Ova godina pokazaće ko je održivost shvatio ozbiljno, a ko ju je prerano otpisao

U evropskom kontekstu 2026. se sve ređe opisuje kao još jedna "godina tranzicije", a sve češće kao trenutak u kojem se podvlači crta. Posle perioda strategija, obećanja i regulatornih najava, pred kompanijama je godina u kojoj se vidi ko je održivost zaista ugradio u način poslovanja, a ko ju je uglavnom koristio kao marketinški alat.

U analizama stručnjaka i medija koji prate održivost sve češće se ponavlja ista teza: fokus se pomera sa planiranja na sposobnost sprovođenja. Ne zato što su ciljevi nestali, već zato što se prostor za nejasne odgovore ubrzano sužava, pre svega zbog kombinacije regulative, tržišnih pritisaka i vrlo konkretnih troškova koji dolaze na naplatu.

Nova faza izveštavanja o održivosti

Jedna od ključnih promena u odnosu na ranije projekcije odnosi se na izveštavanje o održivosti. Nakon donete odluke na nivou Evropske unije, obim CSRD-a je sužen. Umesto desetina hiljada kompanija o kojima se ranije govorilo, obaveza izveštavanja u 2026. ostaje koncentrisana na najveće kompanije, one sa realnim kapacitetima, resursima i sistemskim uticajem.

 

Međutim, upravo zbog toga CSRD u 2026. postaje zahtevniji, a ne blaži. Manji broj obveznika znači veću uporedivost i manje prostora za opšte tvrdnje. Razlike među kompanijama postaju vidljivije – ne samo u nivou ambicije, već i u kvalitetu podataka, dubini analiza i doslednosti između onoga što se godinama komuniciralo i onoga što sada može da se dokaže.

U tom smislu, CSRD funkcioniše kao vrlo praktičan filter za greenwashing. Ne kroz etikete ili javna prozivanja, već kroz strukturu izveštavanja koja pokazuje gde postoje procesi, a gde su postojale samo poruke. Kompanije koje su ESG shvatale kao reputacioni alat u 2026. se prvi put suočavaju sa činjenicom da održivost mora da se brani brojkama, a ne narativom.

Emisije postaju finansijsko pitanje

U 2026. pitanje ugljenika u evropskim kompanijama više ne može da se posmatra odvojeno od lanca vrednosti. Indirektne emisije, takozvani Scope 3, godinama su bile najteži deo dekarbonizacije. Ne zato što su nevažne, već zato što su rasute, teško merljive i zavise od dobavljača nad kojima kompanije nemaju potpunu kontrolu. Upravo tu CBAM, od 1. januara 2026., donosi konkretnu promenu. Iako formalno ne obuhvata ceo Scope 3, reč je o prvom mehanizmu koji deo indirektnih emisija u uvozu pretvara u direktan trošak. Time se razgovor o emisijama u lancu vrednosti seli iz ESG strategija u finansije, nabavku i pregovore sa dobavljačima i prestaje da bude teorijsko pitanje.

Za deo sektora to više nije pitanje dugoročnih klimatskih ciljeva, već kratkoročnih poslovnih odluka: ostati sa postojećim dobavljačem i prihvatiti višu cenu ili tražiti alternative sa manjim ugljeničnim otiskom, uz nove logističke i operativne rizike. U tom smislu, ugljenik se u 2026. definitivno seli iz izveštaja u ekonomsku računicu.

Depositphotos

Voda i prirodni resursi kao novi izvor rizika

Za razliku od ranijih godina, biodiverzitet se u 2026. ne pojavljuje kao dodatna ESG tema, već kao vrlo konkretan poslovni rizik. Posebno se izdvaja voda, ne samo kao ekološki problem, već i kao ograničavajući faktor za industriju, energetiku i poljoprivredu.

