Konačno, ozbiljna ponuda da se Putin skine sa vlasti

Dmitrij Kiseljev, glavni ruski propagandista koji retko propušta priliku da se obruši na "rusofobični" Zapad, proveo je skoro tri sata svog redovnog državnog TV programa u nedelju izbegavajući temu naloga za hapšenje za Vladimira Putina, koju je izdao Međunarodni krivični sud u Hagu. To nije nikakav previd s njegove strane: i pored svega što se čuje od drugih pro-Putinovih ličnosti, potez suda može imati više od čisto simboličkih posledica.

Naredba Međunarodnog krivičnog suda (MKS) nije objavljena, ali je sud stavio do znanja da se optužbe protiv Putina odnose na "nezakonito premeštanje" dece iz područja Ukrajine pod ruskom okupacijom. Novi izveštaj Saveta UN za ljudska prava baca svetlo na ove optužbe. Dok Rusija tvrdi da je samo privremeno sklonila decu van opasnosti, u izveštaju se kaže da je Rusija prekršila međunarodno pravo kada ih je odvela u Rusiju: "Premeštanje nije bilo opravdano bezbednosnim ili medicinskim razlozima. Čini se da nema naznaka da je bilo nemoguće dozvoliti deci da se presele na teritoriju pod kontrolom ukrajinske vlade. Takođe se ne čini da su ruske vlasti nastojale da uspostave kontakt sa rođacima dece ili ukrajinskim vlastima".

Neminovno će uslediti dalje optužbe protiv Putina - najveća istražna grupa koju je ikada formirao MKS radi u Ukrajini, a glavni tužilac suda, britanski advokat Karim Ahmad Khan, čini se da rusku invaziju na Ukrajinu smatra jednim od najvećih slučajeva u svojoj prilično bogatoj karijeri. Dosta ratnih zločina je počinila i još uvek ih čini invazijska vojska, a neki od njih - poput namernog uništavanja civilne infrastrukture - čak i ne zahtevaju mnogo dokaza, jer Rusija nikada nije poricala svoje raketne napade na elektrane.

Dva Putinova najglasnija saveznika su, u stvari, zapretila odmazdom protiv MKS u vidu raketnih udara. "Volela bih da vidim zemlju koja hapsi Putina po Haškom nalogu - nekih osam minuta nakon što to učini, ili šta god da je vreme za postizanje cilja", napisala je Margarita Simonyan na svom Telegram kanalu. Bivši predsednik Dmitrij Medvedev je, sa svoje strane, napisao, takođe na Telegramu, da bi sudije MKS trebalo da počnu da "zaviruju u nebo" jer je "upotreba hipersoničnog nosača sa ruskog broda u Severnom moru protiv zgrade suda sasvim zamisliva".

Ovi Telegram projektili daju jednostavnu poruku: dođi i uhvati me. Ali zajedljiva zamerka je šuplja.

Putin se pred sudom može pojaviti samo pod dva scenarija: potpuni ruski poraz koji rezultira Putinovim hvatanjem od strane pobednika (nirnberška opcija) i domaći preokret koji vodi do predaje Putina od strane njegovih naslednika, kao u slučajevima Slobodana Miloševića iz Srbije i Liberije Charles Taylor. Prvi scenario je nategnut: retko ko može da zamisli uspešan ukrajinski marš na Moskvu, ništa više od masovne intervencije SAD koja ne rezultira nuklearnim ratom. Drugi je, međutim, daleko realniji, čak i ako Putinu trenutno ne preti državni udar ili revolucija - a sudski nalog pomaže da to bude izvodljivije. To stvara lak način da se naslednik Putina oslobodi dugogodišnjeg diktatora i njegove senke, način da počne od nule.

Slučaj Milošević nudi neki uvid u budućnost koju sudski nalog možda otvara Putinu.

Bivšeg jugoslovenskog predsednika optužio je MKS za bivšu Jugoslaviju, prethodnik MKS, u maju 1999. godine, tokom rata na Kosovu. Milošević nije baš izgubio rat – nego je odustao, shvativši da je NATO spreman da ga baci na kolena, a da Rusija nije spremna da ga odbrani. Ruski i finski pregovarači koji su vršili pritisak na Miloševića nisu imali problema da vode diplomatske poslove sa nekim ko je formalno optužen za ratne zločine. Slično tome, nikakva stigma neće biti vezana za pregovore sa Putinom o okončanju rata u Ukrajini, bez obzira na to da li pregovarači dolaze iz zemalja koje su ratifikovale Rimski statut, koji čini pravnu osnovu za rad MKS, ili, recimo, iz SAD, Kine ili Indije, koje to nisu učinile. Kineski predsednik Xi Jinping nije imao problema zbog MKS nazivajući Putina svojim "dragim prijateljem" kad su se sastali u Moskvi u ponedeljak. Putin čak može mnogo da putuje - na Bliski istok i veći deo Azije i Afrike - jer MKS je daleko od univerzalno priznatog.

