.webp){kind=icon}
Ryan Burdick više ne dobija svakodnevna pitanja kada će se vratiti na posao. Ona su stara priča, baš kao i nadimak "Gospodin Mama".
Taj tridesetosmogodišnji otac dvoje dece kaže da nimalo ne žali zbog svoje odluke od pre 10 godina da odustane od karijere pilota koja je bila u usponu kako bi se puno radno vreme brinuo o svojoj deci. "Već dugo se šalim da sam u penziji kad me ljudi pitaju šta radim", kaže Burdick, čija je supruga Stephanie (36) doktorka u bolnici u Grand Rapidsu, u Mičigenu.
"Još uvek dobijam e-poštu od firmi koje pokušavaju da me nagovore da se vratim na posao i poletim", kaže dodajući da, iako mu povremeno nedostaje posao, u skorije vreme ne planira povratak. U njegovom fokusu su sinovi - desetogodišnji Walter i sedmogodišnji George.
Burdickova supruga bila je specijalizantkinja kada je par shvatio da se dadilja koju su upravo angažovali ne može nositi s njihovim dežurstvima. Nakon što su razmotrili druge opcije za čuvanje dece, par je zaključio da bi bilo logičnije da Ryan preuzme brigu o njima kod kuće. To je omogućilo Stephanie puno brže napredovanje, što je olakšalo finansijski pritisak života u domaćinstvu s jednim izvorom prihoda. "Moj potencijal za razvoj karijere puno je veći jer on ostaje kod kuće", kaže ona.
Burdick i njegova supruga sa sinovima Foto: Sarah Rice/Bloomberg Businessweek
Blagi pad zastupljenosti muškaraca u najboljim radnim godinama na američkom tržištu rada zbunilo je ekonomiste i političare, koji su pad pripisali nizu faktora, uključujući smanjenje plata u proizvodnji i drugim sektorima u kojima tradicionalno dominiraju muškarci, ali i slabiju obrazovanost muškaraca. Američki Zavod za statistiku rada definiše razdoblje između 25. i 54. godine kao najbolje godine za rad.
Udeo muškaraca u najboljim godinama za rad na američkom tržištu rada opada
Prošlog meseca je 88,5 odsto muškaraca u najboljoj životnoj dobi bilo zaposleno ili u potrazi za poslom. To je pad za više od 9 postotnih bodova u odnosu na pedesete godine prošlog veka otkad se prate ti podaci. U isto vreme, stopa angažmana žena na tržištu rada više se nego udvostručila, s otprilike jedne trećine tadašnjeg stanovništva na 77 odsto u kasnim 1990-ima. Otada je i ostalo na tom nivou. Fenomen je opširno opisan u knjigama fatalističkih naslova kao što su Kraj muškaraca (eng. The End of Men) i Kriza dečaka (eng. The Boy Crisis).
Muškarci koji napuštaju tržište rada kako bi se brinuli o deci bili su relativno slabo zastupljeni u trendu povlačenja muškaraca s tržišta, ali u poslednje vreme brojke rastu, a prošle su godine možda dosegle i rekord.
Često se kao referenca uzimaju vladini podaci koji verovatno potcenjuju veličinu te grupe. Popis stanovništva kategoriju definiše vrlo usko - kao supruge u brakovima suprotnog pola s decom mlađom od 15 godina koji izričito kažu da ne rade kako bi se mogli brinuti i porodici, a čije žene ili rade ili traže posao. Prema tom kriterijumu, muškarci su ove godine činili pet odsto od petine američkih porodica u kojima je jedan roditelj "domaćica". Reč je o 239 hiljada očeva, što je porast u odnosu na oko 1 odsto njih koji su ostajali kod kuće i brinuli o deci sredinom devedesetih.
Udio američkih obitelji u kojima jedan roditelj ostaje kod kuće kako bi se brinuo o djeci Izvor: Bloomberg
Analiza Pew Research Centra proširuje kategoriju tako da uključuje svakog oca deteta mlađeg od 18 godina koji ne radi, bez obzira na razlog ili bračni status, i uključuje muškarce u istopolnim vezama. Prema toj analizi, broj očeva koji ostaju kod kuće porastao je na oko 2,1 milion do 2021. godine. Ovo uključuje 18 procenata svih roditelja koji ostaju kod kuće i povećan je sa 10 procenata iz 1989. godine.
U istraživanju Pew-a, 23 odsto očeva je reklo da je razlog zašto su napustili radnu snagu da bi se brinuli o deci, dok su ostali razlozi gubitak posla (13 odsto), invaliditet (34 odsto) i obrazovanje ili penzija (20 odsto). To je više u odnosu na samo 4 procenta očeva koji su rekli da su napustili posao da bi se brinuli o deci u istraživanju Pew-a iz 1989. godine.
Neki muškarci postaju roditelji na puno radno vreme nakon što su otpušteni ili su postali invalidi, i mogu to navesti umesto brige o deci kao razloge zašto ne rade. To čine zbog društvene stigme koja već dugo postoji, kaže Arielle Kuperberg, vanredna profesorka sociologije i rodnih studija sa Univerziteta Severna Karolina, koja se bavila proučavanjem savezne statistike.
Kuperberg je otkrila da rekordnih 15,2 odsto očeva dece mlađe od 18 godina prošle godine nije radilo, što je porast u odnosu na 14 odsto u 2019. i 8 odsto u 1980. godini.
Kulturalne norme o muškosti, poslu i porodici sporo su se razvijale, kaže Richard Reeves, autor nove knjige Of Boys and Men: Why the Modern Male Is Struggling, Why It Matters, and What to Do About It. "Preoblikovali smo majčinstvo i ono što znači biti mama na takav način da mame sada mogu biti i hraniteljice porodica", kaže Reeves, viši saradnik na Institutu Brookings. "No, nismo preinačili očinstvo na takav način da olakšamo muškarcima, da kulturološki, praktično i ekonomski postanu praktičniji očevi."
Burdick u žaru borbe s kućnim poslovima Sarah Rice/Bloomberg Businessweek
Burdick se slaže. "Svet zapravo nije stvoren za tate koji ostaju kod kuće", kaže ističući kao jednu od prepreka nedostatak stanica za menjanje pelena u muškim toaletima. Škola rutinski zove njegovu suprugu s pitanjima i u hitnim slučajevima, iako je on naveden kao primarni kontakt.
Pandemijski poremećaji velikih razmera koji se odrazio i na poslovne i na školske rasporede, prisilio je novu podelu rada u mnogim domaćinstvima. Prema podacima američkog Zavoda za statistike na tržištu rada (BLS), u 2021. godini muškarci stariji od 18 godina provodili su u proseku 1,91 sat dnevno brinući se o članovima domaćinstava i pomažući im. To je manje od 2,39 sati koliko su to činile žene, ali je više u odnosu na 1,62 sata koliko su to muškarci činili 2019. godine i 1,67 sati u 2003. godini kada je BLS počeo pratiti brojke. Prerano je reći da li to predstavlja trajniju promenu rodnih uloga.
Važniji pokretač tih promena bila je razlika u evoluciji dinamike prihoda muškaraca i žena. Gotovo trećina žena koje su bile u braku ili suživotu pridonosila je barem polovini ukupnih prihoda u 2017. godini. To je, prema izveštaju Pewa, porast u odnosu na 25 odsto u 2000. i samo 13 odsto tog doprinosa u 1980. godini.
"Sve te godine povećanog upisa žena u visoko obrazovanje sada su počele donositi rezultate", kaže Jennifer Glass, profesorka sociologije na Univerzitetu Teksas u Ostinu, koja je prošle godine objavila izveštaj o povećanju broja žena koje izdržavaju porodicu. "One imaju stabilnije poslove koji osiguravaju zdravstveno osiguranje, a koji verovatno neće nestati tokom recesije."
Napominje da su, istorijski gledano, žene koje su bile glavni izvor prihoda uglavnom bile neudate, razvedene ili udovice. U poslednjim decenijama, porastao je broj majki koje su u porodici bile zadužene da donose hleb na sto. Uspešnost u područjima kao što su zdravstvo i obrazovanje pomogle su im da povećaju prihode, dok su njihove muške kolege iskusile "smanjivanje primanja zbog inflacionih uticaja".
