Zašto Iran neće pasti kao Venecuela

Poslednje dve nedelje svedočimo jednom naizgled besmislenom sukobu. Amerika i Izrael napali su Iran iz vazduha bez jasnog cilja koji žele da postignu. Jedan novinar CNN-a je to nazvao "shopping for messages", misleći na učestale promene narativa o ulasku u ovaj sukob kako bi se testiralo javno mnjenje i utvrdilo koji razlog za novu bliskoistočnu avanturu deluje najprimamljivije. Do sada smo čuli da se brane demonstranti čije je proteste islamski režim u Iranu ugušio u krvi. Nakon toga je nuklearni program čas vaskrsavao, čas bivao ponovo uništen, dok je pre nekoliko dana Pete Hegseth, ministar odbrane SAD, otišao toliko daleko da tvrdi da je zvanični Teheran pokušao da ubije Trumpa.

Poenta je sledeća. Ukoliko ne znate zbog čega ste ušli u rat i koje ciljeve želite da postignete, ne možete ni znati kada i kako se taj rat završava niti šta tačno za vas znači pobeda u sukobu. Vreme će reći, ali verujem da je Trump ovaj sukob nametnuo sam sebi.

Iran je moderno ime za staru civilizaciju Persiju

Pokušavajući da javnim pretnjama utiče na pregovore u pozadini, Trump je podigao temperaturu do nivoa koji se nije mogao smanjiti bez značajnih ustupaka iranske strane. Kako ti ustupci nisu došli, a Iranci delimično prozreli blef, predsednik SAD nije imao kuda. Morao je da ispuni svoje pretnje. Očekujući da će Iran pasti poput Venecuele, ovog puta se kockao i nije uspeo. Kako bi jedna engleska poslovica rekla, "Fool me once, shame on you, fool me twice shame on me".

Bloomberg

 

Iran nije Venecuela i nije bilo za očekivati da će režim u Teheranu tako lako pasti. Naredne redove bih želeo da posvetim upravo razumevanju ključnih razlika, šta pokreće antagonizam između Zapada i Irana i zbog čega mislim da ovo nije poslednji sukob sa Iranom kojem, nažalost, svedočimo.

Pre svega, Iran je moderno ime za staru civilizaciju Persiju. Svako dete je učilo na časovima istorije o grčko-persijskim ratovima, dok će oni koji su bili skloniji video igrama pamtiti Princa od Persije. Slično kao Kina, Iran je civilizacija koja traje hiljadama godina i ima duboko ukorenjen identitet i kontinuitet trajanja. Nakon Prvog svetskog rata i sloma Osmanske imperije, na vlast u Teheranu dolazi dinastija Pahlavi.

Inspirisana modernizacijom koju sprovodi Mustafa Kemal Atatürk u Turskoj, šah, titula koju nose iranski vladari, Reza centralizuje i modernizuje svoju državu u vreme kada se još uvek zvanično zove Persija. S izbijanjem Drugog svetskog rata, tačnije 1941. godine, Britanci i Sovjeti napadaju Iran kako bi osigurali sopstveno snabdevanje naftom i svrgavaju šaha Rezu, postavljajući na vlast njegovog sina šaha Mohammada Rezu. U tom trenutku šah vlada u sadejstvu sa parlamentom i Vladom, dok po završetku rata jačaju nacionalne snage u Iranu.

Deceniju kasnije, 1951. godine, na vlast dolazi ključna osoba čije nasleđe i dalje u velikoj meri oblikuje odnose Irana sa Zapadom. Mohammad Mossadegh postaje predsednik Vlade, sa šahom i dalje kao vladarom, sa programom jačanja parlamentarne demokratije i nacionalnog suvereniteta. Kako Britanska imperija i SAD nisu smatrale da je to dovoljno demokratije za narod Irana, samo dve godine kasnije organizuju puč u Teheranu i stavljaju Mossadegha u kućni pritvor do smrti.

