Revolucija u sportskom klađenju počela je sa dokonim nuklearnim inženjerom

Mike Kent, verovatno prva osoba koja se kladila na sportski događaj koristeći kompjuter, započeo je karijeru testirajući strogo poverljive projekte nuklearnih reaktora u postrojenju kompanije Westinghouse u Vest Miflinu, u Pensilvaniji. Početkom sedamdesetih godina, taj posao podrazumevao je provlačenje bušenih kartica kroz čitač povezan sa velikim centralnim kompjuterom. Papirne trake izlazile su kodirane, označene mnogobrojnim rupicama. 

 

 

Iako je Kent bio kratkovid, gojazan i astmatičar, bio je i te kako takmičarski nastrojen; poznat po tome što nije štedeo svog petogodišnjeg nećaka u šahu i što bi od besa cepao odeću dok je gledao svoj omiljeni tim američkog fudbala Pittsburgh Steelers. Takođe je bio ponosni član softbol tima (igra slična bejzbolu; prim. prev.) kompanije Westinghouse i obučeni programer koji je programski jezik Fortran naučio na privatnom katoličkom Univerzitetu Christian Brothers u Memfisu. Tako je, oko 1972. godine, odlučio da iskoristi kompjuter kompanije kako bi rangirao timove po snazi u korporativnoj ligi, i to ne samo na osnovu pobeda i poraza. Kent nije tražio dozvolu od šefova da koristi mašinu koja je u to vreme predstavljala najsavremeniju tehnologiju. To je uradio, kako je kasnije pričao prijateljima, uglavnom zato što mu je bilo strašno dosadno. 

Kent je na kraju isto uradio i sa utakmicama koledž lige i profesionalnog američkog fudbala (NFL), unoseći podatke o učinku u svoj algoritam pomoću hiljada bušenih kartica kompanije Westinghouse. Sistem je izbacivao rejting snage koji mu je govorio ko ima veće šanse da pobedi u meču i sa približno kojom razlikom. Ubrzo je počeo da upoređuje računarska predviđanja sa kvotama koje su nudili "Primo" i "Bobo", ilegalni kladioničari u Pitsburgu. Sportsko klađenje je tada formalno bilo ilegalno u svim saveznim državama osim Nevade, ali su vlasti to uglavnom ignorisale. Kent je ionako povremeno voleo da se kladi. Pomislio je da bi mu kompjuter mogao pomoći da u tome bude uspešniji. 

U početku, njegov sistem rangiranja nije bio naročito sofisticiran. Unosio je podatke o pobedama i porazima, pri čemu je novije rezultate vrednovao kao značajnije i dodavao faktore poput toga da li tim igra kod kuće ili u gostima. Pošto niko drugi na tržištu nije imao pristup kompjuteru, te analize su bile više nego dovoljno napredne. 

Kent je počeo tako što je ulagao nekoliko dolara, postepeno povećavajući uloge kako mu je samopouzdanje raslo. Kada su "Primo" i "Bobo" shvatili koliko mu dobro ide, prestali su da primaju njegove opklade. Kent je tada ubedio kolege i članove porodice da se klade umesto njega. Do 1979. godine provodio je 20 do 30 sati nedeljno usavršavajući program. Te godine je dao otkaz, spakovao 100.000 dolara u smeđu papirnu kesu i preselio se u Las Vegas. 

Danas je teško zamisliti koliko je klađenje bilo drugačije na početku digitalne ere. Klijenti danas mogu da se kockaju na hiljadu različitih načina jednim klikom - na sport, politiku, rat, postojanje vanzemaljaca ili drugi dolazak Hrista. Čitavu industriju vrednu bilion dolara pokreću podaci. Kent je bio tu na samom početku, dok je šačica štrebera, odmetnika i spletkaroša gradila pomoću štapa i kanapa jedan novi svet. 

U vreme kada je stigao u Vegas, kladioničari su kvote određivali na osnovu ličnog osećaja, a rezultate su pratili na teleprinterima. Sportsko klađenje je bilo "čudno, pomalo neotesano dete u porodici igara na sreću", piše novinar Albert Chen u knjizi "Billion Dollar Fantasy" (u slobodnom prevodu "Fantazija od milijardu dolara", prim. prev.), svom detaljnom prikazu te industrije. Samo nekoliko kazina je držalo kvote za sportske događaje, a specijalizovana mesta bila su smrdljive rupe. U kladionici Leroy’s Horse & Sports Place, televizor koji je visio na zidu morao je biti zamenjen nakon što ga je mušterija poznata kao Ludi Keni izrešetala pištoljem. 

Kentu nije prijala pomisao da unosi i iznosi torbe pune gotovine iz takvih mesta. Uz to, njegova prva fudbalska sezona bila je potpuni promašaj. Model je radio, ali ne dovoljno dobro: kada bi se uračunala provizija koju uzima kladioničar, Kent je shvatio da mora da uspešno pogodi u 52,4 odsto slučajeva da bi bio na nuli. 

Tada mu se put ukrstio sa Billom Nelsonom, profesionalnim kockarem kristalno plavih očiju koji je izgledao kao filmska zvezda. Kao deo razvijene podzemne scene brojača karata (igrači koji prate koje su karte izašle, najčešće u blekdžeku, kako bi stekli prednost, prim. prev.) i profesionalnih igrača na sreću, Nelson je radio na sistemu da pobedi rulet, ali se družio sa kockarima svih vrsta. Njih dvojica su se upoznali na teniskom terenu. Nelsona je kopkao njegov protivnik, puniji, bradati tip sa zatamnjenim avijatičarskim naočarima koji očigledno nije podnosio da gubi. Kent je ispričao Nelsonu o svom poslu u kompaniji Westinghouse, koji je bio dovoljno poverljiv da zahteva bezbednosnu dozvolu savezne vlade i imao je neke veze sa "analizom konačnih elemenata" (metoda koja se koristi za simulaciju ponašanja fizičkih objekata pod uticajem spoljnih faktora, prim. prev.), prisetio se Nelson u intervjuu godinama kasnije. Nakon što je saznao za Kentov sistem za sportsko klađenje, Nelson je pristao da mu pomogne. 

Jedne nedelje, na dan održavanja NFL utakmica, Nelson je odveo Kenta da se upozna sa osobom koju je nazivao Doca (engl. Doc – nadimak od engleske reči doctor, prim. prev.). Pozvani su u podrum jedne velike kuće, gde je neki čovek pričao u jedan od dva telefona na svom stolu: "Daj mi Giantse, minus 5,5. Da. Za pedeset hiljada", rekao je (New York Giants je profesionalni tim američkog fudbala. Polovina poena (decimala) se koristi da ne bi moglo da dođe do nerešenog ishoda u ovoj opkladi da će Giantsi pobediti sa šest ili više poena razlike, prim. prev.). 

Ivan Mindlin, sa nadimkom Doca, poznavao je svakog moćnika na Stripu (Las Vegas Strip deo je bulevara koji je poznat po hotelima i kazinima, prim. prev.), a ta poznanstva je stekao tokom godina koje je proveo kao dežurni lekar u raznim hotelima sa kazinima. Njegovo medicinsko obrazovanje, sitna građa i uredna siva odela su zavaravali. Bio je stvorenje iz podzemlja Grada greha - tip čoveka koji čini usluge i zauzvrat očekuje usluge. U poređenju sa vremenom koje je proveo kao ortopedski hirurg, kockanje mu je delovalo kao "let raketom koja para noćno nebo nad Las Vegasom", napisao je godinama kasnije u neobjavljenim memoarima. 

Kada je Doca završio telefonski razgovor, upitao je kako može da pomogne. Nelson mu je opisao Kentov kompjuterski program i objasnio koliko je teško i opasno obilaziti sportske kladionice i uplaćivati opklade na šalteru u kešu. "Ne, ne, ne", rekao je Doca. "Ima mnogo načina da se opklada uplati preko telefona." 

"Zar to nije ilegalno?", upitao je Nelson, iskreno radoznao. FBI je povremeno pravio racije kod kladioničara koji su imali veze sa organizovanim kriminalom, ali nije mogao da se seti da su službe za sprovođenje zakona ikada ciljale ljude koji su uplaćivali opklade. Doca je odgovorio uz ironičan smeh. "Mogu da ti sredim", rekao je. To je bilo sve što je trebalo da znaju. 

Partnerstvo Kenta i Doce je procvetalo. Za tri godine akumulirali su milionski fond za klađenje i proširili se na košarku, kako koledž, tako i profesionalnu ligu. Doca je preuzeo vođenje opklada zajedno sa Billyjem Waltersom, razmetljivim, agresivnim bivšim prodavcem automobila iz Kentakija koji se kladio na sport od svoje devete godine. 

Carolina Moscoso za Bloomberg Businessweek

Walters i Doca regrutovali su desetine kurira, ili "brada" (engl. beards - u svetu klađenja to su ljudi koji uplaćuju opklade za nekog drugog kako bi se prikrio identitet pravog igrača, prim. prev.), da telefoniraju ili obilaze šaltere kladionica kako bi uplatili novac na Kentove prognoze. U početku su se oslanjali na prijatelje iz Vegasa. Zatim su se proširili na celu zemlju. Čovek sa nadimkom Chicago Gary je za Waltersa vodio ekipu od 30 ljudi u tom gradu. Ispostava u Njujorku zapošljavala je jednog kuvara iz Bruklina i diplomca sa Harvarda koji je završio studije japanistike. Agentkinja za nekretnine iz Baltimora instalirala je tri telefonske linije i dozvolila da se njena kuća koristi kao centar za klađenje uveče i vikendom. "Nije manjkalo očajnih kockara spremnih da naporno rade za nekoliko stotina dolara nedeljno i za insajderske informacije o utakmicama na koje smo im govorili da se klade", prisetio se Walters u svojoj knjizi iz 2023. godine, "Gambler: Secrets From a Life at Risk" (u slobodnom prevodu "Kockar: Tajne iz života na kocki", prim. prev.). 

Pošto se oslobodio tereta bavljenja kladioničarima zahvaljujući Doci i Waltersu, Kent se koncentrisao na usavršavanje svog programa. Kako bi obezbedio računarsku snagu za svoje proračune, najpre je iznajmljivao vreme na serverima jedne kompanije iz Rokvila u Merilendu, a potom je investirao u sopstvene mašine. Uspeh je zavisio od toga koliko bi dobro odredio značaj numeričkih parametara u svom modelu. Nedavna pobeda vredela je više od one od pre dve godine. Pobeda tima u američkom fudbalu rezultatom 41:0 bila je statistički značajnija od utakmice odlučene šutom u produžetku. 

Jednog dana, Kentu se javio predosećaj da bi putovanja na gostovanja koja su duža od proseka mogla da smanje šanse gostujućeg tima. To je bila vrsta detalja koju je bilo teško kvantifikovati bez ozbiljne računarske snage. Obradio je brojke iz rezultata sakupljanih nekoliko godina i otkrio da svakih 500 milja (800 km) putovanja košta tim otprilike jedan poen na dan utakmice. Taj podatak je uvršten u model, kao i faktori poput povreda ili novih trenera. Sistem se poboljšavao sa svakom sezonom. 

Nelson, Kentov prijatelj i teniski partner, i sam je počeo da radi kao "brada" u Vegasu, u zamenu za udeo od dva odsto u profitu, koji se delio među članovima. Doca ga je angažovao da telefonski uplaćuje opklade u Stardust Resort & Casino, priseća se Nelson. Sve što je trebalo da uradi bilo je da pozove Stardust, izdiktira broj korisničkog računa - nije znao čijeg - i navede svoju listu opklada. Povremeno je pomagao Kentu da podigne novac sa blagajne kazina ili od Waltersa, uvek u novčanicama od sto dolara. 

Walters i Doca nadgledali su do pola miliona dolara uplata dnevno, raspoređenih na stotine pojedinačnih opklada, pokazuju dokazi iz kasnijih sudskih postupaka. Godine 1984. tim je imao 21 milion dolara kladioničarskih uplata samo na koledž fudbalsku ligu. Telefonski račun im je iznosio stotine dolara mesečno, što je u to vreme bila značajna suma. Profit, nakon isplate kurira i drugih troškova, redovno je dostizao šestocifrene godišnje iznose. 

Walters i Doca nisu bili voljni da dele detalje o tome kako vode ekipe za klađenje, a Kent ih nije ni pitao. Potreba za tajnošću bila je očigledna, i to ne samo zato što su radili na crnom tržištu. Pobeđivali su kladioničare, a to je Kentove prognoze činilo izuzetno vrednim. Bio je tajni prorok američkog sporta, koji je predviđao budućnost u kakvu niko drugi nije imao uvid. 

Toliki dobici neminovno su morali privući pažnju. Još dok je Kent sam uplaćivao opklade i počeo da niže uspehe, primećivao je ljude kako se zadržavaju kod šaltera i prepisuju u blokčiće njegove prognoze. Kada su Doca i Walters preuzeli vođenje, više nije morao da izlazi iz kuće; Doca je imao sopstveni terminal preko koga je pristupao rang-listama za opklade. 

"Brade" su pažljivo izbegavale da otkriju bilo šta što bi ih moglo povezati sa organizovanim delovanjem, pa su čak i u telefonskim razgovorima koristili šifrovana imena i termine. Walters je bio Bones (Kosti), a Doca - Piano (Klavir). Dvojica kurira u Teksasu bili su poznati kao Triple (Trostruki) i Mrs. 406 (Gđa 406). Reč "nickel" (kovanica od pet centi) označavala je 500 dolara, a "dime" (10 centi ) 1.000 dolara. Sitne novčanice nazivali su "parama za namirnice". 

Uprkos svim merama opreza, do 1984. godine počele su da kruže glasine o misterioznoj grupi koja koristi tehnologiju da bi dominirala nacionalnim tržištima sportskog klađenja. Kladioničari i njihovi stalni klijenti sa strahopoštovanjem su govorili o "kompjuterskom timu" ili "kompjuterskoj grupi" kad god bi došlo do naglog porasta obima klađenja. Kako bi izbegli sumnju, Waltersovi kuriri bi istovremeno krenuli sa pozivima u nekoliko vremenskih zona, tako da kladioničari ne bi imali vremena da prilagode kvote u hodu. Ponekad bi Walters čak i predviđao njihovu reakciju, pa bi se u početku kladio na pogrešnu stranu kako bi pomerio granicu u svoju korist, a zatim bi ulagao velike sume novca na kompjutersku prognozu po povoljnijim kvotama. 

Sve je to zahtevalo brzinu i precizno tempiranje. "Brade" su koristile automatske birače brojeva telefona koji su uspostavljali vezu pritiskom na dugme. Ako bi linija nekog kladioničara bila zauzeta, birači bi ponavljali poziv dok ne bi uspostavili vezu. Walters, prznica iz Kentakija, uživao je u izazovu. "Pregazićemo ih kao bager", govorio bi pre nego što bi otvorio branu i pustio talas novca za klađenje. 

U vreme kada je Kent napustio Westinghouse, mesečna plata mu je bila 2.000 dolara. Do sredine osamdesetih, bio je na dobrom putu da zaradi svoj prvi milion. Kupio je luksuznu kuću sa garažama za automobile koje je počeo da sakuplja, uključujući i "porsche", a nabavio je i mačku da mu pravi društvo. On i Nelson su redovno odlazili na jezero Mid, gde su noćili u brodu sa smeštajem. 

Širom zemlje, sportsko klađenje je raslo u korak sa popularnošću televizijskih prenosa utakmica. Delovalo je kao da se svi klade. Analitičari su u emisijama pred NFL utakmice iznosili svoja mišljenja o takozvanim hendikepima (engl. point-spread ili na srpskom hendikep označava praksu kladionica da izjednačavaju šanse između jačeg i slabijeg tima tako što jednom timu "dodaju" ili "oduzimaju" poene. U praksi, jači tim mora da pobedi sa određenom razlikom u poenima da bi opklada bila dobitna, dok slabiji tim može da izgubi manjom razlikom ili čak da pobedi i opet donese dobitak; prim. prev.). Najmanje 80 regionalnih novina objavljivalo je kladioničarske kvote. A Kentova mašina za sportsku prognozu uticala je, neprimećeno, na sudbinu miliona kockara širom SAD. Verovatno je bio najmoćniji pojedinačni igrač na tržištu vrednom između 30 i 70 milijardi dolara godišnje. 

Međutim, kao što to svaki profesionalni kockar zna, periodi velikog uspeha mogu biti najopasniji. Kentova tajna biće uskoro razotkrivena, sa katastrofalnim posledicama po sve učesnike. 

Nije sasvim jasno kada je mafija prvi put čula za Kentov kompjuter. Predsednička komisija za borbu protiv organizovanog kriminala iz osamdesetih godina prošlog veka utvrdila je da je kockanje, odmah posle droge, bio najveći izvor prihoda za labavi savez kriminalnih porodica poznat kao Koza nostra. Izvan Nevade, kladioničari su često polagali račune članovima mafije. 

Depositphotos

U Las Vegasu operisalo je 18 kriminalnih porodica, čak i iz udaljene Nove Engleske. Bili su umešani u podmetanje požara, prostituciju, pornografiju, zelenašenje, trgovinu narkoticima, kontrolu sindikata i ulični kriminal. FBI je sumnjao da je kazino Stardust samo paravan, dok mafija ispumpava deo novca koji se svakodnevno slivao u kockarnice. 

I sam Nelson upoznao je jednog od najozloglašenijih gangstera Grada greha. Dok je jedne noći bio na večeri sa prijateljem, njihovom stolu prišao je tip u sjajnom odelu. "Bille, ovo je Tony", rekao je prijatelj. 

Prepoznao je tog čoveka istog trenutka: to je bio Anthony Spilotro, zvani Mrac, uterivač čikaških šefova. Sa svojih metar i šezdeset i kusur, uključujući i pompadur frizuru prošaranu sedim vlasima, Spilotro je zračio pretnjom kao svi istinski nasilni ljudi. Vodio je zlataru nadomak Stripa i prodavnicu suvenira u hotelu Circus Circus. Prema podacima FBI-ja, bio je osumnjičen za najmanje desetak ubistava. Deceniju kasnije, steći će neku vrstu besmrtnosti kao inspiracija za lik koga je tumačio Joe Pesci u filmu "Kazino" Martina Scorsesea. 

Nelson se rukovao s čovekom i nije tome pridao neki značaj. Ono što tada još nije shvatao jeste da su Spilotro i njegovi ortaci znali sve o mašini za sportsko klađenje Mikea Kenta. FBI, koji je prisluškivao telefone mafije, takođe je ponešto znao o tome. Agenti su čuli Spilotroa kako o onome što je nazivao "kompjuter" razgovara sa Dominicom Spinaleom, članom bostonske kriminalne porodice sa pozamašnim dosijeom zbog ilegalnog kockanja. 

FBI je takođe saznao da je Spinale dobijao unapred kompjuterske prognoze od dva izvora iz Kentove mreže. Jedan je bio Glen Walker, kurir koji je radio za Billyja Waltersa u Vegasu, koji je Spinaleu davao uputstva na koje timove da se kladi i koliki iznos da uloži. FBI je čuo kako Spinale drugi izvor naziva "Doca" i došao do zaključka da misli na Ivana Mindlina. U jednom razgovoru koji je FBI presreo 1984. godine, Walker je opisao Docu kao "prevrtljivog", pokazuju sudski spisi. "Nismo mi partneri", odgovorio je Spinale. "Potreban sam mu, za usluge, razumeš?" 

Te 1984, iste godine kada je Apple predstavio svoj potpuno novi "macintosh", Kompjuterski tim je uživao u svom dotada najuspešnijem periodu. Softver je radio kao podmazan, vođen unetim podacima za celu jednu deceniju, i Kentovom jedinstvenom genijalnošću. Do kraja godine, njegov sistem je imao toliko dobitaka da je prebacivanje novca postalo naporan posao, dok su se "brade" žalile na sate potrebne da se prebroje gomile novčanica od 100 dolara. Postojalo je ukupno oko 20 kladioničarskih fondova za različite sportove i lige, u kojima su razni prijatelji, poslovni partneri i članovi porodice dobijali svoj deo. Tokom šestonedeljnog perioda oko Božića, grupa je ostvarila promet od 1,6 miliona dolara, od čega je trećina bila čista dobit koja se delila. 

