Kuda će nas odvesti "Amerika na prvom mestu"? Odgovor iz istorije ne sluti na dobro

Agresivni ekonomski nacionalizam je u modi u Vašingtonu. Pozivi "Učinimo Ameriku ponovo velikom" dolaze iz Bele kuće i utisnuti su na crvenim kačketima koji su sveprisutni u mnogim delovima zemlje. Ovaj program, iako njegove tačne konture nisu još uvek jasne, obuhvata uvođenje visokih carina radi davanja prednosti domaćim industrijama, fantastične neokolonijalne ideje koje uključuju Grenland, Panamu i Kanadu, predloge da država stekne vlasnički udeo u privatnim kompanijama, i napore predvođene Vašingtonom da se obezbedi pristup sirovinama. Izgleda da je potrebna intervencija države velikih razmera da bi se Amerika ponovo učinila velikom - to ne podrazumeva samo namernu politizaciju tržišta već i lične savete predsednika pojedinim kompanijama kako da posluju. ("Razgovaram sa @CocaCola o korišćenju PRAVOG šećera od šećerne trske u koka-koli u Sjedinjenim Državama", napisao je Donald Trump u objavi na Instagramu u julu.) 

 

Koliko god ove politike zabrinjavale mnoge posmatrače, one nisu sasvim nove. Uzmimo, na primer, protekcionizam: carine i druge vrste uvoznih barijera redovne su pojave u istoriji kapitalizma. Britanija je, u vreme industrijalizacije u 18. veku, donela brojne zakone kako bi isključila jeftiniji i kvalitetniji indijski tekstil sa svog tržišta. Slično tome, SAD su, kada su započele intenzivnu industrijalizaciju u 19. veku, učinile to  uvodeći visoke carinske barijere. Tokom mnogih talasa dekolonizacije, od 1940-ih do 1960-ih, nove nezavisne države u Africi, na Bliskom istoku i u delovima Azije prigrlile su protekcionizam kako bi zamenile uvoz domaćom proizvodnjom. 

Ni državno vlasništvo nad korporacijama nije bez presedana. Mnoge velike firme posle Drugog svetskog rata — od francuskih banaka do nemačkog Volkswagena, američke telekomunikacione kompanije AT&T- i avio-kompanija — bile su ili u državnom vlasništvu ili su poslovale uz snažan upliv države. Od kasnog 19. veka pa nadalje, napori da se "robni lanci" smeste u nacionalne ili imperijalne okvire takođe su bili uobičajeni. (U slučaju da se do sada niste susreli s izrazom "robni lanac", reč je o izrazu koji ekonomisti koriste da označe različite faze u proizvodnji, distribuciji i potrošnji određenog materijala.) Evropa je, delimično zato što je zavidela Americi na gotovo potpunoj samodovoljnosti, težila da osvoji više teritorija i integriše ih u imperijalne privrede. 

Ekonomske politike Trumpove administracije, iako već viđene u istoriji kapitalizma, ipak predstavljaju nagli prekid sa politikama vođenim u poslednjih pet decenija koje je obeležila dominacija neoliberalizma. Ovaj ekonomski poredak favorizovao je slobodnu trgovinu, globalne robne lance, slobodno kretanje kapitala širom sveta i stavljanje ekonomskog odlučivanja van domašaja demokratskog upliva — jednom rečju, "tržište kao bog", kako je to formulisao profesor teologije Harvey Cox. S vremenom je neoliberalizam podstakao ogromne nejednakosti i snažan politički otpor, što je postavilo temelje za trampizam.

 

Fotografija: Watson/AFP/Getty Images

 

Ekonomski nacionalizam tipa MAGA (Make America Great Again – Učinimo Ameriku ponovo velikom, prim. prev.) vodeći je projekat tog otpora. Međutim, bez obzira na to da li Amerikanci uživaju u ovom razvoju događaja ili ne, trebalo bi da zastanu i razmisle šta se dogodilo poslednji put kada su takve politike prevladale: svetski ratovi, najteža ekonomska kriza 20. veka i uspon autoritarnih režima širom sveta. 

Da bismo razumeli genezu tog istorijskog perioda, moramo se vratiti u kasni 19. vek, kada je širom industrijskih žarišta u svetu, uz pomoć elektrifikacije, došlo do širenja čeličana, rudnika, železničkih sistema i hemijskih postrojenja. Celokupna društva počela su da na industrijskoj proizvodnji zasnivaju svoje bogatstvo, društvenu stabilnost i vojnu snagu, dok su pristup sirovinama, radnoj snazi i tržištima postali prioritet. Kakva je korist od prosperitetne tekstilne industrije koja zapošljava stotine hiljada radnika ako nema pouzdanog pristupa pamuku? Čemu ogromna ulaganja u čeličane ako njihovim pećima nedostaju ugalj i gvozdena ruda? Kako bi sve produktivnije industrije mogle da opstanu bez tržišta na kojima mogu da plasiraju svoje proizvode? 

Vlasnici kapitala i državnici složili su se: njihovim ekonomijama koje su se brzo industrijalizovale, bile su potrebne sirovine, radnici i potrošači, a bilo je isuviše rizično prepustiti tržištima da ih obezbede. Nemačka Nacional-socijalna asocijacija, liberalna stranka kratkog veka, smatrala je 1897. godine da se Nemačka mora teritorijalno širiti jer opstanak podrazumeva garantovan pristup "pšenici, nafti, pamuku" i drugim resursima. Walther Rathenau, šef nemačkog elektrokonglomerata AEG, upozoravao je da "dolazi vreme kada više neće biti spremnosti da se prirodni resursi razmenjuju na tržištima. Prioritetna dobra oko kojih se vodi žestoka borba, poput ležišta gvozdene rude, jednog dana vredeće više od bojnih brodova". 

Sve glavne industrijske sile, osim Velike Britanije, podigle su trgovinske barijere. McKinleyeve carine iz 1890. u SAD (William McKinley, 25. predsednik SAD i zagovornik visokih carina, prim. prev.), Mélineove carine iz 1892. u Francuskoj (Jules Méline, ministar finansija, a zatim i premijer Fancuske, prim. prev.) i slični zakoni u Nemačkoj i Italiji imali su za cilj da zaštite domaću industriju od jeftinijih i kvalitetnijih proizvoda iz inostranstva. Do 1913. prosečne carine na uvezenu industrijsku robu iznosile su u Francuskoj oko 20 odsto, u Italiji 18 odsto, u Nemačkoj 13 odsto i neverovatnih 44 odsto u SAD. Logika je bila jednostavna: što je nacionalna ekonomija bolje zaštićena, to je zemlja prosperitetnija. 

Vlada i poslovni lideri takođe su verovali da sirovine treba, koliko god je moguće, nabavljati u zemlji. Kada domaće zalihe nisu bile dovoljne, kolonijalna ekspanzija smatrana je rešenjem — ne samo zbog pristupa sirovinama i robi već i zbog pristupa radnoj snazi i tržištima. Jedan francuski kolonijalni birokrata pisao je iz Dakara: "Da bismo oslobodili našu industriju opasnog, stranog jarma, okrećemo se našim kolonijama." 

Fotografija: DigitalGlobe/Getty Images

 

Nijedna zemlja nije bila uspešnija u zatvaranju svoje ekonomije unutar nacionalnih granica od SAD — toliko da su evropski posmatrači počeli da govore o "američkoj opasnosti" po njihovo ekonomsko blagostanje. Globalna trgovina bila je samo od manjeg značaja za Ameriku krajem 19. veka; u periodu od 1890. do 1914. udeo izvoza u američkom bruto nacionalnom proizvodu iznosio je samo 7,3 odsto, a uvoz 6,6 odsto. Usledio je talas kolonijalne ekspanzije evropskih zemalja koja je dovela gotovo čitav afrički kontinent i delove Azije pod evropsku kontrolu. 

