Putinova paranoja odstupa od svojih sovjetskih korena

Mnogi od nas koji smo odrasli u Sovjetskom Savezu nalaze sumorno poznate karakteristike u današnjoj Rusiji, uključujući cvetajuću zvaničnu paranoju utemeljenu na mentalitetu opsade. Ali kako bi Tolstoj rekao, svaki paranoični režim je paranoičan na svoj način.

Putinov dugogodišnji pogled na Zapad kao na ciničnog, transakcijskog protivnika ima više zajedničkog sa oprezom šefa bande pred rivalima, nego sa ideološkom konkurencijom koja se još uvek igrala čak i u poslednjim relativno zalazećim godinama Sovjetskog Saveza. Ali Putinov strah od sopstvenog naroda preti da dostigne staljinističku groznicu, čak i ako još nije sasvim tu.

Hapšenje reportera "Wall Street Journala" Evana Gershkovicha i pooštravanje ograničenja putovanja za funkcionere režima su simptomi prvog od ova dva obrasca. Smrt proratnog blogera Maxima Fomina, čije je ime Vladlen Tatarsky, i zvanično rukovanje bombaškim napadom koji ga je ubio, jasan je znak drugog.

Na površini, nedavno hapšenje Gershkovicha, navodno zbog špijuniranja, podseća na događaj koji sam gledao dok sam još bio u srednjoj školi - sagu o Nicholasu Daniloffu.

Daniloff je, poput Gershkovicha, sin ruskog imigranta u SAD, bio na kraju svog položaja šefa moskovskog biroa za US News and World Report 1986. godine, kada mu je podmetnuo sovjetski kontakt koji mu je predao kovertu sa poverljivim dokumentima. KGB je odmah bio tu da ga uhapsi, prilično transparentno kako bi mogao biti razmenjen za ruskog obaveštajca Gennadi Zakharov, uhapšenog nekoliko dana ranije u Njujorku. I Daniloff i Zakharov su istovremeno pušteni u ambasade svojih zemalja dve nedelje kasnije.

Čini se da hapšenje Gershkovicha prati sličan obrazac. Nekoliko dana pre nego što je ruska kontraobaveštajna služba uhvatila Gershkovicha, SAD su optužile i uhapsile Yevgenyja Cherkasova, koji je studirao u SAD pod lažnim brazilskim identitetom. Razmena zatvorenika sa Zapadom nije ništa novo za Putinov Kremlj. Još 2010. primio je grupu ruskih „ilegalaca“ iz SAD u zamenu za četiri osobe osuđene za špijuniranje u Rusiji, uključujući Sergeia Skripala, koga je Rusija kasnije pokušala da otruje u Velikoj Britaniji. Krajem prošle godine zamenili su američku košarkašicu Brittney Griner, optuženu za šverc male količine ulja kanabisa u Rusiju, za trgovca oružjem Viktora Bouta, koji je boravio u SAD.

U nemogućnosti da pregovara sa Zapadom, gde su lideri sada odustali od pokušaja da razgovaraju sa njim i gde se pojavio konsenzus da se on tretira kao ratni zločinac, Putin je izgleda počeo da vidi taoce kao svoju jedinu polugu. On vidi spremnost Zapada da trguje kao dokaz da njegovi neprijatelji slede istu logiku. To je - a verovatno nije strah od prebega u sovjetskom stilu - diktiralo pooštravanje ograničenja putovanja za službenike ruske vlade, o čemu je u ponedeljak izvestio Max Seddon iz Financial Timesa, na prvi pogled, još jedan sovjetski povratak.

Policiji i drugim pripadnicima režima zabranjeno je putovanje u većinu zemalja od 2017. godine; suočili su se sa ograničenjima napuštanja Rusije od početka Putinovog rata protiv Ukrajine 2014. Čak i tada, strah od nezakonitih hapšenja zapadnih specijalnih službi bio je zvanični razlog za ograničenja. Ali sada kada su sportisti i novinari u Rusiji fer igra na način na koji nikada nisu bili u Sovjetskom Savezu - slučaj Daniloffa je bio izuzetno redak pošto su sovjetske vlasti radije proterivale, a ne zatvarale zapadne reportere - u Putinovim očima svako ko radi za režim je potencijalni talac ako mu se dozvoli da otputuje na Zapad.

Dobrovoljno prebegavanje je verovatno samo sekundarna briga: više od godinu dana nakon aktuelne faze rata u Ukrajini, nije poznato da nijedan visoki ruski zvaničnik ili izvršilac pobegao na Zapad, iako su neki od njih - posebno oni sa imovinom, gotovinom i kontaktima u zapadnim zemljama - imali bolje šanse za to nego njihovi sovjetski prethodnici. Rizici takvog poteza nadmašuju rizik držanja režima čak i ako neko ne veruje antiukrajinskoj propagandi i ako je pesimističan po pitanju budućnosti Rusije.

Dakle, izgleda da Putin ne sumnja u nelojalnost među zvaničnicima. Otkako je počela masovna invazija na Ukrajinu, nije bilo pokaznih suđenja izdajnicima ili saboterima u državnim preduzećima, nije bilo optužbi za izdaju protiv generala, guvernera ili vladinih zvaničnika, i nekoliko neistomišljenika među ruskom elitom - posebno Anatolyja Chubaisa, veterana birokrate koji je bio jedan od prvih Putinovih promotera - dozvoljeno mu je da napusti zemlju. Režimske sluge kao grupa su došle u red, ili barem ućutale, tako lako da Putin nije imao razloga da im uliva strah.

Obični Rusi su druga stvar. Samo u 2022. oko 5.000 ljudi je osuđeno za "diskreditiranja ruskih oružanih snaga" - odnosno za proteste u raznim oblicima, uglavnom na društvenim mrežama, protiv invazije. Neki od njih su dobili oštre kazne sasvim u skladu sa staljinističkom praksom - jedan bloger je, na primer, osuđen na 8,5 godina zatvora. Iako je većina političke opozicije zatvorena ili prognana, režim nastavlja da vodi nemilosrdan rat čak i protiv svojih običnih članova. I dok je proratnoj opoziciji, koja Putina smatra previše mekim i suviše u ropstvu njegovoj korumpiranoj koteriji, kao i propagandistima povezanim sa Wagnerovom plaćeničkom vojskom u velikoj meri dozvoljeno da deluju, svaka od ovih grupa dobila je snažan signal da Kremlj nije zainteresovan da ih štiti kao svoje. Ubistvo nacionalističke aktivistkinje Daryje Dugine prošle godine i ubistvo pro-Wagnerovog milblogera Tatarskyog pokazuju da je, u najmanju ruku, Kremlj više zainteresovan da iskoristi njihovu smrt u propagandne svrhe nego da ih spreči.

Ukrajinka optužena da je digla Duginu u vazduh autobombom; u slučaju Tatarsky, 26-godišnja žena iz Sankt Peterburga, Darya Trepova, uhapšena je jer je Tatarskyom navodno predala statuetu punjenu eksplozivom pre njegovog sastanka sa navijačima u kafeu u Sankt Peterburgu čiji je vlasnik osnivač Wagnerove plaćeničke vojske Yevgeny Prigozhin. Trepova kaže da joj je namešteno. U svakom slučaju, ruski Nacionalni antiteroristički komitet, vladino telo koje koordinira sprovođenje borbe protiv terorizma, brzo ju je proglasio pristalicom zabranjene Fondacije za borbu protiv korupcije opozicionog lidera Alexeija Navalnyog. Zaista, Trepovino ime se može naći u procureloj bazi podataka pristalica Navalnyog koju je policija koristila da uznemirava disidente.

Ništa od onoga što je režim do sada preduzeo ne može se porediti ni izbliza sa užasnim razmerama staljinističkih represalija - i, naravno, čak ni elita, a posebno ne visoki zvaničnici, nisu bili izuzeti od toga. Putin, međutim, izgleda da namerava da pokaže naciji da bi mogao da krene tim putem ako se suoči sa vidljivijim neslaganjem od sadašnjeg sporadičnog, prilično stidljivog antiratnog protesta. Ultrapatriote i ljudi oko Prigozhin takođe imaju sve razloge za brigu: za Putina, samo država i ljudi koji predstavljaju državu zastupaju Rusiju; svi ostali su automatski sumnjivi, čak i ako ponekad mogu biti korisni.

Ako Putinova paranoja nije tako jeziva kao Staljinova, oseća se beznadežno mračno na svoj neobičan način. U knjizi koja dokumentuje njegovu karijeru reportera Hladnog rata, Nicholas Daniloff je napisao: "Sovjetska Rusija koju sam upoznao bila je mnogo složenija od običnog generatora zla. Sumnjam da bi iko ko prima Putinove postmoderne improvizacije na teme iz sovjetske prošlosti mogao biti tako optimističan".