Dimonova kritika upućena Evropskoj uniji potpuno je ispravna

Od svih američkih uvreda koje su se obrušile na Evropu poslednjih nekoliko dana (od smešnih tvrdnji Elona Muska o cenzuri u Briselu do upozorenja Trumpove administracije o civilizacijskom uništenju), one koje je uputio Jamie Dimon, šef kompanije JPMorgan Chase & Co, verovatno su najoštrije. Evropa ima "pravi problem", rekao je tokom vikenda i naveo tri glavna: birokratiju usmerenu protiv poslovanja, unutrašnju podelu i nedostatak inovacija. "Slaba Evropa je loša za nas (u SAD)", upozorio je.

Dimon nije prvi bankar koji se žali na birokrate. Finansijeri stalno lobiraju kod vlada za labaviju regulaciju. Međutim, on nije ideolog koji skuplja poene poput JD Vancea. U pravu je po pitanjima koja postavlja. Prošlo je više od godinu dana otkako je Mario Draghi rekao gotovo istu stvar kako bi trgnuo Evropu iz pada produktivnosti i stagnirajućeg rasta u sve neprijateljskijem svetu, gde stare trgovinske veze ne znače ništa. Od tada, muk. Unutrašnja neslaganja, institucionalna inercija i izrada budžeta po principu "osiromaši suseda" ostavili su Draghijeve pozive za 800 milijardi evra novih ulaganja, agilniju industrijsku politiku i integraciju tržišta kapitala u stagnaciji.

Nedostatak hitnosti je očigledan. Iako je Evropa postigla napredak u odbrani, s obzirom na to da su zemlje Evropske unije gotovo udvostručile vojne izdatke od 2021. zbog agresivne Rusije i nepouzdanog američkog saveznika, gubi tlo pod nogama na drugim frontovima. Kineski izvoz nadmašuje izvoz EU, što šteti rastu i ubrzava deindustrijalizaciju.

U međuvremenu, podeljena evropska tržišta kapitala šalju stotine milijardi ušteđevine građana u SAD svake godine. Mnogi obrazovani Evropljani ih slede. Dostupnost rizičnog kapitala u SAD tri puta je veća nego u Evropi, dok veliki troškovi restrukturiranja čine velike evropske kompanije manje sklonim da troše velika sredstva na vrstu istraživanja i razvoja koja bi mogla transformisati njihovo poslovanje.

Nemogućnost suočavanja sa spoljnim pritiscima, posebno onima iz SAD, nije pomogla. Uprkos tome što nije uspeo da pronađe onih 800 milijardi evra za Draghijev plan, EU je nekako čarobno skupila mogućih 600 milijardi dolara za američka ulaganja do 2028. u sklopu svog "sporazuma" sa Trumpom o carinama od 15 odsto. Iznuđivanje tu nije stalo; Bela kuća je odlučna da prisili EU da ublaži svoju tehnološku regulaciju.

Čini se da snažno naoružavanje deluje i nije samo Dimon taj koji uočava slabost: anketa sprovedena u novembru među više od 9.500 Evropljana u devet zemalja, koju je objavila kompanija Grand Continent, pokazuje da dve trećine ne veruje Briselu da će braniti njihove ekonomske interese. A samo 10 odsto vidi Donalda Trumpa kao "prijatelja" Evrope.

Može li se prekinuti ciklus neaktivnosti? Pred nama su dva neposredna testa. Jedan je spremnost na razbijanje tabua kako bi se finansirala Ukrajina u iznosu od 90 milijardi evra, bilo putem zajedničkog zaduživanja EU ili kolateralizovanjem milijardi evra zamrznute ruske državne imovine koja se drži u Euroclearu. Drugi je spremnost na suprotstavljanje ekonomskom maltretiranju, bilo da se radi o Musku i tehnologiji ili Kini i retkim zemnim metalima. EU već ima snažno oružje u svom instrumentu za borbu protiv prinude, koji joj omogućava da uzvrati stranim trgovinskim ucenjivačima putem recipročnih carina ili sličnih mera. Vreme je da Evropa odlučno pokaže da želi sedeti za stolom, a ne biti na jelovniku.

Dugoročno gledano, Evropa mora odgovoriti na dobronamerna upozorenja Dimona i drugih osmišljavanjem plana za budućnost jedinstvenog tržišta koji se ne odnosi samo na smanjenje birokracije.

Ako veličina EU i njeno prekomerno komplikovano upravljanje koče integraciju i ulaganja, zašto ne bismo sledili primer fleksibilnijeg modela "koalicije voljnih" koja trenutno podržava Ukrajinu? Zakoni EU već dopuštaju "poboljšanu saradnju" u kojoj najmanje devet država članica produbljuje veze bez čekanja na druge. To se već koristilo za putovanja bez viza i evropske patente. Manje podgrupe takođe mogu pokrenuti zajedničke prekogranične projekte u oblastima poput energetike ili infrastrukture uz podršku javnog finansiranja.

 

Zajednički finansirani podsticaj za ulaganje u nuklearnu energiju, industrijsku politiku i odbrambenu tehnologiju trebao bi da budu na dnevnom redu takve koalicije. Francuska i Nemačka moraju da budu u njenom središtu, a Italija i Poljska takođe. Uprkos opravdanom tmurnom raspoloženju oko evropskog projekta, predstava još nije gotova. Krajnja desnica postiže značajne izborne rezultate gotovo svugde, ali čini se da je dosegla svoj maksimum na oko 30 odsto. Poruka Friedricha Merza i Emmanuela Macrona da će učiniti "sve što je potrebno" mogla bi odgovarati ovom istorijskom trenutku. Dok se evropske elite potpuno ne probude, očekujte da će Dimon nastaviti da govori ono što oni ne žele da čuju.