U Miloševićevom slučaju, optužnica ga nije učinila nepopustljivijim, više je ostao vezan za pobedu po svaku cenu, niti ga je učinila spremnijim na kompromis. Slično tome, nalog za hapšenje Putina neće učiniti ruskog diktatora odlučnijim nego što već jeste da se bori dok ne bude mogao da proglasi neku vrstu pobede. To malo znači za Putinovu računicu, jer Putin već deluje na pretpostavci da zapadne sankcije Rusiji i njenoj eliti nikada neće biti ukinute i da se zapadni lideri nikada neće nositi sa njim u dobroj veri.

Niti zvanična treća strana uokvirivanje Putinovih dela kao zločina ništa ne menja za njega u neposrednom unutrašnjem političkom kontekstu. Njegovo shvatanje moći u Rusiji ostaje snažno i neće nužno oslabiti čak i ako izgubi rat i bude primoran da se povuče iz Ukrajine. Kosovo je srpskim nacionalistima značilo onoliko koliko Krim znači ruskim - a ipak je Milošević ostao na vlasti u krnjoj Jugoslaviji više od godinu dana nakon što se odrekao Kosova. Pokolebao se tek nakon što je raspisao prevremene izbore za septembar 2000. Kao i mnogi diktatori - Augusto Pinochet u Čileu je još jedan eklatantan primer - on je precenio svoju podršku naroda. Narodni protesti nakon što je pokušao da ostvari tesnu pobedu primorali su ga da popusti nakon što se vojska okrenula protiv njega.

Teško je zamisliti Putina da se podvrgne nečemu poput konkurentskih izbora – ali ako je oslabljen relativnim vojnim porazom, ili čak produženom kampanjom sa mnogo vojnih neuspeha, konkurencija se može iznenada pojaviti niotkuda. Ako Putin bude svrgnut, njegovi naslednici će se suočiti sa sistemom za koji je Putinu trebalo četvrt veka da izgradi na ličnoj lojalnosti i jedinstveno korumpiranim kontrolama i ravnotežama. Putinovi ljudi će biti u svakom njegovom uglu, potencijalno pripremajući teren za njegovu obnovu: za nekoga poput Putina, samo moć garantuje ličnu sigurnost. Biće teško da se oslobodimo bivšeg diktatora kao prisustva u senci - to je jedan od razloga što sudanske vlasti još uvek nisu izručile Hagu svrgnutog lidera zemlje Omara al Bashira.

Čak ni Miloševićev naslednik na mestu predsednika Vojislav Koštunica nije želeo njegovo izručenje. Uraditi ovako nešto, čak i jednom odvratnom bivšem lideru, signalizira izvestan nedostatak nacionalnog suvereniteta i ima neželjenu optiku osvete političkom protivniku. Pa ipak, vlada Zorana Đinđića ga je nesentimentalno spakovala u Hag kako bi dobila zapadnu ekonomsku pomoć. U intervjuu ubrzo nakon izručenja, Đinđić je o tome govorio sa olakšanjem:

On je istorija. Milošević sada nije problem u Srbiji. Mislim da je problem odnos između srpskog naroda i zapadnih demokratija posle ratova i svih ovih događaja iz prošlosti. Narod [više] ne podržava Miloševića. Manjina, manje od 20 odsto, smatra da Milošević ne zaslužuje da bude u zatvoru. Ali neki ljudi ne razumeju da, da bismo bili ravnopravan i priznat deo demokratske zajednice, treba da ispunjavamo uslove i poštujemo pravila demokratske zajednice.

MKS je postputinovskoj Rusiji dao lak način da se otarasi Putina bez muke sa bezbednosnim garancijama ili ne mora da ga trpi kao počasnog penzionera - nešto što su i postsovjetski ruski lideri, Boris Jeljcin i Putin, nosili sa lošim blagodeti u odnosu na njihove prethodnike — Mihaila Gorbačova i samog Jeljcina, respektivno.

Uz sav ruski nacionalni ponos - malo Rusa bi podržalo izručenje vođe da mu se sudi na Zapadu, baš kao što bi malo Srba - nije tako teško zamisliti da bi ga bilo koja postputinova vlada poslala MKS-u u zamenu za ponovno otvaranje poslovanja i granica sa Zapadom. Svrgnuti lider koji je upravljao zemljom onoliko dugo koliko je to činio Milošević (14 godina) ili Putin (22 godine do sada) predstavlja odgovornost i pretnju - i pored toga, biće trenutni bonusi za rusku elitu i veći deo ruskog stanovništva ako svrgnuti Putin bude prebačen u Holandiju.

Putin ne može tek tako da se nasmeje i otpiše ovakav rasplet. Dakle, njegov kolebljivi odgovor na nalog za hapšenje bio je iznenadni put u okupirana područja Ukrajine; snimak Putina kako vozi auto u mraku i posećuje ruševine Marijupolja očigledno ima za cilj da poveća njegov mačo imidž i njegovu popularnost - a to je snimak koji je Kiseljev pustio u svojoj nedeljnoj emisiji dok nije štedeo reči za MKS.