Kako su se Federalne rezerve nosile sa prošlim krizama možda nude naznake kako će se izvući iz sadašnje.
Od osnivanja Federalnih rezervi 1913. do njenog odgovora na pandemiju kovida 2020. godine, pouke iz krize oblikovale su evoluciju najvažnije centralne banke na svetu.
I. Osnivanje Feda
Panika iz 1907. počela je u oktobru kada su špekulanti koji su pokušali da zarobe tržište akcijama u kompaniji za rudarstvo bakra počeli da trpe ogromne gubitke. Za nekoliko dana pojavile su se vesti o vezama između špekulanata i Knickerbocker Trust, jedne od slabo regulisanih finansijskih kompanija koja je kanalisala sredstva od štediša u domaćinstvima ka investitorima u akcije. To je podstaklo niz štediša koji su požurili da povuku sredstva iz trusta.
Bez gotovine i opcija, Knickerbocker je obustavio operacije, izazvavši potpunu finansijsku krizu dok su deponenti drugih trustova očajnički pokušavali da povuku svoj novac. Jedna mera tržišnog stresa: Kamatna stopa koju su investitori u akcije naplaćivali za prekonoćne kredite skočila je na 100 odsto, sa 9,5 odsto. James Pierpont Morgan- – šef banke koja još uvek nosi njegovo ime – istupio je tada da okonča paniku.
Ta epizoda je bila katalizator za osnivanje Federalnih rezervi. SAD je trebao stabilan finansijski sistem, podržan od centralne banke sa raspoloživim sredstvima za sprečavanje kriza. "Ljudi su počeli da shvataju da ono što je trebalo da postane vodeća industrijalizovana zemlja na svetu sa primitivnim finansijskim sistemom, bez centralne banke, neće dobro raditi", kaže Roger Lowenstein, autor knjige Američka banka: Epska borba za stvaranje Federalne rezerve.
Šest godina kasnije, 1913. godine, Fed je osnovan da služi kao zaštitni mehanizam američkim finansijskim tržištima i ekonomiji. Kada je kriza izbila 2008. i ponovo 2020. godine, između SAD i finansijskog haosa stajali su sjajni resursi centralne banke, a ne ograničena sredstva privatne kompanije.
II. Velika depresija
Počevši od sredine 1928. godine, cene akcija su počele da rastu, a Fed je nesvesno pomogao da se napumpa balon. Da bi zaštitio vrednost britanske funte pod zlatnim standardom, guverner Banke Engleske Montagu Norman ubedio je Fed da zadrži niske kamatne stope u SAD. To je pomoglo stabilizaciji britanske valute, ali je takođe podstaklo kreditiranje u SAD i cene finansijskih sredstava. Od sredine 1928. do svog vrhunca u septembru 1929. Dow Jones Industrial Average je skočio za 90 odsto.
Zvaničnici nisu mogli da se dogovore oko plana akcije. Banka federalnih rezervi Njujorka favorizovala je podizanje stopa kako bi se povećala cena kredita, ali članovi odbora Feda u Vašingtonu su se zalagali za ciljaniju akciju: zahtev od banaka da obuzdaju kreditiranje. Mehur je konačno pukao. Dow je pao za 13 odsto samo na Crni ponedeljak i do novembra je pao oko 50 odsto sa svog vrhunca.
Prava šteta nastala je u narednih nekoliko godina. Banke su masovno propale, povlačeći sa sobom štednju stanovništva i poslovne kredite. Fed je odbacio svoju odgovornost da spreči finansijsku paniku. Predsednik njujorškog Feda George Harrison nije čak ni dao "ohrabrujuću izjavu" da podrži stabilnost banke, iz straha da bi sledeći kolaps zajmodavca potkopao njegov kredibilitet.
Neuspeh je bio toliko potpun da je izazvao potpuno preispitivanje. Zakon o bankama iz 1935. imao je za cilj da uspostavi narušenu upravu Feda, centralizujući kontrolu u Vašingtonu. Zlatni standard — taj "varvarski relikt" koji je sprečio prilagođavanja deviznog kursa i monetarne politike neophodne za oporavak privrede — počeo je da gubi svoju snagu. Laissez-faire (nemešanje države u ekonomska pitanja) recept klasične ekonomije ustupili su mesto aktivnom upravljanju potražnjom, Kejnzijanski recept (vlade moraju da igraju ulogu u makroekonomskoj politici pomoću instrumenata kao što su monetarni kurs i budžetska politika).
"Centralna dilema koju je Fed imao bila je da je imao dva nespojiva cilja, cilj deviznog kursa i cilj domaće finansijske stabilnosti, a oni nikada nisu shvatili da su oni u strašnom sukobu", kaže Liaquat Ahamed, autor knjige Lords of Finance, koja se bavi istorijom tog perioda. Danas, kaže Ahamed, Fedova dilema je između stopa potrebnih za podsticanje ekonomskog rasta i onih potrebnih da bi se sprečili špekulativni baloni na finansijskim tržištima.
III. Sporazum Trezor-Fed
Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat, Fed se pridružio ratnim naporima 29. aprila 1942. i obavezao se da će ograničiti kamatne stope kako bi trezor mogao jeftinije da se zadužuje. Ali sprovođenje ograničenja značilo je da je Fed morao da odustane od kontrole ponude novca - a samim tim i inflacije i zaposlenosti.
Posle rata, predsednik Harry Truman je nastojao da zadrži gornje granice kako bi osigurao da investitori u ratne obveznice ne izgube novac, kao što se desilo mnogim vlasnicima obveznica posle Prvog svetskog rata. Ali inflacija je porasla na početku Korejskog rata, a Fed želeo da bude u mogućnosti da podigne stope.
U decembru 1950, Truman je pisao predsedniku Feda Thomasu McCabeu, rekavši: "Nadam se da će odbor shvatiti svoje odgovornosti i neće dozvoliti propast naših hartija od vrednosti. Ako se to dogodi, to je upravo ono što gospodin Staljin želi." Posle nedelja teških pregovora, dogovor je postignut. Dana 4. marta 1951. godine, Trezor i Fed su izdali zajedničku izjavu kojom su Fedu dali operativnu nezavisnost da postavlja kamatne stope bez obzira na troškove vlade u finansiranju duga.
Borba protiv inflacije zahteva nezavisan Fed, bez političkog mešanja. Održavanje te nezavisnosti pred licem predsednika i Kongresa koji često imaju druge prioritete je stalni izazov. U avgustu 2019, predsednik Donald Trump je učinio da Trumanovi komentari na Staljina izgledaju pitomi kada je, u tvitu svojim milionima pratilaca, upitao da li je predsednik Feda Jerome Powell ili kineski predsednik Xi Jinping "veći neprijatelj" SAD.
Bloomberg Mercury
Odabrati pravu osobu koja će voditi Fed – da ispravno sprovodi svoju politiku i izoluje centralnu banku od političkog uticaja – nije lako. McCabeu nije imao naprednu obuku ili iskustvo u ekonomiji, ali je omogućio ključni korak u uspostavljanju moderne verzije nezavisnosti Feda.
IV. Volkerov šok
Godine 1979. inflacija je besnela van kontrole, a javnost je bila duboko ljuta. Predsednik Jimmy Carter rekonstruisao je svoj kabinet, premestivši predsednika Feda, G. Williama Millera da vodi Trezor. Zatim je nominovao Paul Volcker da preuzme Millerovo mesto predsednika Federalnih rezervi.
Dva meseca kasnije, 30. septembra, Volcker je prisustvovao godišnjem sastanku Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu. Slušao je predavanje bivšeg predsednika Feda Arthura Burnsa koji je rekao da su centralne banke nemoćne da kontrolišu inflaciju jer društvo jednostavno neće tolerisati recesiju koja bi bila neophodna.
Volcker je rano napustio konferenciju i vratio se u Vašington da dovrši novi pristup. Nedelju dana kasnije sazvao je retki sastanak Saveznog odbora za otvoreno tržište (FOMC) van rasporeda u subotu. Program koji su usvojili bio je centralnobankarska verzija šoka i strahopoštovanja, osmišljena da razbije inflatornu psihologiju koja je zahvatila zemlju.
Pobeda ne bi bila ni brza ni jeftina. To bi izazvalo proteste i najveću stopu nezaposlenosti od Velike depresije. Ali to bi takođe postavilo osnovu za Veliku umerenost, neobično miran period u makroekonomiji koji karakteriše solidan rast prihoda, plitke recesije i snažan rast cena akcija.
Burns "nije pravilno shvatio koliku štetu bi neko dugoročno mogao naneti privredi izgubivši pojam o stabilnosti cena i dozvolivši da inflacija izmakne kontroli", kaže Athanasios Orphanides, profesor na Tehnološkom institutu u Masačusetsu i jedan od koautori definitivne istorije monetarne politike iz tog perioda.
Volcker je shvatio da centralne banke imaju krajnju odgovornost za kontrolu inflacije, i bio je spreman da preduzme agresivne akcije potrebne da to učini. Danas, Powelll nikada ne bi tvrdio da Fed nema odgovornost za kontrolu inflacije, bez obzira na njen uzrok i bez obzira na to koliko skupo može biti njeno smanjenje.
V. Pad berze 1987.
U ponedeljak, 19. oktobra, jedva dva meseca nakon što je Alan Greenspan preuzeo funkciju predsednika Feda, Dow Jones Industrial Average je pao za 23 odsto – skoro dvostruko veći od pada iz 1929. koji je najavio početak Velike depresije.
Sledećeg dana, u 08:41 ujutru u Vašingtonu — pre nego što je berza otvorena u 9:30 ujutru — izdata je izjava od jedne rečenice u Greenspanovo ime: "Federalne rezerve, u skladu sa svojim odgovornostima kao nacionalne centralne banke, potvrdile su danas spremnost da služi kao izvor likvidnosti za podršku ekonomskom i finansijskom sistemu."
Fed je tu izjavu potkrepio akcijom, kupovinom na otvorenom tržištu kako bi osigurao da će u bankarskom sistemu biti adekvatne likvidnosti i pozajmljivanjem rezervi bankama sa popustom. Predsednik njujorškog Feda E. Gerald Corrigan, zabrinut da bi finansijski sistem mogao da stane, razgovarao je telefonom sa ključnim institucijama da ih ubedi da nastave sa isplatama. Tokom narednih nekoliko meseci, stopa federalnih fondova je smanjena za kumulativnih 0,75 procetnih poena.
Napori Fed-a sprečili su finansijski krah. Uzeti zajedno, bili su toliko uspešni da se jedva može uočiti mreškanje u makro podacima s kraja 1987. i početka 1988. Ali ova epizoda ima problematično nasleđe. Ohrabrujući učesnike na tržištu da veruju da će Fed ublažiti posledice bilo kakvog pada, centralna banka je podstakla moralni hazard – veću tendenciju finansijskih institucija da se upuste u rizično ponašanje na osnovu teorije da će, ako stvari krenu loše, Fed uskočiti.
"Mislim da postoje pitanja moralnog hazarda", kaže Donald Kohn, jedan od zvaničnika Fed-a koji je savetovao Greenspana 1987. "Ali kada je sistem u procesu zamrzavanja, šteta po ekonomiju bi mogla biti toliko ogromna da je do centralne banke ... da obezbedi likvidnost neophodnu da ta tržišta funkcionišu."
VI. 11. septembar
Sledeći svoju uobičajenu rutinu, potpredsednik Feda Roger Ferguson Jr. stigao je rano u svoju kancelariju u Vašingtonu i pregledao jutarnje novine. Bio je jedini član Odbora guvernera Feda u prostorijama tog dana.
Nešto posle devet sati ujutru, primio je telefonski poziv od supruge: "Uključi TV". Avion je uleteo u jednu od kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Uskoro je i još jedan avion udario u drugi toranj. Treći je pogodio Pentagon u 09:37 ujutru; nastali stub dima bio je vidljiv iz sedišta Feda. A četvrti, verovatno namenjen za američki Kapitol, umesto toga se srušio u blizini Šenksvila, Pensilvanija.
Ubedljivo najveći trošak tog dana bio je gubitak skoro 3.000 života. Udarac je zadat i infrastrukturi koja podržava finansijska tržišta SAD. U širem smislu, došlo je do krize poverenja: da li nacija može da izdrži tako drski napad?
Među prvim Fergusonovim akcijama bilo je da uveri javnost da je infrastruktura Feda u funkciji i da će se koristiti za zadovoljavanje potreba za likvidnošću. Poruke su emitovane preko Fedwire klirinškog sistema i široj javnosti pružile su uveravanje da je centralna banka operativna i da je popust dostupan za popunjavanje bilo kakvog manjka u finansiranju.
Druge akcije predviđale su metode koje će se koristiti za borbu protiv finansijske krize iz 2008. godine. Tokom dva sastanka, stopa saveznih sredstava smanjena je za 100 baznih poena. Fed je takođe koristio svoj bilans kako bi podržao finansijski sistem i garantovao vrednost čekova koji su još uvek bili u procesu kliringa. Pozajmljivanje sa popustom poraslo je sa prosečnih 59 miliona dolara pre napada na 45 milijardi dolara dan posle.
"Bio je to zaista sudbonosan dan", kaže Ferguson, "i na neki način mislim da je uveo modernu eru upravljanja krizom Federalnih rezervi".
VII. Globalna finansijska kriza i velika recesija
Početkom 2008. godine pojavile su se ozbiljne pukotine u finansijskom sistemu SAD. Nakon meteorskog rasta, cene kuća su počele da padaju. Povećana su neizvršena plaćanja za hipoteke. U martu je firma za hartije od vrednosti Bear Stearns za dlaku izbegla kolaps kada je pristala da je preuzme JPMorgan Chase & Co. — potomak banke koja je okončala paniku 1907.
Kasnije tokom godine američki i globalni finansijski sistemi su skoro pali. Hipotekarne osiguravače Fannie Mae i Freddie Mac preuzelo je Ministarstvo finansija. Lehman Brothers — rival Bear Stearnsa — nasukao se, kao i osiguravajući gigant American International Group Inc., ili AIG. Fed je pronašao osnovu da spasi AIG od bankrota, ali tek nakon što je zaključio da je Lehman Brothers van njegovog domašaja – neuspeh koji je poslao kaskadni alarm na globalna finansijska tržišta. Fed je dozvolio Goldman Sachs Group Inc. i Morgan Stanley, dve najveće američke kompanije za hartije od vrednosti, da se brzo pretvore u banke pod okriljem centralne banke.
Fed je na krizu odgovorio četvorostrukom strategijom. Prvo, preplavila je bankarski sektor likvidnošću. Drugo, pozvao se na hitna ovlašćenja koja su mu data tokom Velike depresije da pozajmljuje I drugim finansijskim institucijama osim banakama. Treće, brzo je smanjio stopu pozajmljivanja sredstava na nulu. I četvrto, uvela je nove alate u svoj repertoar monetarne politike, uključujući unapred smernice i kupovinu imovine.
Ove akcije su zajedno zaustavile paniku i stabilizovale tržišta. Ali oporavak se pokazao bolno sporim, delom zbog preranog pooštravanja fiskalne politike. Ben Bernanke, predsednik FED-a tokom krize i autor nove knjige Monetarna politika 21. veka: Federalne rezerve od velike inflacije do kovida 19, preporučuje da američka vlada uvede promene kako bi se fiskalna politika automatski kalibrirala potrebama privrede, umesto prema političkim hirovima. „Bilo bi dobro kada bi Kongres razmotrio uvođenje još automatskih stabilizatora“, kaže on.
Fedovo spasavanje finansijskih kompanija sprečilo je ponavljanje Velike depresije. Ali, kao povici su odjekivala pitanja "Gde je moj spas?" koji su došli od problematičnih vlasnika kuća, a ostali su bez odgovora. Glavna pitanja su: Kada dođe do krize, ko će biti spasen, ko ne i ko odlučuje? Do neke neprijatne mere, ova pitanja ostaju nerešena.
VIII. Pandemija kovida 19
Na svojoj konferenciji za novinare 29. januara 2020., predsednik Feda Jerome Powell je primetio "neizvesnosti" u izgledima, "uključujući i one koje predstavlja novi korona virus".
Bila je to zapanjujuća primedba jer u to vreme u SAD nije zabeležen nijedan smrtni slučaj od kovida 19. Ali situacija se naglo pogoršala. Do 15. marta, FOMC je smanjio stopu federalnih fondova na nulu i naveo da očekuje da će tu stopu zadržati dok privreda ne bude „na pravom putu da postigne svoje ciljeve maksimalnog zapošljavanja i stabilnosti cena“.
Drama je tek počela. Mnoge disfunkcije koje su zahvatile finansijski sistem 2008. ponovo su pretile da zavladaju. Kao odgovor, Fed je reciklirao mnoge stranice iz svog priručnika iz 2008: pozajmio je trilione dolara, uzimajući hartije od vrednosti Trezora kao zalog. Kupovao je obveznice i hartije od vrednosti pokrivene hipotekom u iznosima koji su bili manji od kupovine preduzetih tokom finansijske krize. Zadovoljio je inostranu potražnju za dolarima tako što je ponovo aktivirao swap linije sa drugim centralnim bankama.
Uz podršku Kongresa, Fed je takođe otvorio programe za kreditiranje korporacija, srednjih preduzeća i državnih i lokalnih vlada. U kombinaciji sa snažnom fiskalnom podrškom, Fedove akcije su sprečile kolaps ekonomskog i finansijskog sistema.
Porast potrošnje je pomogao da se pokrene skok inflacije - problem koji je Fed u početku pogrešno odbacio kao "prelazan". Pandemija, stimulacija i rat zajedno su podigli cene. "Nije bilo jednog šoka, bilo je niza šokova", kaže Laurence Boone, koji je bio glavni ekonomista Organizacije za saradnju i razvoj pre nego što je početkom godine postao državni sekretar Francuske za evropska pitanja.
U jesen 2021. Fed je počeo da se okreće ka agresivnijem stavu. Do jula 2022. FOMC je podigao stopu pozajmljivanja sredstava na ciljni raspon od 2,25 odsto do 2,5 odsto - i rekao tržištima da očekuju mnogo više. Pa ipak, inflacija je i dalje iznad šest odsto, što je više nego utrostručilo cilj Feda od dva odsto. To je pokrenulo teška pitanja o tome šta su ekonomski političari mogli bolje da urade i kako mogu da povrate svoj položaj upravitelja stabilnosti u narednim mesecima i godinama.
.webp){kind=icon}
