Kako treba da izgleda školovanje u eri veštačke inteligencije

Veštačka inteligencija je ubedila mnoge ljude da moramo radikalno da promenimo obrazovanje.

Sada kada četbotovi mogu brzo da pronađu informacije i odgovore na složena pitanja, zašto se mučiti pamćenjem istorijskih činjenica ili citata? Zar umesto toga ne bi trebalo da naučimo decu da kritički razmišljaju i rešavaju probleme, a da gunđanje prepustimo kompjuterima?

Međutim, postoji problem sa ovim argumentima: ljudima je potrebno znanje da bi razmišljali kreativno. Prepuštanje naše memorije i saznanja Googleu i veštačkoj inteligenciji rizikuje da budemo gluplji i podložniji dezinformacijama (uključujući greške koje pravi veštačka inteligencija).

Ja nisam Ludit (engl. Luddite. Objašnjenje: Luditi su bili članovi engleskog radničkog pokreta početkom 19. veka koji su se protivili industrijalizaciji i upotrebi mašina, koje su smatrali pretnjom njihovim poslovima. U savremenom kontekstu, termin "Luditi" se često koristi kao pejorativni izraz za ljude koji se protive ili plaše novih tehnologija i inovacija, prim. prev.) Mislim da je neverovatno da imamo toliko informacija na dodir zahvaljujući internetu, dok ChatGPT i drugi botovi mogu da deluju kao lični tutori, koji, ako se koriste razumno, mogu da pojačaju znanje odgovarajući na sva naša pitanja.

Takođe shvatam zašto bi ljudi mogli pomisliti da je ovo obezvredilo sposobnost recitovanja Šekspirovog soneta ili periodnog sistema (ili učenja za pravosudni ili CFA ispit, u tom slučaju), a sada je važno znati gde pronaći informacije.

Ipak, sposobnost da se setite činjenica je i dalje neophodna, čak i u dobu kada imamo pristup pretraživačima i velikim jezičkim modelima, a ja nisam jedini koji u to veruje.

Bloomberg

U ključnom eseju objavljenom 2000. godine, dve godine nakon osnivanja Googlea, američki edukator E. D. Hirsch je poništio argument da uvek možemo samo da potražimo stvari. "U kognitivnoj psihologiji postoji konsenzus da je za sticanje znanja potrebno znanje", napisao je on. "Da, internet nam je stavio mnoštvo informacija nadohvat ruke. Ali da bismo mogli da koristimo te informacije, već moramo da posedujemo skladište znanja."

Hirschove ideje inspirisale su konzervativnu vladu da ponovo ispita obrazovni sistem Engleske u poslednjih 14 godina kako bi promovisala nastavni plan i program "bogatijim znanjem": do devete godine, učenici matematike sada moraju da pamte svoje tabele množenja do 12, na primer.

Ne može se zanemariti mogućnost da bi torijevska vlada odgovorna za težak Bregzit takođe mogla da greši u vezi sa učenjem napamet (iako relativni napredak Engleske u međunarodnom obrazovnom rangu sugeriše drugačije). I svakako se može raspravljati o tome koje vrste činjenica deca treba da zapamte.

Međutim, Hirshova poenta da opšte znanje pruža neku vrstu "mentalne skele" i čini nas pametnijim (i boljim građanima) čini se očiglednim; prethodno znanje nam pomaže da upijemo više onoga što naučimo i daje gorivo za kreativno razmišljanje.

"Mogućnost da se 'samo progugla' veoma zavisi od toga šta je osoba pohranila u svoju dugoročnu memoriju", rekao je uticajni bivši ministar prosvete u Velikoj Britaniji Nick Gibb u govoru 2021. To znači da su pismenost i računanje od vitalnog značaja čak i sada kada računari mogu da rade matematiku i pišu tekstove brže od nas.

Predlog da bi trebalo da predamo svoje pamćenje i da "oslobodimo" ograničeni prostor za kreativnije razmišljanje zasnovan je na pogrešnom shvatanju, piše Nicholas Carr u "The Shallows". Zahvaljujući svojoj plastičnosti, centar za dugoročnu memoriju mozga može da se proširi (kao što su naučnici otkrili kada su proučavali londonske taksiste).

"Kada počnemo da koristimo internet kao zamenu za ličnu memoriju, zaobilazeći unutrašnje procese konsolidacije, rizikujemo da ispraznimo svoje umove od njihovog bogatstva", napisao je Carr.

Osloniti se na internet ili veštačku inteligenciju je loša ideja jer je naša radna memorija sposobna da obradi samo nekoliko novih stavki odjednom, podseća nas Daisy Christodoulou, autorka knjige "Seven Myths About Education", u nedavnom eseju. Dakle, ako naiđemo na previše novih reči ili informacija, postajemo preopterećeni, smanjujući našu sposobnost učenja.

Zaista, traženje stvari na Googleu često dovodi do toga da kasnije ne možemo da ih se setimo - bilo zato što je naš mozak uslovljen da misli da ne treba da ga pamtimo, ili zato što internet, mobilni telefoni i društveni mediji raspršuju našu pažnju, ili oboje. Takođe je verovatno da ćemo preceniti svoju inteligenciju, pogrešno shvatajući znanje pronađeno na internetu kao sopstveno.

(Jedini efikasan način na koji sam pronašao da se setim akademskih radova i članaka pronađenih na mreži je da ih odštampam, obeležim markerom i pravim obilne beleške.)

Još jedna stvar koju treba imati na umu jeste da takozvano kognitivno oslobađanje pojačava zavisnost od tehnologije, što bi moglo objasniti zašto neke AI kompanije sada žele da predamo još više informacija, a jedna čak poziva ljude da "prihvate zaboravnost".

Depositphotos

Naravno, dok Kasandrasi (engl. Cassandras. Objašnjenje: U savremenom kontekstu, termin se koristi da opiše nekoga ko upozorava na opasnosti ili probleme koji su stvarni i značajni, ali ih društvo ili zajednica ignorišu ili ne uzimaju za ozbiljno, prim. prev.) naglašavaju negativne aspekte tehnologije, drugi (engl. techno-optimists) tvrde da tehnologija može poboljšati naše živote bez smanjenja naših kognitivnih sposobnosti i navode džepni kalkulator kao primer tehnologije koja je olakšala obavljanje određenih zadataka a da nije imala štetan efekat na ljudski mozak. Ali kao što se u ovom nedavnom radu objavljenom u "Frontiers in Psychology" primećuje, kalkulatori imaju ograničenu funkcionalnost, dok AI četbotovi obuhvataju mnogo širi kognitivni opseg "od opšteg znanja, rešavanja problema, emocionalne podrške, do kreativnih zadataka".

Ako se učenici počnu oslanjati na mašine ne samo da pronađu činjenice već i da razmišljaju umesto njih, možda ne pati samo pamćenje: kognicija i kreativnost takođe mogu atrofirati. Nekada stabilan porast IQ rezultata, poznat kao Flinov efekat, počeo je da bledi u nekoliko zemalja, iako se o uzrocima raspravlja.

Vlade su još uvek u ranim fazama razmišljanja o ulozi veštačke inteligencije u obrazovanju. Siguran sam da će biti koristi koje povećavaju ljudsko učenje, dok se neki od negativnih efekata koje sam opisao mogu ublažiti. Ali ne moramo ponovo da izmišljamo točak: u eri teorija zavere i dezinformacija, još je važnije da mi ljudi čvrsto razumemo osnovne činjenice.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar