Zašto Trumpu smeta NIS

To što administracija predsednika Donalda Trumpa ipak ne odustaje od primene američkih sankcija Naftnoj industriji Srbije (NIS), uvedenih na kraju mandata predsednika Josepha Bidena, ne čudi previše poznavaoce aktuelnih geopolitičkih ljuljanja u svetu, koji se ubrzano raspolućuje na dva suprotstavljena i poprilično odvojena sveta – američki i kinesko-ruski. Trump možda žestoko kritikuje sve poteze svog prethodnika, ali svojim političkim potezima sve radi na produbljivanju takozvane bifurkacije (podela na dva dela) globalnog svetskog poretka, koja je započeta još pre desetak godina kada su se SAD suočile sa svojim ekonomskim slabostima i opadajućom ekonomskom i geopolitičkom moći, dok se istovremeno uspostavljalo strateško savezništvo glavnog američkog rivala Kine i Rusije.

Da Bidenova administracije nije već uvela sankcije NIS-u samo deset dana pre Trumpovog povratka u Ovalni kabinet Bele kuće, verovatno bi NIS i dalje bio bez sankcije, ali prinuđen da kupuje naftu koja nije iz ruskih izvora, budući da mu rute dopremanja nafte idu preko Hrvatske i Rumunije, dakle država članica Evropske unije koje su već zabranile uvoz i transport sirove nafte i rafiniranih naftnih derivata iz Rusije. Naprosto, za SAD tržište koje snabdeva NIS je vrlo malo, ali su principi američke strategije i te kako veliki.

Budući da su sankcije već uvedene, Trumpova administracija je samo odložila primenu te odluke, ali ne i njeno ukidanje jer bi time prekršila principe strategije kojima se SAD sada vode. A ta strategija se zasniva na tome da su SAD, suočene sa ekonomskim i vojnim rastom Kine, odlučile da dosadašnju ekonomsku globalizaciju bace pod noge i da što više oslabe jedinstveni, na pravilima zasnovani, međunarodni ekonomski sistem, stvarajući pritom takozvani američki globalizovani ekonomski sistem, to jest zapadni ekonomski blok koji će biti samodovoljan i koji će ujedno finansijski ići u korist SAD.

Otrežnjenje sa Aljaske

Jasno okretanje svog geopolitičkog angažovanja prema Aziji i svom glavnom rivalu Kini, SAD su pokazale još u vreme predsednika Baracka Obame, a zatezanje odnosa samo se nastavilo u prvom Trumpovom mandatu i potom Bidenovom predsednikovanju. Istovremeno, jačalo je strateško udruživanje i kooordiniranje poteza između Pekinga i Moskve i formiranje takozvanog "Zmajomedveda", kako pojedini geostratezi nazivaju ovu stratešku saradnju Kine i Rusije.

Bloomberg

Ono po čemu se Trump razlikuje u odnosu na Obamu i BIdena jeste činjenica da je on u ovom takozvanom drugom hladnom ratu pokušao da igra na obrnutu "triangularnu diplomatiju" Henryja Kissingera.

Naime, još je nedavno preminuli doajen američke diplomatije govorio da SAD ne smeju da dozvole da se protiv nje udruže Peking i Moskva pa je upravo on bio zaslužan što je za vreme Hladnog rata između Zapada i komunističkog Istoka, administracija predsednika Richarda Nixona "otvorila" Kinu, što je bio temelj za ekonomski razvoj Kine i ogromne finansijske profite američkih korporacija minulih decenija.

Upravo to je proteklih meseci pokušavao Trump: da Putinovu Rusiju bar delom izvuče iz snažnog zagrljaja Kine Xi Jinpinga, pa makar po cenu toga da Ukrajina ostane bez 20 odsto svoje međunarodno priznate teritorije, koja je trenutno pod kontrolom ruske vojske. Zbog toga je Trump dosad i prelazio preko svakog neispunjenog obećanja Vladimira Putina povodom rata u Ukrajini pa je i organizovao avgustovski samit dvojice predsednika na Aljasci, uveren da je moguće resetovanje američko-ruskih odnosa.

Još od prvog ovogodišnjeg telefonskog razgovora lidera SAD i Rusije jasno je da je Trumpova ideja da Putina privuče na svoju stranu predlogom američko-ruske saradnje na energetskim projektima na Arktiku. Zbog toga, ne čudi da su svetske agencije saznale da su dvojica lidera na samitu na Aljasci razgovarali, između ostalog, o ponovnom ulasku ExxonMobila u zajedničko ulaganje sa ruskim gasnim gigantom Gaspromom, potom o ruskoj kupovini američke opreme za utečnjavanje gasa, kao i američkoj kupovini ruskih ledolomaca.

Bloomberg

Ukratko, organizovanjem samita sa Putinom, Trump je želeo da strateški Rusiju bar malo odvoji od Kine i privuče Americi, a da pritom i zaustavi rat u Ukrajini, što je obećao u predizbornoj kampanji i što bi ga, smatraju njegove apologete, približilo dobijanju Nobelove nagrade za mir.

Međutim, proteklih mesec i po dana od samita na Aljasci, čini se da je došlo do svojevrsnog otrežnjenja stara Bele kuće. Uprkos brojnim adutima koje je nudio Trumpu, poput ulaska američkih kompanija na rusko tržište i eksploatacije kritičnih sirovina u delovima Ukrajine koji su pod kontrolom Rusije, Putin je očigledno samo kupovao vreme pričajući Trumpu ono što ovaj želi da čuje. Sva je prilika da je to sada i Trumpu jasno pa ne čudi da je u javnim pritiscima na Moskvu on prvi put izjavio da je spreman da NATO pomogne Ukrajini da ponovo zauzme celokupnu svoju teritoriju.

U deo tog otrežnjenja i pritiska na sve one koji sarađuju sa kinesko-ruskim duetom došla je i prošlonedeljna odluka o podizanju takse za radne vize H-1B, kojim je Trump direktno kaznio Indiju, koja i dalje odbija američke pritiske da prestane da kupuje ruske nafte i blisko sarađuje sa Kinom.

Sankcije udružile Srbiju i Hrvatsku

Baš kao što su tokovi IT talenata i inženjera postali deo geopolitičke šahovske table, tako su to i energetski tokovi. Kao što, koristeći viznu politiku kao oružje, signaliziraju Indiji da pristup američkom tržištu i tehnološkom ekosistemu dolazi sa određenim uslovima, tako i sankcijama za evropske razmere malom NIS-u Trumpova administracija signalizira Adria regionu i Evropi da će sve više bilo kakvo ekonomsko oslanjanje na "Zmajomedveda" smatrati neprihvatljivim.

Paradoksa li, ove sankcije su prethodnih meseci udružile Srbiju i Hrvatsku, čiji diplomatski odnosi u proteklom periodu nisu na najzavidnijem nivou.

Bloomberg

Konkretno, hrvatska državna kompanija Jadranski naftovod (Janaf) i hrvatski premijer Andrej Plenković mesecima već lobiraju kod Amerikanaca da odustanu od sankcionisanja NIS-a.

Da hrvatski Janaf intenzivno lobira protiv sankcija srpskom NIS-u, jasno je iz njihovih saopštenja iz februara, marta, početka aprila, kraja aprila, avgusta i septembra ove godine u kojem se koristi ista formulacija da je „JANAF d.d, u koordinaciji s Vladom Republike Hrvatske i uz podršku svojih američkih advokata, ishodio licencu... kojom se omogućava nastavak transporta nafte za kompaniju NIS".

Hrvatsko lobiranje je jasno i iz Plenkovićevih nedavnih aktivnosti, poput onog s početka septembra kada se u Dubrovniku sreo sa delegacijom Kongresa SAD i zvaničnika Bele kuće. Kako su tada preneli brojni hrvatski mediji, pa i sam Plenković na društvenoj mreži X, naglasak je bio i na energetici, te da je hrvatski premijer pojasnio "strateški značaj JANAF-ovog naftovoda kao dobavnog pravca nafte neruskog porekla za Hrvatsku i susedne zemlje".

Sledi udar na gas

Međutim, malo je verovatno da će sva srpska i hrvatska lobiranja uspeti da preokrenu američko kažnjavanje NIS-a. Štaviše, zaoštravanje odnosa između SAD i kinesko-ruskog dvojca u sferi energetike biće u narednom periodu samo izraženije.

Kada se sagledaju svi trgovinski i bezbednosni sporazumi, analitičarima je jasno da Trumpova politika vodi jasnom političkom, ekonomskom i bezbednosnom potčinjavanju Evropske unije u kojem je EU naterana da bira između SAD i "Zmajomedveda". Štaviše, pred tim izborom će biti i ostale evropske zemlje koje su van EU, poput Srbije i ostalih zemalja Adria regiona.

Da je posle ruske nafte, sledeći na udaru i ruski gas može se videti ne samo iz nagoveštaja Brisela da će se potpuno odreći ruskog prirodnog gasa i LNG-ja, već i iz toga kako aktuelni geopolitički trenutak procenjuju oni retki evropski lideri, koji su bliski sa Trumpom, ali i sa Putinom.

Depositphotos

Jedan od njih je mađarski premijer Viktor Orban, koji uprkos tome što se na samitima EU u Briselu žučno bori protiv novih sankcija Rusiji i sankcija na uvoz ruske nafte i gasa, iz poteza njegovog šefa diplomatije jasno je da zvanična Budimpešta očigledno shvata novi geopolitički kontekst u kojem se deli na dva međusobno striktno odvojena sveta – američki i kinesko-ruski – u kojem je Evropa deo američkog sveta i neće moći da se oslanja na Rusiju.

Konkretno, mađarski ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Szijjarto potvrdio je da je Mađarska sklopila desetogodišnji sporazum o snabdevanju gasom sa kompanijom Shell, što je prvi mađarski korak ka diverzifikaciji izvora energenata, koji joj sada dolaze dominantno iz Rusije. Kako je preneo Reuters, prema ovom najdugoročnijem mađarskom sporazumu o nabavci prirodnog gasa od nekog zapadnog proizvođača i po obimu gasa najvećem ugovoru dosad, Shell će mađarskoj kompaniji za distribuciju gasa godišnje isporučivati oko 200 miliona kubnih metara gasa, počev već od januara 2026. godine.

"Sa ovim, da li ćemo moći da živimo bez ruskog gasa? Ne, zbog geografskih i infrastrukturnih uslova. Ne dok ne budemo imali odgovarajući razvoj infrastrukture u regionu", rekao je Szijjarto, dodajući da je Mađarska u pregovorima sa još nekoliko zapadnih dobavljača.

Mađarska godišnje troši oko osam milijardi kubika gasa, pri čemu najveći deo dobija sa juga preko Bugarske i Srbije putem gasovoda Turski tok, kojim se doprema ruski gas.

Trump je juče, kao što je i ranije najavio, razgovarao sa Orbanom, zahtevajući od njega da prekine kupovinu ruske nafte. Nakon tog razgovora, Orban je izjavio da će Mađarska nastaviti da uvozi naftu i gas iz Rusije uprkos Trumpovim zahtevima te da bi prekid uvoza predstavljao katastrofu za mađarsku privredu.

"Rekao sam američkom predsedniku da ako Mađarskoj budu isključeni ruska nafta i prirodni gas, odmah, u roku od jednog minuta, mađarski ekonomski učinak će pasti za četiri odsto. To znači da bi mađarska ekonomija bila na kolenima", rekao je Orban za mađarski državni radio a prenose agencije, dodajući da je mađarski premijer Mađarske istakao da geografska i infrastrukturna ograničenja otežavaju prelazak njegove zemlje na zapadne snabdevače.

Međutim, tamo gde se danas u političkim pregovorima i medijskim izveštajima pominje potpun prekid kupovine ruske nafte, uskoro će biti gas. Strategija zvaničnog Vašingtona je jasna: da Evropa u toku geoekonomske podele sveta više ne zavisi od ruskih energenata, već od – američkih.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar