Naš trenutak deluje kao da podižemo sopstvene kranove za naše zapetljane probleme: Hoće li se ekonomska produktivnost ponovo ubrzati? Može li se civilna politika povratiti? Možemo li obezbediti osnovni dohodak za sve? Da li je moj posao siguran? Možda je AI rešenje za sve! Ne znamo. Još je novo! Ali, nagađanje o AI može makar poslužiti kao način da se predstava završi.

Jedan od primera ovog fenomena "AI kao spasilac" jeste knjiga "Anointed: The Extraordinary Effects of Social Status in a Winner-Take-Most World" (izdavač: Simon & Schuster) autora Toby Stuarta. Veći deo knjige je živahan, informativan i uravnotežen. Međutim, veštačka inteligencija, niotkuda, preuzima poslednjih deset strana baš kada je Stuartova moralna analiza statusa postajala kompleksnija. Ta kompleksnost proizlazi iz dve osnovne niti njegove knjige: sa jedne strane vodič kako da bolje razumemo i koristimo lični status, a sa druge kritika statusnih struktura koje produbljuju nejednakost i kvare ljudsku dušu.

 

Da li bi ovaj konkretno portert vredeo isto da nije autor Andy Warhol? Foto: Bloomberg

 

Stuart počinje sa prvim aspektom: osvrtom na to koliko su naši umovi nepredvidivi i kako smo se evolutivno oslonili na status kao način organizovanja društva. Njegov glavni koncept je ono što naziva "Veliki Pomak": "čin određivanja vrednosti objekta ne na osnovu njegovih unutrašnjih kvaliteta, već prema prestižu ljudi ili grupa povezanih s tim objektom." Knjigu otvara pričom o slici čija bi vrednost mogla biti 400 puta veća ako bi se pripisala Rembrandtu, a ne nekom od njegovih učenika. Piše i dosta o vinu.

Stuart se zabavlja svojim primerima, ali jasno daje do znanja da status nije samo pitanje ukusa ili prevelikih cena pića. "Statusni sistem," piše on, "centralni je mehanizam putem kojeg naše društvo raspodeljuje oskudne resurse." 

On oblikuje svako naše iskustvo, što već intuitivno shvatamo. Ipak, Stuart razlaže kako "agenti pomazanja" poput kritičara, nagrada, rangiranja i preporuka stavljaju status "u pokret". Ističe da je "neverovatna, gotovo magična osobina statusnog sistema ta da, ako ga imate, možete ga davati drugima, a da ga sami ne izgubite."

Kroz mnoge stranice, Stuart deluje kao nepristrasan posmatrač statusa dok beleži njegovu sveprisutnost. Ptice to rade, pčele to rade, čak i šimpanze u krošnjama drveća, prema čuvenoj engleskoj zološkinji, koja je proučavala šimpanze Jane Goodall.

U ljudskim društvima, piše Stuart, "hijerarhije se pojavljuju u grupama dece već sa dve godine. Sa četiri godine, deca mogu da procene svoje drugare i tačno kažu ko ima više uticaja." 

Odrasli ljudi takođe imaju potrebu za prečicama poput statusa kako bi mogli da funkcionišu u ovom svetu.

Naši mozgovi imaju "urođenu tendenciju da štede kognitivne resurse i teže efikasnosti pred zastrašujućom složenošću." Pominje i poznatu, ali retko tačno potkrepljenu, tvrdnju da se ljudi dnevno suočavaju sa desetinama hiljada odluka.

Status može biti prirodan deo života, ali Stuart tvrdi da je on danas postao centralniji, u onome što on pomalo birokratski naziva "svetom u kome pobednici uzimaju skoro sve." Razlog za to je što oni sa statusom danas ne dobijaju samo prednost, već sve više kumulativnu prednost. Poziva se na "Matejev efekat", nazvan po stihu iz Jevanđelja po Mateju: "Jer svakome koji ima daće se, i imaće izobilje." (Postoji i depresivni nastavak: "A od onoga koji nema, uzeće se i ono što ima.") Današnji ubrzivači ovog efekta su "globalna, digitalizovana tržišta."

U poređenju sa ranim idealom interneta koji je trebalo da pruži prostor za tzv. "dugi rep", Stuart tvrdi da već 'pomazani' sada još lakše i brže mogu da prošire svoj uticaj i domet, na globalnom nivou i u velikim razmerama. Restoran sa tri Michelin zvezdice u Provansi sada privlači goste iz New Jerseya. Taylor Swift je svuda, pa zato i opstaje svuda.

Taylor Swift i profesionalni igrač američkog fudbala Travis Kelce objavili su krajem avgusta svoju verdibu na Instagramu. Objava fotografija na kojima se vidi kako Kelce prosí Swift sa velikim dijamantskim prstenom u bašti punoj cvećaje za manje do sat vremena prikupila je 7,1 milion lajkova/Foto: Bloomberg

 

 

Ponekad "Anointed" deluje kao da tvrdi da je ta kumulativna prednost uglavnom rezultat slučajnosti, od početnog čina "pomazanja". Ovo može da dovede do pojednostavljenog pogleda na život. Na primer, Stuart popularnost "male crne haljine" pripisuje činjenici da ju je Coco Chanel "pomazala" 1926. godine, a ne njenoj stvarnoj privlačnosti, koja proizlazi iz praktičnosti i sofisticirane jednostavnosti. Činjenica je da je njena bob frizura nije imala isti uticaj tokom decenija. Takođe je manje ubedljiv kada govori o "težim" stranama statusa, poput sindroma prevaranta ili "trke u mestu" u kojoj neko mora stalno da održava sopstvenu slavu. Pominje Paris Hilton, za koju lično verujem da se sasvim dobro snalazi.

Pred kraj knjige, situacija postaje još mračnija. Stuart izražava zabrinutost da današnji pobednici ne samo da prisvajaju više statusa i bogatstva i resursa nego što to zaslužuju, već da postoji i negativna selekcija, koja vodi ka tome da status sve češće dobijaju najgori među nama. Spekuliše, uz primere, da su mnogi "pomazani" zapravo maligni narcisi (biznis literatura se nikada ne umori od Adama Newmana ili Elizabeth Holms).

 

Paris Hilton tokom konferencije za novinare povodom predloga zakona koji bi povećao nacionalno prikupljanje podataka i izveštavanje o mladima koji žive u rezidencijalnim programima (Capitola u Washingtonu, DC, SAD, 2023. godine.) Foto: Nathan Howard/Bloomberg

 

Prevaranti, piše on, "su nagrizli intelektualne i dokazane temelje na kojima trenutni statusni sistem počiva i od kojih crpi svoju meritokratsku legitimnost." 

Još gore: "Pomazani su na čelu institucija koje se sve češće doživljavaju kao elitističke, proizvoljne, zarobljene interesima moćnih ili pristrasne u načinu na koji funkcionišu."

 

Sve ovo je veoma loše. Jer, ko zaista može da navija za svet u kojem "pomazanje zamenjuje zasluge identitetski definisanim pozicijama u statusnim hijerarhijama kao glavnim kriterijumom za odlučivanje o tome ko dobija prilike i resurse ili, ako pogledamo na drugi kraj lestvice, ko biva zaustavljen zbog saobraćajnog prekršaja, pretresen na ulici, isključen sa tržišta rada."

Pa, dok sam se približavao kraju čitanja knjige "Anointed", pitao sam se kako da pomirim ovu mračnu dijagnozu sa Stuartovim ranijim, optimističnijim razmatranjem statusa kao fascinantnog fenomena. Ili možda pomirenja neće ni biti. Možda moramo da prihvatimo da će svet postajati sve gori, sve više "pomazan"

I onda - deus ex machina: "AI sistemi, ako budu pažljivo dizajnirani, mogli bi zaista da revolucionizuju način na koji raspodeljujemo prilike. Za razliku od ljudskih donosilaca odluka, algoritmi mogu biti rigorozno testirani na pristrasnost, neprekidno praćeni u pogledu pravičnosti i prilagođeni kad god se otkriju problemi."

 

Deus ex machina je banalan kraj za neku predstavu, ali makar je sam dramaturg odlučio šta će se desiti. U slučaju AI ne zna se. Foto: Depositphotos

Možda AI neće u potpunosti eliminisati "sjaj pedigrea", piše Stuart, ali će ga "barem malo ogrebati." On pozdravlja blisku budućnost u kojoj će vaš AI asistent, "oslobođen lojalnosti brendovima, uticaja marketinga i kognitivnih ograničenja," pomoći da optimalno kupite cipele. Asistent bi takođe mogao da "analizira nutritivni sastav žitarica za doručak" i preporuči one koje vam najviše odgovaraju.

Ali tu se ne zaustavlja: "Kako znanje i kulturna pismenost postaju univerzalno dostupni, očekujte izravnavanje terena i promenu u načinu na koji se formiraju i funkcionišu statusne hijerarhije", tvrdi on. "Pitanje nije da li će AI izjednačiti teren; to je već svršena stvar."

Na kraju, u brzom finišu, inače promišljeni Stuart ne pristaje da prizna da su mu primeri ili smešni ili zastrašujući. Ja, na primer, redovno uspevam da kupim cipele i pojedem doručak bez da izgubim sopstvenu autonomiju pod uticajem visokog statusa. I dok svi želimo društvo sa moralno pravednijim pravilima igre, naivno je pretpostaviti da će AI neizostavno dovesti do pravednijeg sveta nego što je to sistem statusa koji je u ljudskoj evoluciji nastajao stotinama hiljada godina posebno kada se i sam AI trenira na osnovu ostataka tog istog sistema.

Deus ex machina je banalan kraj za neku predstavu, ali makar je sam dramaturg odlučio šta će se desiti. Sa AI bogovima u mašinama ili zapravo bogovima koji jesu mašine niko nije zaista nadležan i niko ne zna kako će se sve ovo završiti.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar