Konvoji NATO-a mogu da zaštite ukrajinske žitarice od Putina

U najnovijoj eskalaciji svojih ratnih zločina protiv Ukrajine, ruski predsednik Vladimir Putin povukao se iz bolno ispregovaranog sporazuma o žitu koji je mesecima dozvoljavao izvoz ukrajinskih i ruskih poljoprivrednih proizvoda iz crnomorskih luka.

Postoji nekoliko razloga za Putinovo povlačenje: frustracija zapadnim sankcijama; zabrinutost zbog skromno uspešne kontraofanzive Ukrajine; i bes zbog hrabrog udara Ukrajinaca na simbolički i logistički važan most u Kerčkom moreuzu koji povezuje Rusiju sa okupiranim Krimom.

Pored okončanja ruskog učešća u dogovoru o žitu - koji je postignut uz pomoć Ujedinjenih nacija i Turske - Putin je rekao da bi mogao da počne da napada brodove sa žitom koji još uvek plove međunarodnim vodama Crnog mora. Ovo će otežati, ako ne i onemogućiti, otpremnicima žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda da dobiju osiguranje - što će efektivno stvoriti blokadu.

Prema međunarodnom pravu, takve blokade su nezakonite. Ne postoji stanje proglašenog rata između strana (podsetimo se, ovo je, prema Putinovim rečima, samo "specijalna vojna operacija") i to bi direktno umanjilo slobodu na otvorenom moru. Putin takođe podstiče glad tako što smanjuje zalihe hrane severnoj Africi i drugim delovima globalnog juga. Ukrajina je među najvećim svetskim izvoznicima nekoliko ključnih žitarica, đubriva i cvetnih ulja.

Kako Zapad može da odgovori na Putinove akcije? I šta bi on mogao da uradi zauzvrat?

Za početak, SAD mogu da uče iz sopstvene istorije. Pre više od 30 godina, tadašnji poručnik James Stavridis (sa mnogo više kose) bio je dodeljen za operativnog oficira na novoj krstarici američke mornarice Aegis, Valley Forge. Bili smo deo operacije Earnest Will, koja je pomogla u rešavanju iranskog pokušaja da zatvori Hormuški moreuz i tako odseče 25 odsto svetske isporuke ugljovodonika. Ta uspešna misija pruža grubi nacrt kako da se danas prekine ilegalna blokada.

U Zalivu kasnih 1980-ih, Vašington je preduzeo izuzetan korak „ponovnog označavanja” kuvajtskih naftnih tankera – stavljajući ih pod američku registraciju - da bi ih u suštini pretvorio u američku imovinu. Zatim smo uspostavili složen sistem komandovanja i kontrole širom voda Zaliva i - da upotrebimo košarkašku analogiju - obezbedili i zonske i odbrambene aranžmane od čoveka do čoveka, uglavnom pomerajući brodove u konvojima, ali povremeno dodeljujući pojedinačne ratne brodove za zaštitu pojedinačnih tankera, u zavisnosti od situacije.

Premotajte u sadašnjost. Sa pozitivne strane, zbog humanitarne prirode tereta, možda neće biti potrebno da se potpuno ponovo označe crnomorska plovila. Obrazloženje za pratnju bi u suštini potpadalo pod široke odredbe međunarodnog prava koje dozvoljavaju sprovođenje slobode međunarodnih voda, a takođe dozvoljavaju zaštitu humanitarnog brodarstva u zonama sukoba.

Nažalost, Ujedinjene nacije ne bi mogle da preuzmu vodeću ulogu, zbog sposobnosti Rusije da stavi veto na bilo šta što proizilazi iz Saveta bezbednosti. Dakle, misiju bi verovatno preduzela ili organizacija Severnoatlantskog pakta ili "koalicija voljnih" koju bi predvodile SAD.

Operativno, struktura po uzoru na Earnest Will ima smisla. Pod pretpostavkom da je ovo misija NATO-a, glavna sredstva bi bile dve stalne pomorske borbene grupe koje nadgleda moj najnoviji naslednik kao vrhovni saveznički komandant alijanse, general američke vojske Chris Cavoli. Verovatno bi delegirao sprovođenje operacije komandantu južnih snaga NATO-a sa četiri zvezdice, sa sedištem u Napulju, u Italiji.

Srećom, jedna od stalnih pomorskih grupa se sastoji od minolovaca, što će biti veoma neophodno s obzirom na to da Rusija nastavlja da postavlja morske mine u blizini ukrajinskih luka. Druga pomorska grupa, trenutno pod komandom britanskog komodora, obično se sastoji od šest fregata i razarača, sa dosta vatrene moći i sposobnosti protivvazdušne odbrane. Verovatno bi štab u Napulju postavio komandanta sa tri zvezdice za operativnu grupu kao celinu, i to iz američke Šeste flote na Mediteranu.

Kako bi to funkcionisalo? Verovatno spajanjem trgovačkih brodava u konvoje od tri do pet brodova, svaki u pratnji nekoliko ratnih brodova sa navođenim projektilima. Postojala bi značajna vazdušna komponenta za vršenje patrola koje prate lokaciju ruske Crnomorske flote - koja uglavnom deluje iz luka na okupiranom Krimu - i za odgovor na moguće ruske vazdušne napade na brodove. Nekoliko eskadrila lovaca moglo bi da bude raspoređeno u baze NATO-a u severnoj Turskoj ili, što je verovatnije, u Rumuniji i Bugarskoj. Satelitska komanda i kontrola bi bila neophodna: vazdušne i pomorske bespilotne letelice mogle bi da se integrišu.

Očigledno, sve ovo bi bilo strašno složeno i rizično. Što se tiče složenosti, uveren sam da bi NATO (ili koalicija koju su formirale SAD, UK i njihovi crnomorski partneri) mogao da se nosi sa takvom odbrambenom vojnom operacijom. Rizik je očigledan: to bi Rusiju i ukrajinske zapadne pristalice dovelo u direktnu konfrontaciju, ako ne i u borbu. Bilo bi ključno, pre početka misije, dati javno objašnjenje njene namere i obima, čime bi Rusiji bilo jasno da ne tražimo borbu, već da ćemo učiniti ono što moramo da odbranimo konvoje.

Postoje i drugi rizici. Turska, koja kontroliše prolaz do Crnog mora, mogla bi se pokazati politički nevoljnom da sarađuje. I postoji mogućnost nenamernog incidenta "kolateralne štete" - kao kod strašnog obaranja iranskog komercijalnog aviona tokom Earnest Willa.

Putin bi se ljutio, prštao i pretio – ali je malo verovatno da bi krenuo u direktnu borbu protiv NATO-a ili koalicije crnomorskih ratnih brodova koje predvode SAD. Bilo bi mu korisno da pogleda kako su se stvari završile za Iran 1980-ih: potopljeno više ratnih brodova i probijena blokada. Da li neko razmišlja o konvojima, bilo ko?

*Autor je penzionisani admiral mornarice Sjedinjenih Američkih Država, trenutno potpredsednik za globalne poslove i generalni direktor globalne investicione firme Carlyle Group, i predsednik Upravnog odbora Rokfelerove fondacije.