Od Oskara do zatvora: iranski reditelj Jafar Panahi obećava da će se vratiti kući

Jafar Panahi želi da ide kući.

Legendarni iranski reditelj privodi kraju iscrpljujuću sezonu nagrada. Njegov najnoviji film It Was Just an Accident nominovan je za Oskara za najbolji međunarodni dugometražni film. Ali Panahijeve misli su drugde: kod njegove porodice, prijatelja i saradnika u Iranu.

"Stalno mislim na njih", kaže iz Njujorka, noseći svoje prepoznatljive crne naočare za sunce u zatvorenom prostoru, što stvara upečatljiv kontrast sa njegovom sedom kosom. Razgovaramo samo četiri dana nakon što su SAD i Izrael pokrenuli koordinisane napade na Iran, što je izazvalo odmazdu širom Bliskog istoka.

Panahi živi između dva neskladna sveta: u SAD prolazi kroz užurban raspored televizijskih gostovanja i intervjua pred glasanje za Oskara. U Iranu je više od 1.300 ljudi poginulo u napadima SAD i Izraela, uključujući vrhovnog vođu zemlje, Alija Khameneija. Napadi su usledili nakon skoro dva meseca masovnih protesta i brutalnog gušenja od strane vlasti, u kojem su hiljade ljudi izgubile život. Američka organizacija Human Rights Activists News Agency procenjuje da je broj mrtvih veći od 7.000, uz još preko 10.000 smrtnih slučajeva koji su i dalje predmet istrage.

Da je znao šta će se dogoditi, Panahi kaže da se nikada ne bi obavezao na kampanju za nagrade. "Pokušao bih da ostanem tamo, usred svega što se dešava, zajedno sa svojim narodom", kaže.

Ali disidentski filmski autor nije siguran kakav ga doček čeka po povratku. Snimljen tajno u Teheranu bez zvaničnih dozvola kako bi se zaobišla državna cenzura, It Was Just an Accident prati grupu bivših političkih zatvorenika koji, nakon slučajnog susreta, kidnapuju čoveka za koga veruju da je zatvorski čuvar koji ih je mučio. Dok pokušavaju da potvrde njegov identitet i odluče šta da urade, emotivni i fizički ožiljci iz zatvoreničkih dana ponovo izbijaju na površinu.

Film je nemilosrdan u prikazu režima. Neprekidan niz mita mora da se plaća; žena koja je bez svesti i pred porođajem ne može da bude primljena u bolnicu jer njen muž nije sa njom. Film, u kojem se pojavljuju žene bez hidžaba, zabranjen je u Iranu. U decembru prošle godine je iranski sud osudio Panahija na zatvor zbog antidržavne propagande i izrekao mu dvogodišnju zabranu napuštanja zemlje.

Panahi, koji ima 65 godina, bio je odsečen od porodice tokom prekida interneta koji su počeli u januaru. Živi u inostranstvu od premijere filma u maju na Filmskom festivalu u Kanu, gde je osvojio Zlatnu palmu. Planira da uloži žalbu nakon dodele Oskara, ali kaže da će se vratiti u Iran kako bi odslužio jednogodišnju kaznu.

"Ne mogu da budem toliko sebičan da se iznenada oprostim i odem", kaže o pomaganju svom filmu da uspe na globalnoj sceni. Ali "čim se ova kampanja završi, moraću da nađem način da se vratim".

Jafar Panahi želi da se vrati u Iran uprkos bombama i zatvorskoj kazni koja mu sleduje | TIFF

Rezultat loših sistema

Ograničenja stvaranja umetnosti u Iranu duboko su utkana u DNK Panahijevih filmova. Njegovi rani filmovi koristili su dečje glumce, jer je bilo lakše provući dečje filmove kroz strogu moralnu cenzuru. Njegov debitantski film iz 1995. godine The White Balloon, o devojčici koja pokušava da kupi zlatnu ribicu za persijsku Novu godinu - osvojio je nagradu Camera d’Or u Kanu. Dve godine kasnije, The Mirror, koji prati učenicu kako sama prolazi kroz Teheran, osvojio je glavne festivalske nagrade.

"Živeo sam u zemlji sa ideološkim i potpuno zatvorenim režimom", kaže. "Takva vlast želi da se meša u sve i nameće svoje stavove: od filma, preko načina na koji se ljudi oblače, do toga kako jedu i spavaju." U praksi, država je želela da čita njegove scenarije i odobrava koje filmove može da snima.

Kao proizvod postrevolucionarnog Irana, Panahi je znao da će bavljenje temama za odrasle privući pažnju moralne policije. Zato je počeo da snima filmove tajno. Njegov film iz 2006. godine, Offside, prati grupu tinejdžerki koje se prerušavaju u dečake kako bi prisustvovale fudbalskoj utakmici, prkoseći zabrani ženama da ulaze na stadione. Da bi dobio dozvolu za snimanje, Panahi je vlastima predao izmenjeni scenario i koristio ime drugog reditelja. Čak i nakon pokušaja vlasti da zaplene snimljeni materijal, film je osvojio Srebrnog medveda na Filmskom festivalu u Berlinu.

Panahi je tek četvrti reditelj koji je osvojio glavne nagrade na festivalima u Berlinu, Kanu i Veneciji. Evropski parlament mu je 2012. godine dodelio Saharovljevu nagradu za slobodu misli, najviše priznanje EU za rad u oblasti ljudskih prava.

Panahi insistira da nije politički, već društveni filmski autor. Odrastao je u gusto naseljenom radničkom kraju na severozapadu Irana, u uskoj ulici gde su domaćinstva bila zbijena jedno uz drugo. "Mogli ste da vidite njihove svađe, svadbe i najsitnije događaje - svi su znali sve", kaže. U njegovim filmovima "društveni problemi su rezultat loših sistema, disfunkcionalnih sistema ili loših politika. Naravno, rezultat može delovati politički".

Strogi zakoni cenzure u Iranu imali su posledice po umetnike koji su odbijali da ih poštuju. Panahi je prvi put uhapšen 2009. nakon što je prisustvovao komemoraciji za jednog demonstranta, ali je pušten posle nekoliko dana. Sledeće godine osuđen je na šest godina zatvora i dobio je dvadesetogodišnju zabranu snimanja filmova i komunikacije sa medijima. (Odslužio je tri meseca pre nego što je pušten nakon žalbe.) Godine 2011. snimio je film This Is Not a Film, koji je prokrijumčaren iz zemlje na USB disku.

Tokom narednih 15 godina, Panahi je nastavio da snima u tajnosti. Ponovo je zatvoren 2022. zbog protesta protiv pritvaranja drugog reditelja, a oslobođen je sedam meseci kasnije nakon štrajka glađu.

Čak je i raspored snimanja za It Was Just an Accident 2024. godine bio oblikovan očekivanjem ometanja. Scene u zatvorenom snimane su prvo; spoljašnje scene u Teheranu ostavljene su za kraj. Mnoge gradske scene snimane su u kombiju, kako bi većina filma bila završena pre nego što vlasti stignu da intervenišu. Kada se moralna policija ipak pojavila na setu, Panahi je napravio pauzu od mesec dana, a zatim brzo završio poslednje kadrove.

 

 

"Prihvatite da je to deo života", kaže. "Naći ćete način da snimite film, naći ćete način da ga iznesete iz zemlje - i to snalaženje postaje deo samog stvaranja."

'Prekinuti ciklus nasilja'

Pitanje koje Panahija prati tokom cele sezone nagrada jeste zašto bi se dobrovoljno vratio u Iran u zatvor. Kao svetski poznat, nagrađivan reditelj, mogao bi da ostane u SAD ili Evropi. "Mnogi su me to pitali, a ja odgovaram: 'Moj dom je tamo, moja porodica je tamo'", kaže.

Pita se da li njihovo iznenađenje proizlazi iz toga što nisu navikli da žive pod represivnim režimima. "Nekome spolja to može delovati besmisleno", kaže. "Možda zato što ne misle da je bilo koji posao ili profesija vredna tolikog odricanja."

Panahi pominje autore iz Turske, kao što je Yilmaz Güney, koji je snimao filmove iz zatvora, kao i period Makartizma u Holivudu. Neki pisci i reditelji su se prilagodili i radili pod ograničenjima, dok su drugi prestali da snimaju - a neki, uključujući Orson Wellsa, pružali su otpor, radeći nezavisno, pod pseudonimima ili u inostranstvu.

Panahi je svestan i da za svakog Iranca koji se slavi na crvenom tepihu postoje mnogi drugi koji su u zatvoru. It Was Just an Accident delimično je inspirisan jednim od scenarista, Mehdijem Mahmoudianom, kojeg je Panahi upoznao dok su obojica bili zatvoreni u zloglasnom zatvoru Evin. Mahmoudian, koji je devet od poslednjih 16 godina proveo u zatvoru, ponovo je uhapšen u februaru i pušten uz kauciju 17 dana kasnije nakon što je osudio vlast zbog ubijanja demonstranata.

Govoreći preko svoje prevoditeljke Sheide Dayani, Panahi često odgovara na pitanja umornom preciznošću nekoga ko je isto objašnjenje izneo bezbroj puta, novinarima i na panelima. Teško ga je kriviti za trenutke "autopilota". Ponavljanje ne čini to manje istinitim.

Dok je posmatrao proteste, Panahi kaže da je osetio potvrdu poruke svog filma: da su ljudi u Iranu suštinski miroljubivi. "Čak i kada reaguju emotivno, pokušavaju da se kontrolišu i izbegnu nasilje", kaže. "Država je ta koja sve gura ka nasilju."

U svojoj suštini, film nosi nadu - da se ciklusi nasilja mogu prekinuti i da se čak i oni koji su naneli veliku štetu mogu promeniti.

Panahijev fokus je na pojedincima i njihovoj ljudskosti. Dete čezne za ocem, bez obzira na njegovu ulogu mučitelja. Svoje likove, dobre i loše, tretira sa empatijom, ukazujući na nasilne i disfunkcionalne sisteme koji ih istovremeno tlače i teraju da tlače druge. Nakon masovnih ubistava demonstranata, kaže, "mnogi ljudi su dugo bili u šoku. Iako su već mnogo puta videli nasilje države, nisu mogli da poveruju u razmere zločina".

Šok je polako prerastao u tugu. Ali, kaže Panahi, "država im nije dozvolila da tuguju, pa su promenili način izražavanja". Ljudi su puštali muziku, igrali, izražavali bes i pretvarali tugu u nešto drugo.

Panahi kaže da ne može detaljno da govori o aktuelnom ratu, iz straha da ne ugrozi svoje bližnje u Iranu. Sukob ostaje nerešen u srcima mnogih Iranaca, a stavovi o njemu se znatno razlikuju. Nije jasno da li bi novo rukovodstvo značilo pravi raskid sa prošlošću.

"Oduvek smo želeli nenasilnu vlast", kaže, "vlast drugačiju od ove koju sada imamo - kako bismo prekinuli ciklus nasilja."