Kako smo od ‘eko’ boce napravili najveću ekološku ironiju

Naručili ste "eko" flašu s Temua. Došla je umotana u tri sloja plastike, stigla avionom s drugog kraja sveta i napravljena je od najjeftinijeg materijala. Ipak, osećate se ekološki osvešćeno. Zašto?

U vremenu kada se održivost sve više svodi na estetski simbol, a ne na suštinsku promenu navika, mnogi nesvesno upadaju u zamku takozvane ekologije privida. Kupujemo proizvode koji izgledaju "zeleno", ali njihovo poreklo, način proizvodnje i logistika govore suprotno.

Tako se "eko" flaša s platformi kao što su Temu ili Shein, pretvara u savršeni simbol paradoksa. Naime, želimo učiniti nešto dobro, ali nastavljamo da se igramo po pravilima sistema koji uništava planetu.

Poslednjih godina svedočimo velikom rastu interesovanja za "eko" proizvode - flaše za višekratnu upotrebu, platnene vrećice, metalne slamke, odeću od organskog pamuka. Ljudi sve češće žele da pokažu ekološku osvešćenost kroz male, svakodnevne izbore. Međutim, istovremeno, ti isti potrošači masovno naručuju garderobu i dodatke s platformi poput Sheina i Temua, brendova poznatih po brzoj modi, niskim cenama i vrlo upitnoj održivosti ili etičkoj proizvodnji.

Tako na kraju imamo "eko" potrošača koji nosi majicu od tri evra, proizvedenu pod vrlo sumnjivim okolnostima.

Depositphotos

Zašto se ovo dešava?

Maja Halilović, biodizajnerka, kaže da ovde svedočimo svojevrsnom paradoksu, koji jasno odražava duboko ukorenjenu kontradikciju savremenog potrošačkog ponašanja. Reč je o apsurdu zasnovanom na površnoj percepciji održivosti i ozbiljnom deficitu sistemske edukacije. Ne samo o ekološkim vrednostima, već i o čitavom lancu njihove primene.

"Kupovati proizvode koji vizuelno simbolizuju ekološku osvešćenost, poput ‘eko’ boca ili drvenog posuđa, a pritom ih nabavljati putem platformi koje funkcionišu na modelima hiperprodukcije, eksploatacije jeftine radne snage i visokofrekventne logistike, zapravo znači podržavati antitezu održivosti. To je simbolički čin koji se estetski naslanja na ideju odgovornosti, ali joj suštinski protivreči", objašnjava Halilović za Bloomberg Adriju.

Depositphotos

U tom smislu, kako kaže, "eko boca" sa Temua nije ništa drugo do vizuelno upakovana ironija, "kao kada kupujete organsko voće umotano u višeslojnu plastičnu ambalažu."

Suština je izgubljena u formi. To nije održivo ponašanje, već performativna ekologija – čin koji zadovoljava psihološku potrebu za moralnom validacijom, ali ne menja ništa u strukturnom smislu.

Održivost nije estetika, niti simbol, već sistemska vrednost koja se ne može meriti vizuelnim utiskom ili ambalažom.

"Govoriti o održivosti dok istovremeno podržavamo globalne korporacije čije poslovne prakse počivaju na eksploataciji radne snage, nekontrolisanom crpljenju resursa i izbegavanju regulatornih normi, jednostavno je kontradiktorno", kaže ona.

Istinska održivost podrazumeva holistički pristup: od transparentnog porekla sirovina, preko etičkih i lokalnih proizvodnih procesa, pa sve do distribucije, dugovečnosti proizvoda i njegove mogućnosti reciklaže ili biorazgradnje.

Sve mimo toga zapravo je iluzija održivosti.

Zasićenost tržišta i nova faza potrošačke iluzije

Tržište je danas prezasićeno takozvanim zelenim proizvodima, koji su rezultat greenwashinga – marketinške taktike kojom brendovi prikrivaju svoje štetne prakse terminologijom održivosti. U suštini, potrošač nije kupio održiv proizvod, već imaginarni narativ, pažljivo osmišljen da podstakne moralnu samovalidaciju, dok istovremeno podržava iste destruktivne mehanizme.

Masovna kupovina takozvanih "eko" proizvoda iz očigledno neodrživih izvora ubrzava degradaciju Zemlje. To je zamena etike za estetiku, suštine za simbol. I upravo ta zamena dešava se u trenutku kada našoj planeti ponestaje luksuza za površnost.

Anes Podić iz Eko akcije u razgovoru za Bloomberg Adriju ističe da je dodeljivanje ekoloških oznaka proizvodima često diskutabilno, jer ne postoji jasan i univerzalan način da se oceni da li je neki proizvod ekološki prihvatljiviji od drugog.

Evropska unija ima strogu regulativu o označavanju ekoloških proizvoda, koja obuhvata detaljan proces provere – od proizvodnje, preko upotrebe, pa sve do reciklaže – sve u cilju da se proizvod uklopi u principe cirkularne ekonomije i da ima što manji uticaj na životnu sredinu u svim fazama svog životnog ciklusa.

U taj kontekst ulazi i onlajn kupovina, gde proizvodi često putuju s jednog kraja sveta na drugi, a sam transport generiše velike količine gasova sa efektom staklene bašte. Zato se domaći proizvodi, koji ne zahtevaju dug transport, u startu mogu smatrati prihvatljivijima. Ipak, današnji način kupovine, naročito na ovakvim platformama, nudi veliki izbor, ali podrazumeva i naručivanje robe iz udaljenih krajeva sveta, što mnogi više ne smatraju ekološki odgovornim.

Osim toga, dodaje Podić, prilikom onlajn kupovine korisnici se često oslanjaju na ocene i komentare drugih kupaca, ali to ne daje stvarnu sliku o ekološkoj vrednosti proizvoda i, kao i kod svake kupovine preko interneta, zapravo se kupuje "na neviđeno".

 

 

Kako kaže Halilović, umesto da zaista smanjimo otpad, usporimo potrošnju i regenerišemo resurse, ulazimo u novu fazu potrošačke iluzije: ciklus proizvoda kratkog veka, nerazgradivih materijala, a sve to upakovano u diskurs brige za prirodu. U konačnici, to nije održivost. To je sofisticirana devastacija, umotana u "zeleni" marketinški narativ.

Ono što dodatno zabrinjava jeste kolektivni izostanak osećaja hitnosti. Klimatski kolaps više nije budućnost, on je naša sadašnjost. Industrija nastavlja sa proizvodnjom kao da ekološki prag već nije debelo prekoračen.

"Svedočimo ubrzanom urušavanju prirodnih sistema, dok istovremeno, paradoksalno, kupujemo 'prirodne stvari' iz modela koji razaraju prirodu", dodaje.

U ovom trenutku, najveći luksuz nije imati, već znati kada je dovoljno. Pravi radikalni čin nije u kupovini "eko" predmeta, već u odbijanju da budemo pasivni akteri sistema koji nas vodi ka ekološkoj ireverzibilnosti. Ako ne prepoznamo tu odgovornost, svi naši "zeleni" izbori ostaće samo šum u estetizovanoj propasti.

"Ako uopšte želimo otvoriti prostor za razgovor o održivoj budućnosti, moramo se sistemski odmaknuti od postojećih modela hiperprodukcije i krenuti prema novim vrednosnim okvirima. Onima koji decentralizuju moć, vraćaju transparentnost, i uspostavljaju novu paradigmu proizvodnje i potrošnje. To zahteva hrabrost da se izađe iz dominantnih tokova i aktivno podrže alternativni, lokalni i regenerativni sistemi", zaključuje Halilović.