Regulacija neće sprečiti narednu finansijsku krizu

Za sve vas koji pomno pratite bankovne krize u SAD i Evropi i pitate se zašto se to ponovno događa, ima loše vesti: bez obzira na to kakvi zakoni bili doneseni ili kakva regulativa bila osmišljena, takve će se krize ponavljati - i to ne tako retko.

Ima smisla da pokušamo da ograničimo ili sprečimo bankovne krize. Zato su sistemske reforme u SAD i Evropi pre više od decenije bile odgovarajuće. Ipak, to je sve što možemo učiniti.

Deo razloga je u prirodi same regulacije. Što se više restrikcija nameće bankama, to neizbežno vodi do sve većeg finansijskog posredovanja van okvira bankarskog sistema.

Ramotrićemo klasičan bankarski model u kom se likvidna pasiva koristi za finansiranje relativno nelikvidne i teže procenjive imovine kao što su korporativni krediti. Ova razlika između kvaliteta imovine i pasive je razlog zbog kog nam uopšte trebaju banke, ali i ono što regulaciju čini tako složenom. Ako vrednost imovine banke nije potpuno transparentna tržištu, neće biti ni regulatoru, pa onda ni štedišama.

Jedan od pristupa ovom izazovu je ograničiti banke na "sigurniju" imovinu i nametanje kapitalnih zahteva. To su dobre ideje, ali one ne rešavaju problem. Za početak, ako su banke ograničene na sigurniju imovinu, to će ih učiniti manje profitabilnim u normalnim vremenima i približiti ih mogućoj nesolventnosti u trenucima nevolje.

S druge pak strane, napor da se banke usmere prema sigurnijoj imovini premestiće rizik u druge delove finansijskog sektora. Rizik se može premestiti u fondove na tržištu novca, davaoce komercijalnih kredita, fintek, osiguravajuće kompanije i slično. Takve su institucije uobičajeno slabije regulisane od banaka.

Sve ovo nije samo hipotetički. U krizi 2008. godine nastali su veliki problemi baš sa novčanim fondovima i osiguravajućim kućama.

Sada je opet trenutak iskušenja da se dodatno dižu kapitalni zahtevi, na primer na 40 odsto. To će banke učiniti sigurnijim, ali ne nužno i čitav finansijski sistem.

Da bude sasvim jasno, ovo nije argument protiv regulacije. Suština je u tome da je regulacija privremeno, a ne trajno rešenje. To je stalna igra pokušaja i promašaja. To je defekt osoben svim vrstama regulacije. Naime, uvek se definicija rizične imovine ili portfelja gleda u odnosu na ono što se već dogodilo.

Na primer, tokom krize 2008. godine došlo je do prevelike koncentracije finansijskih inovacija kod finansijsko-osiguravajućeg diva AIG, koji je trebalo spasavati. Zaključak je bio da su vladine obveznice sigurno utočište naspram inovacija.

Kod banke Silicon Valley slučaj je obrnut. Njen portfelj nije bio dovoljno osiguran inovacijama i kamatnim svopovima. Toj banci je trebalo više takvih proizvoda.

Bloomberg

Lako je reći: "Napravićemo regulaciju da se ovo više ne bi ponovilo". Ipak, to neće sprečiti nove vrste grešaka.

Takođe, postoji i fenomen moralne opasnosti koja lagano raste. Krize često završavaju spasavanjem, što onda kasnije popušta neke od kočnica za ulaženje u rizik.

Najveći problem, ipak, možda je to što u zdravoj privredi finansijski sektor ima tendenciju rasta. Veličina finansijskog sektora postaje sve robusnija u odnosu na bruto domaći proizvod i kako taj sektor raste, pitanje je može li celi biti obuhvaćen ograničenim dostupnim izvorima u slučaju potrebe spasavanja. Može li sve biti tako pod strogim nadzorom i postoji li doista dovoljno velika količina sigurne imovine, kao što su kratkoročni trezorski zapisi, za pokrivanje rizika?

Pre ili kasnije, odgovor na ova pitanja je da ne može.

Zbog toga na pitanje kada bi se trebalo pripremiti za iduću finansijsku krizu, odgovor je - odmah.