 

Šalim se, naravno. Mossadegh je nacionalizovao britanske naftne kompanije, vrativši ih u ruke iranskog naroda, i zbog toga je platio cenu. Šah Mohammad Reza de facto ukida Vladu i uspostavlja apsolutističku vlast koja će trajati narednih 26 godina. Ova epizoda u istoriji Irana predstavlja ključni element antiameričkog narativa u Iranu i neophodna je za razumevanje dubokog antagonizma između Irana i Zapada. Poruka poslata narodu Irana, da čak ni jačanje demokratije nije presudno ukoliko su naftni interesi velikih sila ugroženi, utkala je duboko nepoverenje koje traje do danas.

Kako je Reza modenizovao društvo

Vlast Mohammada Reze podstakla je modernizaciju društva, sa fokusom na prava žena, vraćanje na persijske kulturne korene i odricanje od islama kao osnove sopstvenog društva, praćeni bliskim odnosima sa SAD i drugim zapadnim državama. Sa druge strane, ti napori su bili praćeni velikom represijom, nasiljem i strahom među neistomišljenicima, čiji je simbol bila tajna policija SAVAK, iranski ekvivalent istočnonemačkom Stasiju. Iransko društvo koje se protivilo nagloj promeni pravca dobija svoju šansu 1979. godine kada na masovnim protestima svrgava šaha Mohammada Rezu, iz izbeglištva se vraća verski vođa ajatolah Khomeini, poslednja dinastija propada i na vlast dolaze islamski fundamentalisti.

Klatno je otišlo u drugi ekstrem i Iran brzo prelazi put od jedne od najprogresivnijih islamskih država do njenog najkonzervativnijeg pola. Blisku ekonomsku i vojnu saradnju koju je Iran ostvarivao sa SAD i Izraelom, uz njegovo de facto priznanje, zamenjuju rasprostranjeni slogani "Smrt Izraelu" i "Smrt Americi".

 

Protesti koji su doveli do svrgavanja šaha bili su praćeni i upadom u ambasadu SAD gde je oteto 66 američkih diplomata, od kojih je 52 bilo u zatočeništvu čak 444 dana. Gubitak Irana i kidnapovanje američkih diplomata predstavljali su veliku sramotu u SAD i ključni razlog zbog kojeg je Jimmy Carter izgubio izbore od Ronalda Reagana 1980. godine.

Šamar koji je tada udaren Americi i dalje odzvanja hodnicima Vašingtona i predstavlja polaznu tačku iz koje SAD posmatraju Iran. Izrael od partnera postaje prvi, ili možda drugi, neprijatelj Irana. Od tada do danas Iran i Izrael razmenili su nebrojano udaraca, direktno ili preko svojih posrednika. Iran gradi svoju mrežu saveznika u Hezbolahu u Libanu, među Hamasom u Gazi i u bivšem režimu Bashara al-Assada u Siriji, sa ciljem rata protiv jevrejske države. Od tihog prijatelja postaju zakleti ideološki neprijatelji opsesivno posvećeni međusobnom uništenju.

Bloomberg

 

Za čoveka koji međunarodnu politiku posmatra kao skup međusobno nepovezanih poslovnih prilika, ukorenjenost ovog animoziteta u svaki aspekt nacionalnog tkiva Irana predstavlja gotovo potpunu enigmu. Za razliku od Venecuele, Iran je utkao mržnju prema Americi duboko u svoj nacionalni identitet i pristanak na neki dogovor u cilju sprečavanja bombardovanja nije mogao biti opcija. Možemo to nazvati iranskim inatom, ali nacija koja postoji od antičkog vremena veruje da može izdržati i još jedan rat.

U okolnostima u kojima je režim u Teheranu okrnjen, a vojni kapacitet značajno oslabljen, Iran će predstavljati znatno manju pretnju Izraelu i SAD u narednim godinama. Sa druge strane, temelji na kojima režim stoji deluju, za sada, čvrsti. Svetska tržišta nafte jasno pokazuju da ne mogu izdržati bez iranske nafte, što nas dovodi do zaključka da će se novac i dalje slivati, a samim tim i zgrade obnavljati i nova oprema nabavljati. Amerika i Izrael su sebi obezbedile predah i privid sigurnosti, ali, nažalost, uveren sam i gotovo siguran nastavak bliskoistočne tragedije u nekom novom vremenu.

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.