Yevgeny Prigozhin, Putinov omiljeni preduzetnik specijalizovan za rat

Prvi put od jula 2022. godine, ruski osvajači u Ukrajini su mogli da tvrde da su zauzeli ukrajinski grad - Soledar, koji je pre rata imao 10.000 stanovnika. Iako ukrajinska vojska nije zvanično priznala da je predala Soledar, mnoštvo video-dokaza sugeriše da ruske snage kontrolišu većinu toga. Čovek odgovoran za pobedu, ovakvu kakva jeste, nema vojni čin i poznatiji je kao "Putinov kuvar": on je Yevgeny Prigozhin, osnivač privatne vojne kompanije Wagner grupe.

Prema kazivanju zapadnih obaveštajnih službi i analitičara, Prigozhin je sticao uticaj jer je njegova privatna vojska, kojoj je bilo dozvoljeno da regrutuje osuđenike u zamenu za pomilovanje, postala jedna od glavnih pokretačkih snaga invazije. Ova priča je potkrepljena impresivnim brojevima. Vlada Velike Britanije i Savet za nacionalnu bezbednost SAD procenjuju veličinu Wagnerovih snaga na 50.000, od ​​kojih je 80 odsto osuđeno, a Velika Britanija je odredila mesečne izdatke grupe na 100 miliona dolara, što sugeriše veliko državno finansiranje. Prigozhin, iako je bio bogat od državnih ugovora o ugostiteljstvu, nikada nije mogao da priušti da potroši u takvim razmerama ili čak da plati 50.000 vojnika 240.000 rubalja (3.500 dolara) mesečno plus bonus koji Wagner nudi dobrovoljcima (čak i ako osuđenici zarađuju manje).

U isto vreme, Prigozhin  je imao drskosti da kritikuje zvanično vojno rukovodstvo, čak i da mu se na najprezriviji način podsmeva. Još u oktobru, Telegram kanal njegove službe za odnose s javnošću citirao ga je kako je rekao:

"Ovi borci koji su danas efikasni borili su se u desetinama ratova, dok mnogi od onih koji su deo takozvanog kadra ​​nisu naučili ništa osim kako da škljocaju štiklama, nose šljokice i pišu lepe izveštaje".

Prigozhin uvek pazi da ne navodi imena, ali zvanična komanda „specijalne vojne operacije“ Vladimira Putina, od armijskog generala Valery Gerasimova naniže, izgleda da tačno zna na koga misli. Vojni duh je ledenom tišinom pokušao da postavi Prigozhina na svoje mesto. Proratni Telegram kanali su mesecima izveštavali da su jedinu rusku liniju napada koja je ostala održiva tokom katastrofalne jeseni invazije - ona na gradove Bahmut i Soledar u oblastima Donjecka - uglavnom vodili Wagnerovi plaćenici ili "muzičari", kako sami sebe nazivaju. Zvanična depeša ministarstva odbrane o zauzimanju Soledara pobedu je pripisala redovnim jedinicama, zanemarujući da se uopšte pominje Wagnerov doprinos. Odjek na Telegramu koji je orkestrirao Prigozhin primorao je ministarstvo da ispravi prvobitni izveštaj, priznajući "hrabru i nesebičnu akciju Wagnerovih dobrovoljačkih jurišnih trupa".

Na prvi pogled, Prigozhinov uticaj - njegov monopol na oslobađanje zatvorenika, njegova dozvola da bude relativno otvoren u zemlji zakopčanih usta, njegova sloboda da vodi vojne operacije nezavisno od zvanične komande i, naravno, njegova očigledno neiscrpni finansijski resursi - čak mogu izgledati kao potencijalni politički izazov, ili barem kao poseban zahtev za Putinovo poverenje, dragocenu valutu koju diktator nikada nije prokockao. Ipak, Putinov blizak krug se odavno sužavao, sa nekoliko starih prijatelja koji sa njim dele obaveštajno iskustvo ili iskustvo u upravljanju gradom Sankt Peterburga 1990-ih. Prigozhin nije deo tog kruga, a sloboda koju bivši osuđenik uživa kao ugostitelj u Rusiji u eri invazije verovatno je priznanje Putinovoj izrazito neobičnoj ideji privatnog preduzeća, rođenoj kao i mnoge njegove ideje iz onoga što je naučio kao zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga u najluđim postsovjetskim godinama.

Početak poznastva

Noću, drugim po veličini gradom u Rusiji tada su upravljale bande, a Putin je, prema mnogim pričama iz tog doba, neizbežno bio u kontaktu sa čovekom poznatim kao „noćni guverner Sankt Peterburga“, Vladimirom Barsukovom, takođe poznatim kao Kumarin (koji poriče da lično poznaje Putina uprkos izveštajima koji govore suprotno). Kumarin, poznat po svojim pučanskim putevima, vodio je brojne poslove visokog profila i pričalo se da je Putinu i njegovim najbližim prijateljima pružao vredne usluge zaštite. On je, međutim, završio u zatvoru tokom Putinovog predsedničkog mandata, sa sve više optužbi koje se dodaju da bi ga zadržale tamo: osuđen je na 23,5 godina zatvora 2019.

Prigozhin je, sa dve krivične presude iza sebe, pokrenuo neke od najekskluzivnijih restorana i kazina u Sankt Peterburgu još 1990-ih. Bio je deo scene koju je Putin znao i razumeo, ali joj nije baš pripadao: u sovjetsko vreme, kao oficir KGB-a, bio je s druge strane barikada od preduzetnika koji su pametno zarađivali na ulici. Kao funkcioner, a potom i kao predsednik, bio je voljan da igra sa njima pod svojim uslovima. Njihova vrsta privatne inicijative mogla bi biti dozvoljena ako je služila državnim interesima - a on je bio država, ili barem njen sve važniji deo. Trebalo je da vitez KGB-a drži ruke čistima, ali su mu bili potrebni ljudi koji nisu bili vezani tom etikom.

Od početka invazije, Prigozhin je izveo zastrašujuću demonstraciju ove vrste privatne inicijative - i njenih prednosti u odnosu na nespretno, korumpirano rukovođenje državom. Pošto je ministarstvo odbrane objavilo prazna i očigledno neistinita saopštenja za javnost, u kojima se tvrdi da je eliminisano desetine hiljada ukrajinskih vojnika i hiljade jedinica opreme - ponekad više nego što je Ukrajina zaista imala - Prigozhin se oslanjao na jezgrovite komentare, ponekad začinjene zatvorskim humorom. Upitan da li je jedan od lidera ruske "partije rata", njegov Telegram kanal je citirao da je rekao: „Nisam vođa nijedne ratne partije, ali sam član Partije Rata do kraja pobede . Učestvovao sam u osam ratova, a u šest sam bio na strani pobednika.” (Nepotpuna lista ovih ratova uključuje građanske sukobe u Siriji, Libiji, Sudanu, Maliju i Centralnoafričkoj Republici, kao i oba rata Rusije u Ukrajini.)

Bloomberg Mercury

Namerno pokazivanje poštovanja prema ukrajinskim borcima deo je Prigozhinovog javnog diskursa, koji nedostaje zvaničnim propagandnim narativima. "Ukrajinska vojska se hrabro bori za Bahmut i Soledar", rekao je njegov Telegram kanal. "Ukrajinske oružane snage časno brane teritoriju Soledara". Takva retorika je deo imidža vojnika sreće koji Prigozhin neguje za svoje očajne trupe, sa kojima se često fotografiše i snima blizu linija fronta. Kanali bliski Wagneru uvek prikazuju dobro opremljene i pripremljene vojnike koji su u oštroj suprotnosti sa Rusima mobilisanim u vojsku bez odgovarajuće opreme i obuke. Obilje i rasipništvo su uvek na ekranu.

Mikhail Podolyak, pomoćnik ukrajinskog predsednika Volodymyra Zelenskiyog, tvrdi da su Ukrajinci udarili Wagnerove zarobljeničke trupe, pri čemu je ogromnih 77 odsto regrutovanih osuđenika mrtvih, ranjenih ili zarobljenih. Kako god bilo, Putinu ne smeta nužni gubitak ruske zatvorske populacije – zato su Prigozhinova obećanja o pomilovanju zvanično podržana i zašto su Wagnerovi pali, uključujući i osuđenike, požnjeli veliki broj odlikovanja.

Preduzetnik

Ipak, uprkos svim njegovim naporima za odnose sa javnošću, čak i dok se čini da Prigozhin prima novac i neobično veliku administrativnu podršku, formalna moć bilo koje vrste nije u ponudi. On nema državnu funkciju, niti se pojavljuje pored Putina na bilo kojoj zvaničnoj funkciji, uprkos tome što nosi prestižnu nagradu Heroj Rusije. Prigozhin se baš i ne može poreći - ali niti je prihvaćen kao deo Putinovog establišmenta. Poznato je da je Putin popustljiv prema prijateljima i nevoljan je da ih odgurne bez obzira šta rade. Nasuprot tome, Prigozhinov položaj je neka vrsta avanturističkog saputnika, korisnog izvođača koji preživljava samo stvarajući rezultate.

To bi objasnilo Wagnerove uporne napore da zauzme Soledar i Bahmut, dva grada koja su važna, ali nisu kritična za ukrajinsku odbranu regiona Donjeck: Ako oba padnu, ukrajinska vojska će se samo vratiti na sledeću strašnu liniju odbrane, ponovo prisiljavajući Rusiju u direktne napade kakve su do sada odlikovale Wagnera.

Nesofisticirana taktika je dovela do podsmeha Igora Strelkova, jedne od najelokventnijih ličnosti na nacionalističkom krilu pristalica invazije. Prigozhin nije više heroj za Strelkova i njemu slične nego što su Putinovi generali: nacionalisti nemaju ništa osim prezira prema biznisu, a Prigozhinovo delovanje je otvoreno komercijalno. Čak se sumnjiči da je žrtvovao sve te živote samo da bi se dočepao naslaga soli oko Bahkmuta i Soledara, nekih od najvećih u Evropi; koncesije na minerale bile su među nagradama Wagner grupe kada se borila u Africi i na Bliskom istoku.

Položaj korisnog biznismena pod Putinom je, međutim, tradicionalno i transparentno nesiguran, primoravajući Prigozhina da traži saveznike među zvaničnom elitom, ako ne i među generalima. Potrudio se da naglasi svoje poštovanje prema Ramzanu Kadyrovu, moćniku Čečenije; guverneru Kurske oblasti, koja se graniči sa Ukrajinom, a koji je nedavno prijavio da je prošao Wagnerov kurs obuke za borce. Kako je politička analitičarka Tatyana Stanovaya napisala na svom Telegram kanalu, Prigozhin je ličnost bez zvaničnog statusa... U suštini, on je privatni biznismen koji duboko zavisi od svog odnosa sa vladom. To je veoma ranjiva pozicija, tako da su mu horizontalni odnosi sa određenim figurama na vlasti kritično važni.

Kako je to Kumarin rekao u jednom retkom intervjuu: "Uvek vredi zapamtiti da slava, počasti i poštovanje mogu nestati u jednom trenutku". Za Prigozhina to znači imperativ pobede čak i kada svi drugi gube: u Rusiji izgrađenoj oko države i dizajniranoj da služi državi, njegova pozicija kao nedržavni akter i kao neko malo previše neugodan za elitni status, čak i prema standardima iz Putinove novije ere su klimaviji od standarda drugih invazionih pristalica. Kao hrčak u krvlju umrljanom točku, mora da nastavi da trči samo da bi ostao na mestu.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar