Xi u Moskvi – mali potez u dugoj hladnoratovskoj partiji šaha

Prva poseta predsednika Narodne Republike Kine Rusiji od početka invazije na Ukrajinu predstavlja bitan događaj. Kao i poseta predsednika Sjedinjenih Američkih Država Ukrajini tačno mesec dana ranije - 20. februara.

Analogije su neprijatelj racionalnog zaključivanja, one veoma lako mogu odvesti posmatrača putem prevaziđenih koncepata. Novi Hladni rat se veoma razlikuje od starog, utoliko što Kina nema stabilnu sferu interesa, krug zemalja koje gravitiraju oko nje i usklađuju svoju spoljnu i unutrašnju politiku, kao i ekonomsku saradnju, isključivo sa njom.

Sovjetski Savez je imao jasnu ideologiju, jednoobrazan obrazac političkog i ekonomskog ustrojstva, koji je nametao čitavoj mreži sopstvenih satelitskih država.

Kina nema ništa od navedenog - ona ne može da izvozi svoj politički sistem koji predstavlja zasebni produkt njene civilizacije i istorijskog razvojnog puta (postmoderna eklektična mešavina tradicionalnog kineskog imperijalizma i modernističkog komunizma), ona poseduje određeni ekonomski ucenjivački potencijal koji još uvek nije uspela da konvertuje u politički uticaj, dok njen vojni potencijal ne vredi ništa ako se ne dokaže u neposrednoj blizini njene granice - na primeru Tajvana.

Dakle, Kina nema svoj blok, dok ga Sjedinjene Američke Države imaju. U tom pogledu, ne možemo ni govoriti o ponovnom vraćanju bipolarne strukture međunarodnih odnosa, jer je trenutno svet podeljen na Zapadni blok i nekoliko velikih i regionalnih sila koje mu ne pripadaju – Kina kao glavni izazivač, Indija i Saudijska Arabija u drugom planu, Indonezija, Malezija, Brazil, Turska, Izrael, Pakistan, Iran i Rusija u trećem redu, Argentina, Meksiko i Južna Afrika u četvrtom.

Izuzev Irana i Rusije, nijedna od ovih sila ne istupa kao akter direktnog konflikta sa Zapadnim blokom, a neke su mu veoma blizu poput Izraela i Turske (ali do kraja ne usklađuju svoju politiku sa datim blokom). Druge su relativno blizu poput Indije, Meksika i Pakistana (s tim što se Indija i Pakistan međusobno potiru, ako se jedna Zapadnom bloku približava, druga se od njega udaljava). Ostale su neutralne, što znači da su otvorene za saradnju sa bilo kojim od bitnijih aktera.

Budući da je Kina sama po sebi imperija i zasebna civilizacija sa ogromnim potencijalom i već pozamašnim udelom u planetarnom BDP-u, ona se izdiže iznad svih pobrojanih velikih ili regionalnih sila i može da stoji samostalno kao izazivač čitavom Zapadnom bloku. U redovima tog bloka su SAD, EU, G7, Australija, Novi Zeland, Južna Koreja i Tajvan (kao stare i stabilne članice, mada se kroz protok vremena bloku pridružuju ili od njega udaljavaju različite druge države).

Depositphotos

To što Kina stoji sama, ima svoje prednosti za nju. Ona može da čeka da se pojedine države udalje od Zapadnog bloka usred političkih ili ekonomskih neslaganja i da uskoči kao poželjan partner. Sama činjenica da Kina ne može da eksportuje svoj politički sistem ima veliku privlačnost za nezapadne države, mnogima od kojih demokratija nije dovoljno bliska kao sistem vladavine (u prevodu – Kina podržava bilo kog diktatora dokle god on sa njom sarađuje).

Kina definitivno predstavlja najveći izazov za SAD i Zapadni blok od SSSR-a. Nakon pregleda strukture međunarodnih odnosa, koja je neophodna da bi se razumelo kako Kina može da širi svoj uticaj, treba staviti u kontekst kinesko-ruske odnose. Najvažnije je konstatovati da Kina ne želi da bude uvučena u vojni sukob sa Zapadnim blokom pod tuđim uslovima, bilo da su to uslovi Vašingtona ili Moskve.

Kina ima dovoljno manevarskog prostora da sama može da odluči u kom će trenutku stupiti u neposredni sukob sa Zapadnim blokom. Ruska invazija na Ukrajinu sama po sebi nije bila protivna kineskim interesima da je bila uspešno izvedena.

Ipak, nakon godinu dana bezuspešnog ratovanja, u kome je želja za munjevitim zauzimanjem Kijeva zamenjena nadanjem osvajanja sela na istoku Ukrajine (za koja je malo ko čuo pre nego što su se našla na liniji fronta), Kina ne može sebi da priušti rizik da uloži svoju reputaciju u taj propali poduhvat. S druge strane, Kina nastoji da iskoristi loš položaj u koji je Rusija sama sebe dovela, tako što strukturira ekonomske odnose sa Moskvom u skladu sa sopstvenom korišću.