Kako se ekonomski nacionalizam pojačavao, rasle su političke napetosti koje su kulminirale Prvim svetskim ratom. Posebno su nemačke ambicije da potčine svoje evropske susede i njihove kolonijalne posede bile u velikoj meri podstaknute željom da se obezbede ekonomski uslovi za nastavak brzog rasta. Među mnogim nemačkim industrijalcima koji su podržavali imperijalnu ekspanziju Drugog rajha tokom rata bila je porodica Röchling, vlasnici ogromne čeličane u Felkingenu na zapadu zemlje. Njeni članovi izradili su detaljne planove za uključenje francuskih i belgijskih teritorija kako bi u industrijsku proizvodnju zemlje — i sopstveni biznis, integrisali tamošnji ugalj i gvozdenu rudu. Rat i ekonomski nacionalizam ne samo da su išli ruku pod ruku već je i sam rat bio oblik ekonomskog nacionalizma. 

Posle rata, nijedna sila nije preuzela odgovornost za regulisanje globalne privrede onako kako je to učinila u prethodnom veku, sada oslabljena, Velika Britanija. Tokom 1920-ih američki finansijski sektor preuzeo je ulogu Londona kao globalnog zajmodavca, dajući ogromne zajmove Evropi, Latinskoj Americi i Aziji. Međutim, američki lideri nisu shvatili da je potrebno održavati delikatnu ravnotežu tako što će kupovati robu iz zemalja kojima su izvozili kapital. Umesto toga, Vanredne carine (Emergency Tariffs, carine uvedene na poljoprivredne proizvode 1921, prim. prev.) i Carine Fordney-McCumber (carine uvedene na širok spektar proizvoda 1922, prim, prev.) ugušile su uvoz u SAD, doprinevši krahu 1929. godine. 

Kada je globalna ekonomija doživela kolaps, ekonomski nacionalizam je ponovo definisao odgovore vlada. Trgovinske barijere podignute su širom sveta, uključujući i SAD, gde je donošenje Carinskog zakona Smoot-Hawley 1930. godine povećalo carine do neverovatnih visina. Čak je i Velika Britanija, dotad svetionik slobodne trgovine, počela da uvodi carine na industrijske proizvode. Fašističke vlade, prvo u Italiji, zatim u Nemačkoj i drugde, težile su autarkiji — potpunoj ekonomskoj samodovoljnosti.  Autoritarni Japan krenuo je da gradi "Sferu zajedničkog prosperiteta Velike Istočne Azije", ekonomski blok osmišljen da zemlju oslobodi zavisnosti od globalnog tržišta. Nemačka invazija na Poljsku i druge teritorije na istoku, kao i italijanska ekspanzija u Africi, imale su sličan cilj da stvore samodovoljne imperijalne zone. Ovi potezi, kao što vrlo dobro znamo, doveli su do još jednog svetskog rata koji je rezultirao neviđenim razaranjem. 

Naravno, kapitalizam je od sredine 20. veka krenuo dalje. Međutim, vlasnike kapitala i kreatore politika širom sveta i dalje brine pristup sirovinama i tržištima, kao i zaštita domaće industrije. Kina ograničava izvoz ključnih retkih minerala, SAD ograničavaju izvoz naprednih kompjuterskih čipova u Kinu, Meksiko i Evropska unija postavljaju barijere za električna vozila kineske proizvodnje. Ove odluke se obrazlažu geostrateškim faktorima i vojnom gotovosti, baš kao i pre jednog veka. 

Jedna od ključnih pouka iz tih katastrofalnih decenija bila je potreba za novim međunarodnim ekonomskim poretkom; taj poredak, zasnovan na upravljanim deviznim kursevima, strogim finansijskim propisima i institucijama kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, na kraju je oblikovan pod vođstvom SAD. Kako se SAD udaljavaju  upravo od tog poretka koji su same stvorile, prihvatajući agendu "Amerika na prvom mestu", možda bi trebalo da se prisetimo do čega nas je takav intenzivan ekonomski nacionalizam doveo prošli put. 

Dok današnji desničarski populistički pokreti slave jedni druge, istorija nam govori da će se pre ili kasnije ekstremni nacionalisti naći na meti jedni drugih. Njihovi interesi će se neizbežno sukobiti, jer globalne odnose u suštini posmatraju kao igru u kojoj može biti samo jedan pobednik, što je pristup koji ne sluti na dobro za mir i prosperitet u svetu.