Da li su plastične kese krive za sve ili ima nešto i u trendovima

Pre onlajn prodavnica lako je bilo pomisliti da se sva odeća isporučuje u mekanim vrećama. Ovih dana, oni koji žele da njihova potrošnja na odeću bude održiva, mogu se utešiti drvenim vešalicama za višekratnu upotrebu, papirnim kesama i recikliranim vlaknima. Jedini trag plastike u mnogim modnim prodavnicama je elektronska oprema na blagajni.

Ispod te površine, međutim, modna industrija je izgrađena na brdu veštačkog tekstila. Svetska proizvodnja pamuka i vune jedva da se povećala od ranih devedesetih godina prošlog veka. Broj proizvedenih i sintetičkih vlakana kao što su viskoza, najlon i, pre svega, poliester se otprilike utrostručio.

Industrievereinigung Chemiefaser/Statista

 

Upravo ova kontradikcija leži iza borbe tokom sezone rasprodaja između dva najveća igrača u tekstilnoj industriji. Inditex SA, španska kompanija koja poseduje Zaru, zapela je u ćorsokaku u borbi oko plastike s jednim od svojih najvećih distributera, nemačkim onlajn modnim gigantom Zalando SE, izvestio je Bloomberg News prošlog meseca.

Inditex pokušava da smanji emisije za pola do 2030. godine i želi da eliminiše jednokratnu plastiku ove godine - ali Zalando se opire zahtevima da prestane sa distribucijom odeće u polietilenskim kesama. Ovi sintetički džakovi su sveprisutni u modnoj industriji, gde se koriste kako bi se sprečila oštećenja proizvoda na putu od fabrike do potrošača. Prodavci u fizičkim prodavnicama obično ih uklanjaju pre nego što proizvodi budu izloženi u radnjama, tako da donedavno verovatno ne biste ni znali da postoje. Tek s rastom onlajn prodavnica koje traže brže, jeftinije načine poslovanja, kupci su postali svesni da se koriste.

Ko je u pravu? Inditex zaslužuje pohvale za napore u poboljšanju svog ugljeničnog otiska - ali Zalando nije u potpunosti u krivu što oseća licemerje u ovom potezu. Pakovanje svih vrsta čini samo oko pet odsto ugljeničnog otiska konkurenta Inditexa, kompanije Hennes & Mauritz AB, prema njihovom izveštaju o održivosti iz 2014. godine, što je poslednji put kada su naveli taj broj. On verovatno nije mnogo drugačiji u Zari, niti se mnogo promenio od tada. Više od 70 odsto ukupnog ugljeničnog otiska H&M-a dolazi od proizvodnje same odeće, prema njihovom izveštaju iz 2020. godine, dok oko osam odsto dolazi od negarderobnih proizvoda, uključujući pakovanje.

Hennes & Mauritz, Bloomberg

 

Polietilenske kese su popularne jer sprečavaju da sve te emisije nestanu kada vlaga ili prljavština oštete odeću na putu do potrošača. Patagonia, još jedan trgovac fokusiran na klimatske promene, odlučio je da zadrži upotrebu polietilenskih kesa 2014. godine nakon internog istraživanja koje je otkrilo da se 30 odsto predmeta koji nisu bili u kesama ošteti do te mere da se nisu mogli prodati. Ni sam Inditex ne planira da eliminiše plastiku - umesto toga, obećava da će sve svoje kese ponovo koristiti i reciklirati.

Vlasnik Zare nije u najboljoj poziciji da upućuje kritike. Najveći doprinos rastućem ugljeničnom otisku modne industrije je taj što kupujemo više odeće češće. Do nedavnog debija onlajn divova poput Sheina i Temua, nije postojala kompanija na svetu koja je više doprinela toj tendenciji od samog Inditexa.

Njihova filozofija brze mode fokusira se na brzo prilagođavanje trendova sa modnih pisti u roku od nekoliko nedelja, koristeći brzu fluktuaciju zaliha i jeftine materijale koje je lakše odbaciti nego prepraviti. Zara nudi desetine novih kolekcija svake godine, u poređenju sa dve što je bio prosek među drugim evropskim modnim kompanijama 2000. godine. Proizvodnja tekstilnih vlakana po glavi stanovnika porasla je za 82 odsto između 1995. i 2018. godine kako je brza moda postala dominantna, podstičući potrošače da gledaju na odeću kao na jednokratnu stvar.

Posebno je ironično što se borba između Inditexa i Zalanda otvoreno rasplamsava baš sada. Sezona rasprodaja posle Božića dugo je bila simbol borbe industrije sa održivošću. Čak i pre nego što je brza moda podstakla potrošače da popune svoje garderobe viškom odeće, kompanije su punile svoje prodavnice viškom zaliha koje je trebalo rasprodati u ludilu sniženja.

U celoj industriji, samo oko 40 odsto odeće se prodaje po punoj ceni, polovina ostatka se prodaje sa sniženom cenom, a drugi deo ostatka nikada ni ne bude prodat. Smanjenje tog otpada bi mnogo više doprinelo smanjenju ugljeničnog otiska nego ulazak u svađe sa distributerima kako bi održali privid da ne koristite polietilenske kese.

Bloomberg

 

Brza moda često se smatra žrtvenim jarcem za sve probleme u tekstilnoj industriji. To nije sasvim fer. Naša gomila otpada od odeće bi verovatno bila znatno manja da konkurenti Inditexa mogu da se izjednače sa njihovim legendarno efikasnim lancem snabdevanja koji funkcioniše po principu upravo na vreme. Obrt zaliha, mera koliko se zaliha zadržava na policama neprodato, znatno je bolji nego kod njegovih glavnih rivala.

Ipak, najbolji način da se podstakne održivija industrija odeće dolazi od toga da svi kupuju manje količine visokokvalitetne odeće koja se može popraviti umesto da se baci. U svetu gde je više od polovine odeće napravljeno od jeftinog poliestera, jednokratna plastika koju nosite je mnogo veći problem od kesica u kojima su isporučene.