Strah kažnjava prebrzo - sektori koji se već danima crvene kriju priliku za prinos

Geopolitički šokovi gotovo uvek pokreću isti refleks na finansijskim tržištima. Investitori najpre prodaju ono što smatraju rizičnim, dok kapital počinje da se sliva u sektore koji deluju sigurnije. U prvim danima krize takve reakcije često dolaze brže nego što tržište uopšte stigne da proceni realne ekonomske posledice događaja.
Prošlonedeljna vest o ratu u Irana pokrenula je upravo takav talas reakcija - lavinu straha od širenja sukoba, mogućeg zatvaranja Ormuskog moreuza i poremećaja u snabdevanju energentima brzo je podigla cenu nafte i istovremeno pritisnula akcije kompanija koje zavise od globalne trgovine, transporta i ekonomskog rasta.

Ipak, istorija finansijskih tržišta pokazuje da prvi talas reakcija često pogađa čitave sektore bez jasne razlike između kompanija koje su zaista ugrožene i onih čiji se poslovni model zapravo nije promenio. Međutim, u toj razlici između percepcije i realnosti često nastaju najzanimljivije investicione prilike.

Da li ova reakcija tržišta je opravdana ili donosi odličnu priliku da se investira dok svi nehotimično prodaju?

Zašto avio-industrija gotovo uvek prva pada

Jedan od sektora koji najčešće reaguje padom u ovakvim situacijama jeste avio-industrija. Kada investitor na prvi pogled razmisli o situaciji, lako može zaključiti da postoje jasni razlozi da pobegne i proda sve što je vezano za ovaj sektor, jer je gorivo jedan od najvećih troškova avio-kompanija i svaki nagli skok cene nafte odmah pokreće strah da će profitabilnost kompanija biti pod pritiskom.

 

 

Trošak goriva u proseku čini i do 30 odsto ukupnih operativnih troškova avio-kompanija. Kada cena nafte naglo poraste, tržište instinktivno pretpostavlja da će se profitne marže smanjiti, ali takav zaključak često zanemaruje nekoliko ključnih elemenata poslovanja ovog sektora.

Prvo, potražnja za putovanjima trenutno je izuzetno snažna. Globalni avio-saobraćaj se u poslednje dve godine snažno oporavio nakon pandemije, a mnoge kompanije beleže rekordnu popunjenost letova, zato što su putovanja postala jedan od najotpornijih segmenata potrošnje, čak i u periodima sporijeg ekonomskog rasta.

Drugo, veliki broj avio-kompanija koristi hedžing strategije, odnosno unapred zaključane cene goriva. To znači da kratkoročni skok cene nafte često ne utiče odmah na troškove kompanija, jer su one već osigurale deo potrošnje goriva po nižim cenama.

Treće, avio-industrija ima relativno brzu sposobnost prilagođavanja cena. Kada troškovi goriva porastu, kompanije deo tog povećanja često prenesu na cene karata kroz dodatne takse ili postepeno povećanje cena letova. To se dešava sa određenim vremenskim odlaganjem, ali tržište to često ignoriše u trenutku početnog šoka.

Ovakva mogućnost prilagođavanja cena delimično proizlazi iz strukture same industrije. Avio-saobraćaj se često posmatra kao oligopol, jer na većini tržišta dominira relativno mali broj velikih kompanija. Razlog za to su visoke barijere ulaska, uključujući ogromne kapitalne troškove nabavke i održavanja flote, ograničen broj slotova na velikim aerodromima, regulatorna ograničenja i međunarodne sporazume, kao i činjenicu da velike kompanije grade široke mreže letova kroz nekoliko glavnih aerodroma preko kojih povezuju veliki broj destinacija.

Zbog toga su padovi akcija u ovom sektoru često više odraz trenutnog raspoloženja investitora nego realne promene poslovnog modela. Čak i u slučaju daljih geopolitičkih eskalacija, posledice po rezultate avio-kompanija verovatno bi bile znatno manje nego tokom pandemije kovida, koja je predstavljala specifičan makroekonomski šok koji je praktično zaustavio globalna putovanja i drastično uticao na prihode industrije.

Pomorski transport i paradoks geopolitičkih kriza

Sličan obrazac je primetan i u sektoru pomorskog transporta. Kada geopolitičke tenzije porastu, investitori često pretpostavljaju da će globalna trgovina usporiti i da će transportne kompanije pretrpeti gubitke, kako zbog rasta cene goriva tako i zbog zatvaranja pojedinih pomorskih ruta.

Međutim, logistika globalne trgovine često funkcioniše po drugačijoj logici.

 

 

Ako određene rute postanu rizične ili zatvorene, brodovi su primorani da koriste duže alternativne pravce, a to automatski produžava trajanje transporta i efektivno smanjuje raspoloživi broj brodova na tržištu. Kada se transport uspori, isti broj brodova mora da pokrije veće distance i duže rute, što često dovodi do rasta cena prevoza. Dodatni faktor je činjenica da pomorski transport predstavlja osnovu globalne trgovine, dok su alternativni vidovi transporta poput drumskog ili avio-prevoza znatno skuplji i takođe pogođeni rastom cena goriva i poremećajima u logistici. Zbog toga pomorski transport u praksi ima veoma ograničene zamene, što kompanijama u ovom sektoru daje veću fleksibilnost u prilagođavanju cena.

Investitori su taj obrazac već videli tokom krize u Crvenom moru. Kada su napadi na trgovačke brodove naterali kompanije da izbegavaju Suecki kanal i koriste rutu oko Afrike, putovanja su se produžila i do dve nedelje, što je kapacitet globalne flote praktično smanjilo, a cene transporta su naglo porasle, a upravo to za brodarske kompanije često znači veće prihode, a ne manju potražnju.

Bloomberg

 

Zbog toga reakcija tržišta u prvim danima krize često ne odražava stvarni ekonomski efekat. Strah od prekida trgovine često dolazi pre razumevanja da promene u logistici ponekad povećavaju vrednost transportnih kapaciteta.

AI sektor pod pritiskom - ali dugoročna priča ostaje ista

Treći sektor koji se često nalazi pod pritiskom tokom geopolitičkih kriza jeste tehnologija, posebno kompanije povezane sa veštačkom inteligencijom. Kada neizvesnost poraste, investitori često smanjuju izloženost sektorima sa visokim valuacijama kako bi smanjili rizik portfolija.

Ali upravo ovde dolazi do jednog od najvećih nesklada između kratkoročnog raspoloženja tržišta i dugoročnih ekonomskih trendova.

 

 

Investicioni ciklus u veštačkoj inteligenciji trenutno je jedan od najvećih u modernoj tehnološkoj istoriji. Tehnološki giganti ulažu stotine milijardi dolara u data centre, čipove i infrastrukturu potrebnu za razvoj AI modela. Kompanije poput Nvidije, AMD-ja, TSMC-ja i proizvođača memorijskih čipova nalaze se u samom centru tog investicionog talasa, dok potražnja za njihovim proizvodima dolazi iz projekata koji su planirani godinama unapred.

Zbog toga najveća pretnja za kompanije koje su fokusirane na veštačku inteligenciju zapravo nije da li će doći do kratkoročnih geopolitičkih eskalacija, već da li će u narednim godinama uspeti da opravdaju ogromna ulaganja u proizvodne kapacitete. Ključno pitanje je da li će buduća potražnja biti dovoljno snažna da pokrije operativne troškove, ali i ogromne investicije u infrastrukturu i razvoj tehnologije.

Bloomberg

 

 

Izgradnja AI infrastrukture nije projekat koji se zaustavlja zbog kratkoročnih geopolitičkih događaja. Data centri, procesori i klaud infrastruktura predstavljaju osnovu sledeće generacije digitalne ekonomije i kompanije širom sveta nastavljaju da ulažu u taj sektor bez obzira na kratkoročne političke rizike.

Istovremeno, sektor veštačke inteligencije trenutno nosi i dodatni sloj osetljivosti. Visoke valuacije i česte debate o mogućem tehnološkom balonu znače da svaka negativna vest ili rast neizvesnosti može brzo pokrenuti prodajni pritisak. U takvom okruženju investitori često prvo smanjuju izloženost upravo sektorima koji su prethodno ostvarili najveći rast. Zbog toga padovi akcija u ovom sektoru tokom geopolitičkih šokova često predstavljaju više korekciju raspoloženja nego promenu u poslovnim izgledima kompanija.

Sektori koji dobijaju na značaju u periodima krize

Dok pojedini sektori trpe pritisak zbog straha investitora, drugi segmenti tržišta često dobijaju dodatni vetar u leđa.

Energetske kompanije su najdirektniji primer. Bliski istok i dalje predstavlja jedan od ključnih regiona za globalno snabdevanje energentima. Svaka geopolitička tenzija u tom regionu povećava premiju rizika u cenama nafte i gasa, čak i sama mogućnost poremećaja u snabdevanju često je dovoljna da podigne cene energenata, a to direktno znači za proizvođače nafte i gasa potencijalno veće prihode i snažniji novčani tok.

Odbrambena industrija predstavlja drugi sektor koji tradicionalno dobija na značaju tokom geopolitičkih kriza. Rast međunarodnih tenzija gotovo uvek dovodi do povećanja vojnih budžeta širom sveta, a to direktno povećava potražnju za vojnom opremom i tehnologijom, što je primetno od početka rata u Ukrajini od kada cene akcija odbrambenih kompanija rastu.

Treći segment čine kompanije koje investitori posmatraju kao stabilne u vremenima neizvesnosti - farmaceutske firme, komunalna preduzeća i proizvođači osnovnih potrepština. Njihova potražnja ostaje relativno stabilna bez obzira na ekonomske cikluse ili političke događaje.

Kada strah stvori investicionu priliku

Geopolitičke krize često stvaraju jasnu podelu na tržištu. Jedan deo kapitala traži sigurnost u defanzivnim sektorima, dok drugi pokušava da iskoristi padove u sektorima gde je tržište možda reagovalo previše brzo.

Za investitore je ključna razlika između cene i vrednosti.

Bloomberg

 

 

Cena akcije može pasti zbog straha, ali vrednost kompanije se menja mnogo sporije. Kada tržište reaguje impulsivno, razlika između te dve stvari ponekad postaje najveća, ali istorija tržišta pokazuje da su upravo takvi trenuci često stvarali najbolje investicione prilike. Ratovi mogu izazvati volatilnost, ali retko menjaju dugoročne pokretače globalne ekonomije, a upravo u trenucima kada strah dominira tržištem često počinje proces u kome se najveće prilike pojavljuju tamo gde ih investitori najmanje očekuju.