Putinu je lični sastanak sa Xijem bio preko potreban. Nekoliko dana pre njega, protiv predsednika Rusije podignuta je zvanična optužnica i izdat nalog za hapšenje za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog suda u Hagu (ne mešati ga sa zatvorenim ad hok sudom za zločine u Jugoslaviji), i to zbog sistematskog i organizovanog kidnapovanja ukrajinske dece i prisilnog odvođena u ruska sirotišta i starateljske porodice, gde su izložena fizičkoj i psihičkoj torturi u cilju preumljavanja (prisilne promene njihovog nacionalnog identiteta).

Bloomberg Mercury

Putin je morao da demonstrira svojim građanima, a naročito svojoj eliti, da još uvek ima podršku neke bitne velike sile (osim Irana). Iako je data poseta planirana mesecima unazad, ona je došla u dobrom trenutku za Putina. U tome je u principu i bila sva korist za predsednika Rusije od posete njegovog kineskog kolege. Ta korist nije mala jer se Putin bori za politički opstanak, ali je jedino Xi ostvario konkretne rezultate.

Iz zvaničnih izjava koje su usledile nakon sastanka, Putin obećava Xiju stratešku zavisnost Rusije od Kine u energetskom, ali i u poljoprivrednom sektoru, pa i spoljnu trgovinu u juanima sa nezapadnim svetom (što je teško ostvarljivo, ali je pokazatelj suženosti manevarskog prostora Rusije i nivoa poniženosti kojem je njeno rukovodstvo izlaže). Putin je takođe ponudio Xiju pravo da kineske kompanije prve daju ponude za proizvodne kapacitete koje je zapadni kapital ostavio za sobom, odlazeći iz Putinove Rusije.

U pitanju je čitav spisak ekonomskih ustupaka Rusije zvaničnom Pekingu, za šta je Putin dobio priliku da se fotografiše uz predsednika Kine i da snimi kako mu ovaj želi pobedu na predsedničkim izborima 2024. godine (izborima bez realnih protivkandidata).

Xi je iz susreta izašao kao definitivni pobednik, uspevši ne samo da demonstrira svetu zavisnost Rusije od Kine, pa samim tim i značaj njegove države na međunarodnoj sceni, već je neprikosnovenom vođi Kine pošlo za rukom i da pošalje uopštene poruke mira namenjene Evropi.

Depositphotos

Prvi i glavni zadatak kineskog rukovodstva zapravo nema nikakve veze sa Rusijom. Primarni interes Kine je u tome da ubedi Evropu da ne raskine visokotehnološke veze sa njom, za šta unutar Zapadnog bloka lobiraju Sjedinjene Američke Države. Otuda narativ o špijunskim balonima i navodi da kinesko rukovodstvo razmatra postavku naoružanja Rusiji (što Peking žustro odriče).

SAD i Kina zauzimaju pozicije za novi Hladni rat, a Evropa u tom procesu zaostaje (kao što je zaostajala i u odnosu prema Rusiji). Stoga će u periodu koji sledi prava bitka biti vođena između Vašingtona i Pekinga oko naklonosti Evrope.

Čisto da se opet ne bi čekalo sa reakcijama kada se Tajvan nađe pod napadom, kao što se čekalo sa Ukrajinom. U datom trenutku bitka još nije završena, ali svakako da je njen ishod jasan, nije poznat samo vremenski okvir dostizanja tog rezultata, a vreme je bitan resurs.

Evropski lideri su Kini stavili do znanja da naoružavanje Rusije ili napad na Tajvan predstavljaju crvene linije, prelaskom kojih saradnja neće biti moguća. Vašington nastoji da povuče te crvene linije tako da Evropa već sada započne proces ekonomskog odvajanja od Kine.

Kao cilj stavlja se izolacija Kine u sferi visoke tehnologije kojoj će zatim biti potrebne godine i velika sredstva da u pomenutom domenu postane samostalna. Upravo je u vezi sa tim pitanjem Xi posetom Moskvi pokazao Evropi da ga pod a) ne interesuju pritisci iz SAD, i pod b) da on neće preći crvene linije i naoružavati Rusiju ukoliko Evropa ne prekine saradnju u sferi mikročipova.

Za Evropu su ovo prihvatljivi uslovi, ona nastoji da porazi Putina, ali da ne uspori dodatno svoj ekonomski rast kroz konfrontaciju sa Kinom. Vašington, međutim, time nije zadovoljan, on ukazuje na primer ruske agresije i ističe da je samo pitanje trenutka kada će na isti put stati i Kina, a Evropa će onda morati da po ubrzanom postupku prereže veze sa njom.

Argument Vašingtona da je bolje početi proces razdvajanja postepeno i ranije nego naglo i kasnije, imaju težinu.

 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.