Kolike prihode ostvaruju muškarci i žene koji žive u braku ili partnerskom odnosu
Upravo ta nesrazmernost u potencijalu prihoda podstakao je Jasona Mitchella da preuzme ulogu roditelja s punim radnim vremenom 2014. godine. U to vreme je bio pomoćni profesor na državnom univerzitetu Apalačijan u Severnoj Karolini, dok je njegova supruga imala doktorat i bolje plaćeno radno mesto u informacionim sistemima na Poslovnoj školi tog Univerzieta.
Par je uskladio rasporede nastave najbolje što je mogao nakon rođenja prvog deteta. To više nije funkcionisalo s dolaskom drugog. "Bili smo poput dva broda koja prolaze u noći”, priseća se Mitchell, 40, koja se sada brine za četvoro dece u dobi od 4 do 11 godina. "Iskreno, moj posao ne bi bio dovoljan da pokrije troškove čuvanja više od jednog deteta."
Pandemija je povećala ionako visoke troškove brige o deci u Americi uzrokujući zatvaranje mnogih vrtića, a izazvala je i egzodus osoblja koje je krenulo u potragu za bolje plaćenim poslovima. U nedavnom istraživanju, 58 odsto porodica reklo je da bi ove godine potrošilo više od deset hiljada dolara na brigu o deci, u poređenju sa 45 odsto onih koji su rekli da su potrošili barem toliko u 2019. godini.
Čak i kada njegov najmlađi počne ići u školu puno radno vreme, Mitchell kaže da se verovatno neće vratiti na posao jer "ima toliko toga za raditi" u vođenju domaćinstva i usklađivanju rasporeda četvoro dece.
Smatra se srećnikom. "Mislio sam da će mi nedostajati podučavanje i ponekad mi stvarno nedostaje", rekao je. "Ali to izbledi kad se setim da mogu gledati decu kako rastu i provoditi s njima što više vremena."
Naravno, većina američkih porodica nema luksuz da može živeti od jednog prihoda. Kristopher Park (34) dao je prošle godine otkaz na poslu u državi Delaver gde je bio zadužen za dodelu subvencija hrane i druge vladine programe pomoći. Kad je razmotrio opcije, shvatio je da njegova dvonedeljna plata od otprilike hiljadu dolara ne bi pokrila mesečne troškove od 2.500 dolara za čuvanje njegovih sinova od kojih jedan ima pet, a drugi tek dve godine.
Bilo mu je logičnije da njegova supruga Nicole (32) prihvati posao računovođe u Stambenoj upravi Vilmingtona na kojem zarađuje 50.000 dolara godišnje, a da se on brine za decu (treća im je ćerka rođena u oktobru), nego da daje celu svoju platu dadilji ili vrtiću. Pritom se požalio i na nedostatak nekih pristupačnijih opcija za čuvanje dece.
Iako je trenutno posvećen celodnevnoj brizi, Park slobodno vreme koristi za razvoj veština računarskog programiranja i 3D modelovanja, nadajući se da će mu to otvoriti vrata bolje plaćenim poslovima. "Istina je da samo s njenim prihodom nismo zaštićeni ako dođe do neke hitne situacije", konstatuje.
Porast troškova za brigu o deci skočio je kao i troškovi za brigu o starijim osobama. Troškovi za brigu o starijim osobama koje ljudi finansiraju iz vlastitog džepa porasli su za 41 odsto od 2009. do 2019. godine. Broj zaposlenih koji brinu o starijima, baš kao i broj onih koji brinu o deci, ostaje tvrdoglavo ispod pretpandemijskih nivoa.
Manjak pristupačnih opcija motivisao je Marija Matthewsa da se 2020. godine preseli iz Los Angelesa u rodni Oklahoma City kako bi se brinuo za svoju 60-godišnju majku Kathy Grant kojoj je pre dve godine dijagnostifikovan rani stadijum demencije.
Matthews sa svojom majkom Kathy u kući u Oklahoma Cityju Foto: September Dawn Bottoms/Bloomberg Businessweek
"Nekim danima seća se svog imena, nekim danima ne", kaže Matthews (42) koji je napustio posao u popularnim odredištima kao što su Beauty & Essex i Soho House kada mu je majka počela biti nesamostalna, a njena ušteđevina se stanjila toliko da si nije mogla priuštiti život u ustanovi koja se plaća 5.000 dolara mesečno.
Grant više ne može sama jesti ni obući se, koristi samo neke fraze i ne govori više u rečenicama, a obuzima je i strah da će pasti čak i kada se kreće po svojoj kući, kaže Matthews. "Vidim to u njenim očima", rekao je napominjući da su joj sada potrebni sedativi čak i za rutinske preglede kod zubara.
U 2020. godini 39 odsto zaposlenih u oblasti porodične brige činili su muškarci, što je porast u odnosu na 27 odsto koliko su, prema Američkom udruženju penzionera (eng. American Association of Retired Persons - AARP) i Nacionalnom savezu za negu (eng. National Alliance for Caregiving - NAC) činili u 1997. godini. "Sada je više muškaraca njegovatelja nego pre, što možda naglašava promenu kulture oko snabdevanja, ko je pruža i kome je ugodno pričati o tome", kaže Fawn Cothran, direktor istraživanja u NAC-u.
Matthew kaže da mu je ugodnije da se sam brine za majku nego da traži potencijalne negovatelje Foto: September Dawn Bottoms/Bloomberg Businessweek
Otprilike devet odsto njegovatelja obolelih od Alchajmera ili drugih oblika demencije u potpunosti je odustalo od posla prošle godine, pokazuju podaci Udruženja za Alzheimerovu bolest i NAC-a. Otprilike 18 odsto ih je prešlo s punog na skraćeno radno vreme.
Matthews je razmišljao o traženju posla od 9 do 17 nakon što se preselio u Oklahoma City, ali je shvatio da će njegova plata u potpunosti ići za pokrivanje troškova medicinske sestre. Kaže kako mu je draže da sam brine o svojoj majci nego da mora proveravati potencijalne negovatelje. Iako je Kathy izgubila mnoge svoje sposobnosti, ona pozitivno reaguje na muziku i zasija kad Matthews pleše uokolo ili pravi smešne grimase. "Vrlo je zabavno videti je kako se smeje", tvrdi.
U nekim se porodicama izmenjuju muški i ženski negovatelji i naizmenično odlaze s tržišta rada.
Prema nedavnoj studiji Glassa, profesorka u Ostinu, oko 70 odsto američkih majki može očekivati da će prehranjivati porodicu barem godinu dana pre nego što im prvo dete napuni 18 godina. Takve majke mogu očekivati da će barem šest godina biti primarni izvor prihoda u domaćinstvu, pokazalo je njeno istraživanje.
To da jedan roditelj bude uvek kod kuće bio je prioritet za Andrewa Molitora i Meg Bartelt, koji su za život odabrali grad Belingam u Vašingtonu gde su troškovi bili podnošljiviji. "Troškovi života nisu niski, ali ovo nije San Francisko i nije Bruklin", kaže Andrew (56) koji je 2016. godine napustio posao softverskog inženjera koji mu je donosio 150.000 dolara godišnje u Hewlett-Packardu. Zamenio se na mestu negovatelja s Meg, koja je nakon godina rada na pola radnog vremena želela pokrenuti vlastitu firmu za finansijsko planiranje. "Ako imate relativno dobar posao i slučajno imate nešto novca na koje se možete osloniti kao što smo mi imali, onda možete izvesti to što smo napravili mi. Ovde se možete prepustiti životnom stilu kakav se vodio pedesetih i prikazan je u televizijskoj seriji Leave It to Beaver."
Ta serija ima moderan zaokret, s Andrewom koji pere suđe i brine se za kćeri Alice (13) i Beatrice (9), dok Meg radi u zasebnoj kancelariji u zadnjem delu imanja. Bračno savetovanje, koje je par započeo pre nego što su zamenili uloge, bilo je ključno za njihov uspeh, kaže Meg. "Išli smo, ne zato što smo bili na ivici razvoda, već zato što smo želeli efikasnije, ugodnije i s ljubavlju komunicirati jedno s drugim."
Andrew opisuje njihovo donošenje odluka i odgajanje dece kao "stabilan proces pregovaranja i ponovnog pregovaranja", i kaže da nema zameranja oko toga što je morao napustiti posao u korporaciji, uprkos tome što je na početku bilo izazovno. "Nakon otprilike dve godine više-manje kontinuiranih padova, histerije i izbezumljenosti, nekako sam sve pohvatao."