U pojedinim sektorima dostupnost i cena vode već sada ulaze u procene rizika, planiranje investicija i dugoročne ugovore. Uz klimatske ekstreme i pritisak na resurse, priroda će se u 2026. sve češće posmatrati kroz prizmu kontinuiteta poslovanja, a ne isključivo kroz održivost kao vrednost.

Održiva ulaganja u novoj fazi

Na strani ulaganja, trendovi za 2026. ukazuju na nastavak odmaka od površnih oznaka "održivo". Prema podacima Morningstara, interesovanje investitora sve se više usmerava ka konkretnim temama: klimatskoj tranziciji, obnovljivim izvorima energije, zelenim i održivim obveznicama, kao i biodiverzitetu.

Važno je i to da se održiva ulaganja sve češće stapaju sa klasičnim investicionim analizama. Umesto pitanja da li je nešto ESG, u prvi plan dolazi pitanje kako tranzicija utiče na rizik, prinos i dugoročnu stabilnost poslovnog modela. Time se dodatno smanjuje prostor za projekte koji se oslanjaju isključivo na "zelenu" priču bez čvrste finansijske osnove.

Primena AI-ja u praćenju održivosti

U 2026. će se veštačka inteligencija u oblasti održivosti sve manje testirati, a sve više koristiti u praksi. Najčešće tamo gde kompanijama nedostaje kapaciteta za ručno praćenje sve složenijih zahteva – od prikupljanja ESG podataka i praćenja dobavljača do analize rizika i optimizacije potrošnje energije. AI će se u tom kontekstu koristiti kao alat za ubrzavanje donošenja odluka, a ne kao samostalno rešenje.

Istovremeno, rast primene AI-ja dodatno će otvoriti pitanje digitalne održivosti. Povećana potrošnja podatkovnih centara i pritisak na elektroenergetske mreže u 2026. sve će se češće posmatrati kao poslovni i energetski rizik. Zbog toga će veći naglasak biti na rešenjima koja smanjuju to opterećenje – od energetski efikasnije infrastrukture do snažnijeg oslanjanja na obnovljive izvore energije. U tom smislu, obnovljivi izvori igraće sve važniju ulogu ne samo u klimatskoj tranziciji, već i kao preduslov daljeg procesa digitalizacije.

 

Bloomberg

Ograničeni kapaciteti usporavaju sprovođenje

Gotovo svi izvori dolaze do istog, pomalo neprijatnog zaključka. Najveći izazov u 2026. neće biti manjak strategija, već nedostatak ljudi, znanja i povezanosti unutar organizacija. ESG ciljevi su postavljeni, ali se sve češće pokazuje da ih je teško sprovesti ako ostanu koncentrisani u uskim, specijalizovanim timovima.

Zbog toga će se u 2026. postepeno videti razlika između kompanija koje su održivost uspele da ugrade u finansije, nabavku i operacije i onih koje su je zadržale kao zasebnu funkciju. Pritisak izveštavanja, troškova i rokova podstaći će preraspodelu odgovornosti i šire uključivanje poslovnih funkcija u teme koje su se donedavno smatrale isključivo ESG područjem. Tamo gde se to ne dogodi, sprovođenje će ostati sporije i fragmentisanije.

Godina u kojoj se vidi razlika

Godina koja je pred nama u evropskom kontekstu ne najavljuje se kao godina novih velikih obećanja. Opisuje se kao godina u kojoj se jasno vidi ko je održivost shvatio ozbiljno, a ko ju je koristio kao zgodan okvir dok je to bilo dovoljno.

CSRD sa užim, ali zahtevnijim krugom obveznika, CBAM koji ugljenik pretvara u trošak, pritisak Scope 3 emisija i promene na investicionoj strani stvaraju okruženje u kojem se razlika između stvarne tranzicije i deklarativne održivosti više ne može lako zamagliti.

Za mnoge kompanije to neće biti nova faza ESG-a, već prvi put da se pokaže koliku su stvarnu težinu imale njihove ranije odluke.