Ipak, u vazduhu je bilo nečeg toksičnog. Doca i Walters se nisu dobro slagali. Dva najvažnija menadžera operacije ujedno su imali i najveća ega. Walters nije verovao Doci i nije se ustručavao da to i kaže. Doca je osećao isto. Njihov poslovni odnos postajao je sve napetiji kako se profit gomilao. 

Walters je odlučio da na neko vreme premesti svoj deo operacija na Floridu, rekavši timu da se plaši da mu u Las Vegasu prisluškuju telefon. Doca je zamolio Nelsona da krene s njim. Bio je ubeđen da Walters zakida na profitu tako što se kladi sa strane za sebe, pa je želeo da Nelson drži njegovog partnera na oku u dane utakmica. 

U subotu, 19. januara 1985. godine, Nelson je rano stigao u Waltersov dom u Fort Loderdejlu na Floridi. Bio je to užurban period za Kompjuterski tim. Superbol XIX (Super Bowl), finalna utakmica NFL-a bila je sledećeg dana. U tom meču sastala su se dva istorijska kvoterbeka, Dan Marino iz Majamija i Joe Montana iz San Franciska, i bilo je izvesno da će privući izuzetno veliki broj opklada. Košarkaška liga koledža je takođe bila u punom jeku, a tog vikenda bilo je možda oko 60 utakmica na koje je trebalo uložiti opklade. 

Walters i nekoliko "brada" bili su stalno na telefonima. Nelson je posmatrao gužvu, ali u njoj nije učestvovao. Imao je stroga uputstva da prati opklade, a ne da ih uplaćuje. 

Snažan tresak ga je trgao iz toga. Odjednom je soba bila puna ljudi sa šlemovima koji su mahali oružjem. "Ovo je racija!", povikao je neko. Na njihovim plavim jaknama bila su tri slova od kojih se Nelsonu sledila krv u žilama: FBI. 

Agenti su svima naredili da ostanu na svojim mestima. Razmileli su se po kući, brzo prikupljajući svu dokumentaciju koju su mogli da nađu, kao i gotovinu iz sefa i kompjutere. Walters je smrknuto gledao. "Nećete se izvući s ovim", rekao je. Nelson je odbrusio: "Zašto ne radite nešto korisno, recimo da hapsite dilere droge?" 

Jednako brzo kao što su se pojavili, federalci su nestali. 

"Pa, momci, izgleda da zatvaramo radnju na neko vreme", objavio je Walters. Potom je i on nestao. Nelson je ostao da razmišlja o onome što se upravo dogodilo. Odmah je pomislio na Docu. Samo je on, sa svim tim svojim tajnama, uslugama i tipovima sa italijanskim imenima koji su ga zvali u kancelariju da pričaju o ko zna čemu, mogao da uradi nešto dovoljno mutno da operacija bude na radaru FBI-a. "J...ni Ivan", priseća se Nelson šta je pomislio. 

U istom trenutku, 3.200 kilometara dalje, federalni agenti stigli su do Docine planinske kuće u skijalištu Vejl u Koloradu. Počeli su da udaraju u vrata. "Šta to radite?", upitao je jedan gost koji je stajao pored trema. "Otvoreno je. Samo okrenite kvaku." Taj gost bio je brat Mikea Kenta; sam Kent unutra je gledao TV kad su agenti upali. 

Doca je takođe bio tamo. Agenti su ga zgrabili i doneli aktentašnu koju su pronašli, a zatim ga primorali da je otvori. Bila je puna gotovine koju su zaplenili. Dok su ljudi u uniformama preturali po njegovim dosijeima, Doca je spazio svežanj blagajničkih čekova vrednih najmanje milion dolara i gurnuo ga u zadnji džep. Nema šanse da se federalci toga domognu bez novog naloga. 

Doca je zatekao Kenta kako stoji napolju u snegu, u stanju šoka. On i Walters su u velikoj meri štitili Kenta od prljavog posla oko natezanja s "bradama", poslovanja s kladioničarima i prebacivanja gotovine. "Gde smo pogrešili?", pitao je Kent Docu iznova i iznova. 

FBI je tog dana sproveo racije na 45 lokacija širom zemlje. Agenti u Las Vegasu pretresli su Docinu lekarsku ordinaciju i agenciju za naplatu potraživanja koju je Walters koristio kao paravan. Zaplenili su kladioničarske listiće koje su pronašli ispod kreveta jednog "brade", a od dvanaestogodišnjeg sina druge "brade" oduzeli su društvenu igru "Tamnice i zmajevi" (Dungeons & Dragons), verovatno zato što je imala kockice. 

Doca je požurio nazad u Vegas i izbacio svu staru dokumentaciju iz kuće u kontejnere za smeće. Kent, zabrinut da bi FBI mogao da mu zapleni njegove voljene kompjutere, odvezao se u Pitsburg, prebacio podatke na računar jednog prijatelja i kopirao ih na diskete kao rezervnu kopiju. 

Nelson je pozvan u ispostavu FBI-ja u Las Vegasu na saslušanje. Nadležni agent pročitao je listu imena i pseudonima, od kojih je Nelson neke prepoznao, uključujući Entonija "Mrava" Spilotra. Pitali su ga i za Dominica Spinalea, bostonskog mafijaša čiji je račun za klađenje u kazinu Stardust Nelson ne znajući koristio. Nelson je držao jezik za zubima. 

"Gospodine Nelson, da li ste voljni da sarađujete u ovoj istrazi?", upitao je agent. Nelson je odgovorio da nije, i to je zaista mislio - koliko je on znao, klađenje na sportske događaje bilo je legalno u Nevadi. Da, "brade" iz Kompjuterskog tima jesu koristile ilegalne kladioničare. No to je, pretpostavljao je Nelson, radila i većina sudija, političara i policajaca u Nevadi, kao i možda polovina odrasle populacije SAD. Iritiralo ga je to što su ti FBI likovi u odelima koristili zloslutne izraze poput "organizovano klađenje", kao da je bilo nečeg lošeg u tome ako taj posao radiš kako treba. 

Walters je uspeo dodatno da isprovocira vlast tako što je angažovao advokata po imenu Oscar Goodman. Goodman je bio poznat kao omiljeni advokat mafije; među njegovim klijentima bio je i Spilotro. Waltersu je trebalo vremena da shvati kakav je to znak poslalo FBI-ju. U međuvremenu, Spilotro je zahtevao sastanak sa Waltersom u Goodmanovoj kancelariji i objasnio mu da mu je Doca davao brojeve koje bi izbacio kompjuter. 

Pošto mu Doca više nije bio dostupan, Spilotro je izrazio želju da Walters učini isto. Walters se kasnije prisećao gangsterovih očiju: "Prazne. Mrtve." 

"Javiću ti u vezi s tim", rekao je Walters. Nije imao nameru da to zaista i uradi. Ubrzo zatim, odveo je suprugu nazad u Kentaki i počeo da se skriva u kući iznajmljenoj na ime prijatelja. 

Mafijaški bosovi su, izgleda, mislili da Kentov kompjuter poseduje neku vrstu magije. Međutim, i sam Spilotro je bio na klimavim nogama kod njih. Šepurio se po Las Vegasu kao mali car, pljačkajući, reketirajući i terorišući svakoga koga bi sreo, čime je privlačio neželjenu pažnju na aktivnosti mafije. Stalno je bio u novinama, mašući reporterima ispred suda nakon što bi se izvukao od još jedne optužnice, ili u trač rubrikama zbog afere sa suprugom jednog direktora kazina. 

Konačno, u junu 1986. godine, Mrava je napustila sreća. Njegov skoro nag leš pronađen je zakopan u kukuruznom polju u Indijani. Bio je toliko pretučen da su morali da ga identifikuju na osnovu otisaka prstiju. Iako ubistvo nikada nije rešeno, kukuruzno polje se nalazilo svega nekoliko kilometara od imanja čiji je vlasnik bio jedan čikaški don, što je samo po sebi bilo dovoljno objašnjenje. 

Zloslutni događaji nastavili su da se nižu i za Kompjuterski tim. Docina supruga umrla je pod čudnim okolnostima nakon anafilaktičke reakcije na lek koji joj je on dao. Nekoliko nedelja kasnije, viđen je u društvu znatno mlađe žene - što je bio njegov način suočavanja sa ogromnom tugom, kako se kasnije prisećao. 

Kent je pucao pod pritiskom i prepirao se oko moguće strategije odbrane sa Docom, koji mu je rekao da mu je advokat kreten. Kada je Nelson otišao da obiđe Kenta, primetio je da mu je prijatelj od stresa dobio osip i da mu se astma pogoršala. 

Meseci su prolazili. FBI još uvek nije podigao optužnicu ni protiv koga, iako je istraga očigledno i dalje bila u toku. Kentov pravni tim ga je savetovao da može bezbedno ponovo da pokrene softver, sve dok kockari ograničavaju svoje aktivnosti na Nevadu kao pravnu oazu. 

Kent i Doca su se ubrzo posvađali. FBI je vratio oko 600.000 dolara u gotovini i čekovima koji su zaplenjeni tokom racija, a Kent je tvrdio da mu Doca nije vratio njegov deo. Zatim je zahtevao da mu Doca plati fiksnu naknadu od 700.000 dolara kako bi nastavio da koristi sistem. Doca je to odbio, nakon čega je Kent podneo tužbu saveznom sudu, tvrdeći da mu Doca duguje novac. Već 1987. godine, njih dvojica su komunicirali isključivo preko advokata. 

Nelson više nije želeo da ima bilo kakve veze sa celom operacijom. Nije mogao da oprosti Doci saradnju s mafijom. Bio je ljut na Waltersa što je toliko rizikovao, a Kentovu tužbu smatrao je smešnom. Ceo poduhvat utonuo je u toksičan vrtlog sukobljenih ličnih interesa. "Izlazim iz igre", rekao je Kentu. 

Nekoliko meseci kasnije, Kent je pozvao Nelsona na kuću. Iako više nisu sarađivali, ostali su prijatelji. "Ti i ja se znamo odavno", rekao je Kent. "Moram nešto da ti kažem. Sutra će protiv tebe biti podignuta optužnica." 

Nelson je nekoliko sekundi bio zatečen. "Otkud znaš?", konačno je upitao. "Zato što sam pristao da sarađujem", odgovorio je Kent. Rekao je da je pristao da svedoči protiv Waltersa, Doce, Nelsona i još jedanaestoro iz Kompjuterskog tima. Zauzvrat je dobio imunitet od krivičnog gonjenja. 

Nelsonu je mozak proključao. Setio se svog poslednjeg udela u profitu: bednih 28.000 dolara. Kent je zaradio najmanje milion. Sada je Nelson bio optužen, dok se Kent izvukao. Želeo je da nasrne na svog prijatelja zbog onoga što je smatrao strašnom izdajom. Međutim, nije rekao ništa. Jer, čemu bi to služilo? 

Sledećeg dana, federalni agenti su stigli do Nelsonove kuće i odveli ga sa lisicama na rukama. Optužen je u sudu zajedno sa ostalim članovima tima. 

Tog 7. januara 1992. jutro je bilo toliko hladno da je niz palmi koji se pružao duž Las Vegas bulevara ka zgradi Saveznog suda, izgledao kao šala. Američka zastava visila je nepomično ispred betonske rešetkaste fasade. Posetioci su neprestano pristizali i, pošto bi prošli bezbednosnu kontrolu, peli se uz stepenice. Neki su nosili rukavice i kape da se zaštite od hladnoće. 

"Mrav" je ranije prošao tim istim putem, sa podsmehom na licu i lisicama na rukama. Danas je došao red na Kompjuterski tim. Bili su tu zbog početka suđenja po 120 tačaka optužnice jer su telefonom prenosili informacije o klađenju iz jedne savezne države u drugu - ili, pravnim rečnikom, zbog toga što su se "bavili klađenjem ili kockanjem" koristeći sredstva telekomunikacije. 

Iako je u ranim fazama istraga bila usmerena na veze tima sa organizovanim kriminalom, FBI je od toga odavno odustao. Advokati odbrane su čak uspeli da izuzmu dokaze iz presretnutih razgovora između osoba iz sveta mafije u kojima se pominje "Kompjuter", uz obrazloženje da su Spilotro i njegovi prijatelji toliko ozloglašeni da bi već i njihovi glasovi mogli da utiču na objektivnost postupka. 

Dok s bližio početak suđenja, članovi prve organizovane grupe za sportsko klađenje pomoću kompjutera u svetu sedeli su u grupama, konsultujući se svako sa svojim pravnim timom. Tu je bio Doca, doteran u plavom odelu, i Walters, koji se vratio iz Kentakija i izgledao iscrpljeno i besno. Njih dvojica nisu razgovarali, a njihovo međusobno nepoverenje preraslo je u otvorenu netrpeljivost. 

Pri dnu sale, 10 bivših kurira okupilo se sa svojim advokatima. Kent, glavni svedok optužbe, sedeo je izdvojeno. On je bio jedini član tima koji je pristao da pomogne tužiocima. 

Suđenje je počelo proceduralnim pitanjima. Zatim su porotnici zauzeli svoja mesta, a glavna tužiteljka Jane Shoemaker iznela je svoju uvodnu reč. "Jedini cilj ovog poduhvata bio je da se ostvari što veći profit na bilo koji način, bilo preko legalnih sportskih kladionica ovde u Nevadi ili preko ilegalnih kladioničara širom SAD", rekla je. "Grupa je bila toliko uspešna da je postala poznata na nacionalnom nivou među onima koji su uključeni u posao kockanja." 

Govorila je o milionima dolara profita, o firmama paravanima,  "bradama" i šifrovanim imenima. Članovi Kompjuterskog tima nisu bili "obični kladioci", zaključila je zloslutno. "Oni su se bavili poslovima klađenja i kockanja." 

Odgovor optuženih mogao je da se svede na dve reči: "Pa šta?". U uvodnoj reči, Docin advokat rekao je poroti da su članovi grupe krivi samo za to što su pobeđivali, što svi kockari pokušavaju da urade. Njihov uspeh nazvao je "velikom američkom pričom". 

Advokat jednog od kurira tvrdio je da zakon nije osmišljen tako da kažnjava one koji se klade na sport, već ilegalne kladioničare koji su primali opklade. Oni su bili pravi negativci koji su svoj posao održavali zelenašenjem, a sprovodili ga nasiljem, rekao je on. "To je zaista slučaj Davida i Golijata. Gospodin Kent je putem kompjutera, uz doktora Mindlina koji je postavio organizaciju, konačno uspeo da pobedi kvote. U tome nema nikakvog zločina." 

Kada je Kent svedočio prvog i drugog dana suđenja, njegovi odgovori na pitanja samo su pojačali utisak da se Kompjuterski tim bavio tehnološkom magijom, a ne kriminalnom zaverom. Nakon što je opisao vreme koje je proveo kao kompjuterski tehničar u kompaniji Westinghouse, svoj odlazak u Vegas i formiranje tima, objasnio je da su povremeno beležili gubitke uprkos prednosti koju im je davao softver. 

Iz dana u dan, tužioci su puštali snimke prisluškivanih razgovora u kojima članovi Kompjuterskog tima pričaju o klađenju, prikazivali tabele sa njihovim profitima od opklada ili pozivali svedoke da svedoče o uplaćenim opkladama - i sve to u cilju dokazivanja nečega za šta su sopstvene FBI smernice govorile da ne opravdava istragu. Analitičar FBI-a koji je preslušao približno 10.000 razgovora na audio-snimcima došao je do nimalo iznenađujućeg zaključka da je Kentov tim bio "velika operacija klađenja". Ipak, kada su ga upitali da li je klađenje preko granica saveznih država nelegalno, analitičar je rekao da ne zna. 

Poroti u Las Vegasu, gradu koji je bukvalno izgrađen na klađenju, slučaj koji je država pokrenula delovao je sumnjivo. U svojoj završnoj reči, Waltersov advokat opisao ga je kao školski primer prekoračenja federalnih ovlašćenja službi. FBI se, kako je rekao, "zakači za nešto i postane poput psa", i to ne one pitome vrste. "Ovo su pitbulovi. Upravo ovde." Pokazao je na mesto na svojoj nozi gde ga je zamišljeni pas grizao. Nekoliko se porotnika nasmejalo sa razumevanjem. 

Drugi advokat odbrane otišao je još dalje, uporedivši tužioce sa nacistima. "Naše društvo ne sme dozvoliti tiraniji da promoli glavu", rekao je on. "Zar se na tome zasniva ova zemlja? Da obrazovani, dobri ljudi iz svih životnih sfera sede ovde samo zato što su imali bolju ideju?" 

Posle tri dana većanja, porota je donela presudu: optuženi su oslobođeni po 64 tačke optužnice. O preostalim tačkama nije mogla da donese odluku. "Ovo je bilo samo užasno rasipanje novca", izjavila je kasnije predsednica porote za najveći lokalni dnevni list Las Vegas Review-Journal. Drugi porotnik, radnik obezbeđenja u kazinu, pojavljivao se na sudu u jakni koja je na leđima imala izvezene kockice i karte. "Ovi momci su se kladili, a ja se kladim svaki dan", rekao je novinarima. 

"Čak i u liberalnom Las Vegasu, ubedljivo oslobađajuća presuda na suđenju ilustruje promenu stavova nacije prema klađenju na sportske utakmice", zaključio je kolumnista Review-Journala nekoliko dana kasnije. Kent, Walters i Doca zakopali su ratne sekire tek toliko da odu na proslavu u kazinu Horseshoe. Međutim, sa Kompjuterskim timom je bilo gotovo. 

Nakon neuspela istrage FBI-ja, Billy Walters se ponovo obogatio i kupio nekoliko terena za golf. Kasnije je osuđen za trgovinu insajderskim informacijama. Proveo je neko vreme u zatvoru pre nego što mu je predsednik SAD Donald Trump ublažio kaznu. Walters nije odgovorio na pokušaje da se sa njim stupi u kontakt putem LinkedIna, preko nekoliko zaposlenih u njegovoj kompaniji za golf, kao ni preko advokata koji je radio za njega. 

Doca Mindlin pobegao je u Evropu gde, kako kaže, i dalje koristi verziju programa Kompjuterskog tima. U 96. godini života, sprema se da stupi u treći brak. 

Bill Nelson imao je dugu karijeru u kojoj je kao igrač ruleta pobeđivao kazina, pre nego što se povukao u Poljsku. Širenje industrije klađenja posmatra sa zebnjom. "Mračna strana kockanja postaje sve mračnija", kaže on. "Međutim, ko želi to da čuje?" 

Mike Kent, ćudljivi osnivač Kompjuterske grupe, povukao se u šume Pensilvanije, gde je sa suprugom otvorio restoran na obali jezera. Taj restoran radi i danas, služi bifteke sa sirom i burgere od lososa. Gornji sprat je prepun Kentove kolekcije starinskih igračaka Erector Set, pažljivo sklopljenih od greda, matica, točkova i šrafova (popularni brend iz 20. veka metalnih kompleta za sklapanja modela mostova, dizalica, automobila, ili mašina, prim. prev.). Kent je patio od oboljenja unutrašnjeg uha koje mu je otežavalo kretanje, ali je odbijao da se odrekne svog kvada, pa je jurcao kroz šumu sa psom. Poginuo je 2018. godine, kada mu se vozilo prevrnulo tokom noćne vožnje. 

Kent je van svog uskog kruga ostao praktično nepoznat, ali je 2024. uvršten u Kuću slavnih sportskog klađenja (Sports Gambling Hall of Fame). "Kompjuterskog tima ne bi ni bilo da nije bilo Mikea Kenta", rekao je Walters za Review-Journal. "On je sastavio softverski program, prvi te vrste, za analizu i prognozu sportskih rezultata. Rezultat je bio da je on bio daleko, daleko ispred svih ostalih."